Teški filmovi i lake priče (1)
Office

Photo: vignette.wikia.nocookie.net

Šta je ludilo do bekstvo od teskobe?

Kad smo se iz starih, radnih, podrumskih prostorija preselili u nove, izgledali smo pa...  gotovo srećni. Podsećali smo na lica kojima su raskovali bukagije i iz utrobe galije ih prebacili u neobičnu, dekorativno-komemorativnu građevinu, gotovo ni na nebu ni na zemlji, skoro pa k'o u nekoj bajci, tako je zbunjujuće-uzbudljivo izgledala ta nova zgrada... Koja je spoljašnjošću oponašala (kvazi)moravski stil gradnje, ustanovili smo posle polučasovnog zevanja i premišljanja . U nekim delovima je podsećala  na  prostrane, stambeno–poslovne zgrade i magaze, samo visoke, sa nadstrešnicama od čamovine duž završetka bloka građevina. Protezala je se skoro nekih tridesetak metara do ćoška odakle je otpočinjao mali tržni centar sa velikim ulazom, sa muško-ženskim frizerom, obućarom, advokatom, pekarom, prodavnicom računara i druge savremene tehnike, mini salonom za manuelnu masažu tela i prodavnicom pogrebne opreme. Falilo je samo bifence - ali kako niko nije savršen -  sastav je, i pored tog tekućeg propusta, prosto neshvatljivog - uzimajući u obzir neutoljivu žeđ našeg drevnog naroda - mada oslabljen, funkcionisao efikasno.

Sve to se nalazilo u prizemlju, jer je sprat bio ispražnjen tamo negde 2008-2009. usled svetske ekonomske i finansijske krize, te tržišne ekonomije koja je utrla put kineskim prodavcima drangulija. Moglo bi se reći da je tu u prizemlju bilo baš živahno, svako je uglavnom radio svoj posao, što je bilo vrlo neobično, a većina je između sebe govorila, što je bilo obećavajuće. Obućar je udarao pendžeta, zujale su haube i fenovi za kosu, širok asortiman venaca je ukrašavao ulaz u prodavnicu pogrebne opreme, mirisao je vruć somun, advokat je se svakodnevno s nekim raspravljao, preko telefona i u kancelariji, nudeći čas plaže Skjatosa i Santorinija, čas preteći vešanjem i “električnom stolicom”,  a roditelji su kupovali deci mobilne telefone i računare, koristeći mistično - magijsku reč “Pentium”.... I mada pojma nisu imali šta to znači, bili su svesni da deca, bez obzira na razlike, verske, rasne, nacionalne i ostale, moraju da uspostavljaju veze sa svetom, putem raznih slika, tekstova i komentara...

Naočiti preduzetnici potekli uglavnom iz mutnog miljea bivših uličnih špekulanata i dilera su uzimali uparene telefone sa po dve postpejd kartice, jednu za komuniciranje sa devojkama, švalerkama i ljubavnicama, a drugu sa ženom, decom i ostalim svetom. Ipak, pored opuštenih, lakomislenih i površnih, bilo je i  građana budnih i opreznih, slava bogu, čuo sam to slučajno. Jednom je se prodavac računara i računarske opreme, sa bradicom D'artanjana, lomio da nekom usukanom, buljavom čoveku sa kačketom objasni način funkcionisanja, performanse, olakšice,  uopšte benefit od računara, znojio se, raspakivao, “mleo” i treptao više od pola sata, da bi građanin u vidu mušterije, ledenim glasom zapitao: “A šta je sa darknetom?” Prodavac sa D'artanjanovom bradicom je rekao:” Mislite na dark web koji je manji deo deep weba, kome se pristupa preko Tor servera? E to je nešto drugo. Ako ne budete mnogo “džarali”, neće vas dotaći?“, hteo je da se našali.”A šta ako me ipak UVUKU, aaa, spremni su ONI na sve kad smo mi Srbi u pitanju?”, viknuo je čovek.

D'artanjan koji je u daljini osluškivao zavijanje nervnog sloma, je tiho odgovorio: “ Zamislite jednu ogromnu, beskrajno veliku, tajnu dvoranu, krećete se po njoj i možete ostvariti bilo šta što vam padne na pamet, bilo koju skrivenu želju, naprimer, da naručite ženino ubistvo, da vodite ljubav sa porno zvezdom, da probate metamfetamin ili koku, da kupite samohodnu haubicu “Nora B52” i da pucate po okolini dok vas ne uhapse, da vas do'vate crnci kao u onom fazonu, znate fazon sa Crnogorcem i Musom Crncem? Pod uslovom da imate dovoljno novca, naravno”. Čovek je iskolačio oči, ščepao dokumenta i čekove i izleteo napolje kao da beži ispred streljačkog stroja. Sluđen od užasa vikao je, znao sam, znao sam, ludi Srbo, sve je lepo pisalo u “Informeru”! Prodavac je lagano pakovao računare, mrmljajući nešto sebi u bradicu zbog koje me je podsećao na velikog musketara D'Artanjana, junaka Aleksandra Dime. U prolazu sam mu namignuo, a on je samo zavrteo glavom, nasmešivši se neodređeno.

Naš novi radni prostor je bio unekoliko renovirani deo bivše upravne zgrade zadruge,  koja je bila najpoznatija po tome što je baštinila tradiciju čuvene “BB klekovače” i skladištila zamrznuto voće i povrće, ponajviše malinu čuvene sorte “Vilamet” iz Oregona, SAD. Zajedno sa socijalizmom propala je i zadruga, dok je imovina otišla  “na doboš”. Od svega je ostao naziv brenda koji je u međuvremenu postao vlasništvo privatnog proizvođača, dok je upravnu zgradu preuzela opštinska uprava na ime neisplaćenih dugova. U zgradu se ulazilo kroz veliku gvozdenu kapiju, pa se preko  stepenica od livenih gvozdenih ploča, po kojima su koraci odzvanjali kao batovi vojničkih cokula u noći, stizalo  u ogromno, hladno predvorje, pod strogim, staklenim očima kamera. Unutrašnjost, sa nepotrebeno visokim plafonima, sistemom hodnika i rasporedom prostorija me je neodoljivo podsećala na prostorije nekog lokalnog ogranka NKVD-a negde na Čukotski, na primer. Kolege su išle od prostorije do prostorije, ljubopitljive i nepoverljive odmeravale su kancelarije, ne bi li se dočepali onih boljih, mada ja nisam uočio nikakve posebne razlike sem veličine prostora.

Na kraju je organizovana svojevrsna lutrija, u jednoj zatvorenoj kutiji mućkani su papirići sa ispisanim brojevima kancelarija, nova direktoraka je bila psiholog i mislila je da je tako najbolje. Ja sam izvukao 8 (po Sv.Augustinu  broj 8 obeležava život pravednika, a po nekim drugim izvorima kosmičku ravnotežu i još neke druge stvari), malu kancelariju negde pri kraju sredine hodnika, na čijim vratima su ispred osmice ostali tragovi, činilo se, još tri cifre, koje su ili otpale, ili ih je neko iz nekog razloga skinuo. Malo sam se štrecnuo, setivši se filma “Soba 1408”, baziranog na kratkoj priči Stivena Kinga?! Otkud  da mi se baš na kraju zalomi ta osmica, kao ostatak nekog složenijeg broja,  mora da je u pitanju nameštaljka?

Ali, obrni-okreni,  ipak bejah zadovoljan, jer se radilo samo o jednoj cifri,  ( po haldejcima vrlo važnoj ) uzimajući u obzir kako ljudi prolaze sa tim brojevima i njihovim objavama, kao u onom romanu Tomasa Pinčona. Koji je negde nestao da niko ne zna gde je , tako je nestao da možda i on sam sad ne zna gde se nalazi? Nikad se to ne zna, s brojevima se ne treba zezati, a iz Kabale se može naučiti da se sve može izbrojati sa deset brojeva, a sa 22 slova napisati svaka knjiga - kabalistička numerologija pokušava da izračuna značenje svake bogovetne  reči!? Tako, kad je se krenulo sa preseljavanjem nameštaja i spisa, udario je iznenadni  pljusak, skoro pa iz vedra neba.

Naši korisnici su se javili da nam pomognu, od njih četvorice trojica su bila pripita, svako je vukao na svoju stranu, nameštaj je kisnuo, nešto je i nabubrilo s obzirom da je bio od iverice, ali je veći deo bio spasen, mada malo demoliran. Na jedvite jade smo stolove, ormane i police popakovali  na sredinu velikog hola, jer su se pomoćni radnici svaki put vraćali sve pijaniji, postojala je opasnost da neko ozbiljno nastrada ili da spisi budu uništeni... Što, usput budi rečeno i ne bi bila nikakava šteta. Direktorka-psiholog je napravila preventivni manevar i otpustila naše vredne korisnike, davši im po 200 dinara za cigare. Iz hola smo počeli prebacivati nameštaj u komadima, tu se  neprestano motala neka baba inače lažna gatara koja je žickala lovu, neki delovi su bili nakvašeni i teški, pa su nam u pomoć pritekli  klijent  bez ruke i oka,  devojka  otpuštena iz Klinike za psihičke bolesti “Dr Laza Lazarević” koja je recitovala Lorku, jedna oniža trudnica s brčićima pubertetlije, kao i čiča koji se spremao za smeštaj u Gerontološki centar u Šapcu.

Baba ja bila nesnošljivo dosadna, čovek bez oka je rekao:”E ovakvi nam uništavaju omladinu!”, pravnik je podviknuo :”Odbi baba!”. Ona se  povukla tek koju stopu ka stepenicama što je za čiču bio Lajbnicov “dovoljan razlog” da poviče:”  'Vataj je živu!”... Da bi se baba stuštila niz stepenice u stilu specijalaca iz SAJ-a. Čiča je svojevremeno preživeo trihinelozu.”Jeo sam zaraženu kavurmu”, reče, “ali nije stvar u tome”. “Zajebalo me piće, pio sam “meku “ umesto ljute, znaš imam ljutu od 70 stepeni, ubiva sve ne licu mesta, spržila bi i trihinelu ko ništa, sunce ti kalajisano...”Ja sam mu dobacio : “Ma nemoj mi reći!”. Čiča je nastavio kao da ništa nije čuo:” Al' me zeznu ona moja baba, koja je stalno nešto zvocala, samo šljokate tu ljutu koju smo predvideli za skidanje životinjske temperature, a vi bi da se što pre zavalite i trabunjate koješta o snazi sovjetskog oružja.” Baba je, pokoj joj duši, u međuvremenu umrla, ne znajući da se SSSR odavno raspao, a  dobro držeći čilac i ja prenesmo nameštaj u kancelariju, zahvaljujući mojoj umešnosti na krivinama i čičinim oporavljenim mišićima.

Onda su počele kerefeke s cvećem i kaktusima, donošene su saksije radi oplemenjivanja prostora, trpao je šta je ko imao i stizao, uglavnom nekritički, a o estetici da i ne govorimo. Neko je raspolagao akvarelima, neko đačkim bakrorezom, neko grafikama i mozaicima, gipsanim figurama nimfi, vaznama od kineskog porculana , naravno lažnog, dok je koleginica pedagog, najseksipilnija riba u firmi,  imala sliku sa tiganjem i dva jajeta na ulju između kojih je stajala kobasica, zakrivljena srpska kobasica, izgledala je kao prava, mada je bila plastična i tvrda, a slika modernistička i pomalo blesava. Pravniku su se zalomile čak dve fotografije, umetnute u debela stakla utegnuta šafovima, na kojoj se nalazio, s jedne strane Josip Broz Tito, a s druge Đotova kopija slike sa biblijskim motivima, provenijencije katoličke. Ne razmišljajući, po difoltu, stari pravnik koji je vojni rok služio na Vangi, ka svetlosti je okrenuo sliku druga Tita, ne primetivši ništa. Dok svi nisu počeli da ga zezaju, tako da je Josipa Broza morao okrenuti ka zidu, a Đota di Bondonea napred. I svi su onda opet krenuli da se nadmeću i prepiru, pravnik je govorio Karavađo, neko pak Velaskez, neko Delakroče, neko Verokio ili El Greko, sećajući se lekcija iz srednje škole. Samo sam ja znao da se radilo o Đotu, ali nisam smeo da kažem da ne bih ispao pametan, jer se to ne prašta.

Kako bih malo relaksirao situaciju, počeo sam da ređam impresioniste, oni su se smejali, pa se vratio na Flamance, a kad sam tek pomenuo Miroa i Magrita, zacenuli su se od smeha, nismo znali da baš toliko nemaš pojma? A nisam ni morao da ga imam, mislim tog pojma, kao što ga ni oni nisu imali.  Jer smo mi bili socijalna zaštita, a ne istoričari umetnosti, živi bedem, mrtva straža, kancelarijska pretorijanska garda svih vlastodržaca od '45. na ovamo, ali smo uživali više nego skroman status, a o nekim beneficijama da i ne govorimo. Već sa sedam godina sam deklamovao sastave više od trideset fudbalskih timova Evrope i sveta, a sa deset sam znao sve glavne gradove suverenih država na kugli zemaljskoj, kao i njihove zastavice. Kad su u školu dolazile inspekcije vodali su me po učionicama da im čitam sastave iz srpskog i da nešto pričam s njima, mada mi je to bilo dosadno. Više sam voleo da vozim “trombelaj” i da gledam utakmice malog fudbala “Pod berzom”... Gde su uglavnom pobeđivali moji favoriti zvani “Baroni”, koji su igrom podsećali na “Mančester Junajted” za koje je igrao čuveni Džordž Best. Onda sam se opredelio za “pomažuće zanimanje” i...Bili smo malci od palube, lica u magarećoj klupi, život nam je bio sumoran i siv, bilo koji “guzonja” je mogao da nam udari “kresu” ili krne “macolu” kad god poželi, a mi smo ćutali, držali se za kaiševe i bili spremni na  skidanje gaća, u slučaju potrebe. A potreba se ukazivala skoro svakodnevno usled voluntarizma, izigravanja propisa, inaćenja i sujete, primitivizma, pakosti, zlobe i gluposti... dakle nefunkcionalne zajednice iliti “antisistema”.

I ako je još neko imao nekakvih iluzija one su netragom nestale jedne večeri u Kraljevu na seminaru. Visoki funkcioner ministarstva socijalne zaštite posle održanog predavanja je nehajno, kao Džon Vejn za sto u ćošku, odgegao u zadnji red sale. Tamo je nastavio glasno da priča sa znatiželjnicima - uvlakačima. Ometao je narednog predavača, inače ličnog prijatelja koji mu je blago ironično dobacio:”Alo, u kojoj si ti sad funkciji, majke ti?” “U funkciji goniča robova”, uzvratio je, što je trebalo  da zazvuči šmekerski-cinično. A što je pak, nema dvojbe, bilo apsolutno tačno.

Bili smo za sve krivi, za svađu jetrva na seoskom sokaku, za smrt stogodišnjeg momka koji je hteo da umre u sopstvenoj kući, za invaliditet osoba sa invaliditetom, za nagli porast švaleracije i alkoholizma, ljubomorne ispade, samoubistva, 'vatanja za gušu i čupanja za kosu... Skoro pa i za cunamije, požare, zemljotrese, tornada, kao i za celokupno  globalno zagrevanje i kretanje asteroida opasnih po opstanak života na zemljskoj kugli - mada je sve više bilo onih koji su tvrdili da je zemlja ravna ploča - ali je to bila druga priča. Ulicama smo prolazili premaskirani u drveće, kaluđere i konduktere, vukući se kao  isluženi elefanti koji su nekad bili zaduženi za nosanje zemljine ploče. Na godišnje odmore nismo odlazili, nego bežali - iako smo svi imali rešenja - kao da godinama boravimo u gulagu na Kolimi (eventualno u Lefortovu ili Butirci ), a ne u ustanovama u kojima se u normalnim zemljama zaposlenima obezbeđuje poseban status. Neka istraživanja su pokazala da oko 75% nas iz “sistema” ima simptome psiho-somatskih ili somatoformnih poremećaja kako se to kaže po novim psihijatrijskim klasifikacijama.

I sam sam verovao da sa mnom nešto nije u redu, ponekad, za kišnih dana bih prekomerno pio, pa posle štucao, gubio vazduh ili bio euforičan?! A i inače sam  bio ubeđen da imam galopirajuću tuberkulozu, beri-beri, električne pantljičare u stomaku koje rade na HCl, permanentni potres mozga, ili seksualni poremećaj usled zakasnelog puberteta, što je ispadalo kao najblaža kazna. Pravnik je opet mesecima bio ekstremno nervozan i uplašen, ponekad je gutao nevidljive knedle, ili bi mu se sušilo grlo i drhtale ruke, nisam znao o čemu se radi sve dok mu jednog jutra iznad glave nije blesnula kopija Belog anđela iz Mileševe. Tita i Đota di Bondonea je smestio iza velikog, limenog ormara u kome su se čuvala poverljiva dokumeta. Dugo je  potom odsutno gledao kroz prozor razmišljajući kako li je njegov gest procenjen “tamo gde treba”.

Dakle, svi su nešto kačili po zidovima koji su kod mene  bili okrečeni u septembarsko zelenu, sa misterioznim žutim kvadratima i pravougaonicima, s kojima ni šegrti Leonida Šejke ne bi računali kao sa početkom bilo čega. Ja sam hteo da na zidu naslikam prozor sa kariranim zavesicama kroz koji plamte zvezde nad pustinjom, naziru se misteriozne letelice u obliku diskova ili cigareta...I... i još nešto, neki fetiš, podvezicu ili žabice za haltere, žičane korpe iz starinskih grudnjaka,  koji bi delovali kao enigma, čipkaste gaćice sa rajsferšlusom, crne, lakirane cipele čije su štikle bile umočene u krv, ali mi ništa od toga nisu dopustili. Rekli su  da sam ozbiljno neuravnotežen, iz godine u godinu sve luđi, a ja sam im replicirao da je to uspenje i da to ne razumeju oni koji su daleko od Marije Magdalene. A šta je ludilo do bekstvo od teskobe?! Onda mi je na pamet pao leteći fijaker sa bačkim tamburašima, u onim belim gaćama sa crnim šeširima na glavi, kako natežu vino iz balona, onako preko nadlanice i pevaju ”Život teče u laganom ritmu...” Ili slika Šarliz Teron kako skače sa jednog drveta u baru punu krokodila, potpuno gola sa nožem u zubima. Na kraju su mi rekli da prestanem da se izmotavam, te da se najozbiljnije uozbiljim kako me ne bi poslali na procenu radne sposobnosti.

Pravnik je zajedljivo konstatovao:”Mladost - ludost!? “Prođe mladost, osta ludost, moj Karavađo”, odgovorio sam  mu. Pravnik je malo pobledeo. Onda sam se posle, onako za sebe setio Venedikta Jerofejeva ili Čuang Cea, pripadnika bratskih naroda, ali nisam mogao doći do njihovih slika. Koča Popović i Ante Marković bi bili nezgodan izazov, a ne samo fikcija, a Džesika Alba i Ćićolina doživljeni kao provokacija, ali ne i kao težnja za strašću. Možda bi plakat za film “Momci iz Brazila” koji je rimejk imao na ulicama Beograda, zadovoljio kriterijume, ali za tako nešto nisam imao stomak, mada su ljudi, kako je raportirao predsednik Koštunica, samo nastupali u svojim radnim odelima. Bilo kako bilo, fotografije Augusta Pinočea i podređenih, sa onim visokim šapkama, štucovanim brčićima i tamnim naočarima bile su zaista fascinantne,  kao i fotke argentinskih članova hunte,Videle, Viole i Galtijerija. Kod novokomponovanih srBskih terminatora su glat mogli proći kao ljotićevski oficiri sa početka rata,  skoro da ih se lako moglo naći, ali su bili van zone mojih ubeđenja, moglo bi se reći da su u meni, posle prvobitne, nesvesne fascinacije hipnotišućom moći ”snopa” (fascio ili fasces – snop pruća sa sekirom)  izazivale  gnušanje.

U konkurenciji su još bili Lenoks Luis bokserski šampion sveta, Toma Vučić Perišić koji je bio moj tajni heroj, jer je posle mnogih junaštava,  u nastupu gneva sam sebi kašikom iskopao oko, zatim i mali Radojica, dijete Grujica i starina Novak, legende borbe protiv turske  okupacije,  te  Uroš Nejaki borac protiv strica  Simeona Nemanjića koji mu je oteo Epir i Tesaliju...  Ali ne, nisam bio dovoljno pametan, nisam znao šta da radim?! Bio sam skoro pa očajan, pored svih drugih realnih očaja, nabacio sam sam sebi još jedan, iracionalan, usled osećanja krivice. I taman kad sam bio rešio da presečem, da prekinem tu grotesknu slabost magnovenja i unutrašnjeg konflikta,  odlučivši se  za fotografiju predsednika Urugvaja Josea Alberta  Mujice Cordana zvanog "El Pepe",   na TV ekranu sam ugledao simpatičnu plavušu kako u tesnom crnom kompletu, na  visokim štiklama kneginja iz “Mulen Ruža”, Pariz, hoda preko nekakvog gradilišta u pratnji nekoliko lica koja su me, ne znam zašto, podsećala  na  potrčkala. Reporter je izveštavao da je temperatura bila +40 stepeni, plavuša je bila skoro pa bucmasta, nikako dežmekasta, nekako mi je ružno zvučala ta reč, bila je vrlo energična, možda obla i loptasta... Ali veoma seksipilna. Zastao sam skoro prekinutog daha kao čovek koji se osvrće u očaju, naglo osvežen pojavom jedre četrdesetogodišnjakinje, koja probija koridore, koja našoj zemlji gradi puteve i narodu sklonom padu, otvara oči. Hodala je među tih nekoliko ljudi, hodala je ponosno i uspravno, na praznom gradilištu, usamljena kao pukovnik kome nema ko da piše.

Na gradilištu nije bilo žive duše, božija zvezda je pržila sve pod kapom nebeskom, radnici su se razbežali kud koji. Negde u debelom hladu su ljuštili parizer i cevčili pivo, toliko su bili zabrinuti za sudbinu koridora i ekonomski oporavak države, pravo na slobodu kretanja i spajanje teško spojivih predela. I tad sam rekao  sebi, ovo je tvoj  najveći lični junak, tvoj happy day, ovo je lice za naslovnice svetskih žurnala i sadržaje antologija... Ministarka saobraćaja, da to je ona čiju ću sliku obesiti na počasno mesto u mojoj skromnoj kancelariji. Ako je jedan Bukovski mogao da kaže: Fante je bio moj bog, zašto ja ne bih mogao da uskliknem s ljubavlju: Ministarka saobraćaja je moj anđeo! I stvar bi rešena.  Jedini od svih sam  na zidu držao sliku državnog funkcionera, mada od toga nisam imao nikakve koristi, niti sam se uopšte bavio politikom.

Na slici je stvarno izgledalaaaa... ono, brate, baš onako, mislim...bombastično, znači horor, keva brate. Privlačila je poglede mnogih koji su raznim povodima dolazili u moju kancelariju. Većinu je pak na nekog strašno podsećala, raspitivali su se o kome se radi, bilo je i bezobraznih komentara. Bole Britva, stari poznanik i potonji klijent, koji je upravo bio pušten iz zatvorske bolnice  CZ u Beogradu je rekao: “Uuuh, što ti ova dobra, pocepao bi je ko ponavljač čitanku!” I onda se zacerekao, s pravom, mada bih mu razbio nos samo da sam smeo. Ali se on izvinio i izgladio stvar. U tišini, nisam to nikom smeo reći, i mene je na nekog užasno podsećala, mislim da je fotograf izvukao iz nje ono suštinsko i veličanstveno... Ženstvenost - koja ju je dovodila u ravan sa nekoliko zamamnih ženskih likova iz “Veniti fera”, “Voga” ili “Plejboja” i sličnih svetskih magazina. Kao da je neki majstorski duh preklopio njen lik sa likom – posle nekoliko dana sam se setio – revolucionarke i dive sex-industrije, nakon čijeg angažovanja se na sve to gledalo savim drugačije... Bila je to čarobnica koja je  u XXX filmovima pokazala nepojmljivu čudesnost tela i   unutrašnju lepotu bića... Jer je scenom vladala kao kosmosom, čineći  partnere radosnim i uzvišenim.

Za razliku od prethodnika, prostodušnih tipova sa onim ćebastim zulufima i zvoncarama koji su rudarski izgarali tečno se služeći nemačkim i sličnim rečima, kao što su: ja, ja, gut, kom šon jec, jec, das ist gut, aah, ja, šnela, šnela, šprice, aaaah, prepoznatljivi i po heraldičkim oznakama  pokojne nam domovine:  tetovažama grba SFRJ, JNA sa obaveznim datumom i ukrštenim mačevima, zatim tenkovima, kamionima, brodovima i avionima, iz nemačke i danske filmske produkcije niskobudžetnih XXX filmova . Pošto vreme donosi nove junake , tek da podsetim zaboravne i uputim neupućene: njeno ime je Trejsi Lords, najveća  erotska zvezda svih vremena, osvajač nekoliko specijalnih Oskara za glumu, mada nikad nije glumila. Užarena tigrica koja je grcala, gutajući jecaje, kao regruti bajonete. Znatiželjnicima sam i dalje govorio da se radi o rođaci sa Tasmanije koja kroti đavole, o školskoj drugarici koja živi u Bijaricu uglavnom po koktel-partijima i plažama , o nepoznatoj ženi čiju sam sliku kupio na pijaci u Toledu, Andaluzija, jer me je podsećala na Galu Dali, suprugu Salvadora Dalija zbog koje je ovaj hodao go po vrtovima. No malo po malo, tragači su bili uporni, stvar se pročula po varoši, tako da se uveliko pričalo: Il' se sprema za neku funkciju, ili je potpuno sišao s uma? Niko nije pomislio da se možda radi o ljubavi, pa čak ni ja.

(Nastaviće se)

Oceni 5