Plameni pozdravi: Reprezentativni portret detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji (7)
Muij 13 B

Photo: Muzej istorije Jugoslavije

Šta je ostalo od posleratnog sna?

Kada je kraj detinjstvu? Čime se definiše zrelo doba i šta je to što ga razdvaja od detinjstva?

Odgovornost?

Momenat kada dobiješ svoju decu?

Posao?

Zar se zrelo doba ne razlikuje od detinjstva upravo po tome što stariji ljudi, kod kojih je rutina zamenila čuđenje, naprosto znaju više?

Kakva je, dakle, uloga detinjstva, kakvo mesto detinjstvo zauzima u zrelom dobu?

U čemu se sastoji simbolički kapital detinjstva? (Utopija)

I, naposletku, šta znači živeti kao odrastao čovek čije je detinjstvo ostalo ne samo u nekom drugom vremenu (kao što je uobičajeno slučaj) već i u sasvim drugačijoj zemlji? (Nostalgija)

Za nekoga ko je rođen dovoljno davno da je mogao da stekne predstavu o životu u poslednjim godinama Jugoslavije, detinjstvo na neki način ima poseban status. U svetlu činjenice da se taj neko istovremeno rodio prekasno da u prvom licu pripoveda o tom dobu, svetonazoru, ćudljivoj svakodnevici, detinjstvo u Jugoslaviji tokom osamdesetih godina XX veka radikalno je odbačeno u drugo vreme i drugi prostor. Pa ipak, ono i dalje opstaje u sadašnjosti.

Hajde da na temu detinjstva pogledamo iz postjugoslovenske perspektive.

Hajde da se osvrnemo na tekovine Drugog svetskog rata, ratova na prostoru Jugoslavije i stvaranja novih država nakon raspada ove zemlje. Pri tom treba imati na umu ideološke mehanizme koji stoje iza nove sociopolitičke scenografije, a kojima su se pokušale preseći mnoge veze sa razdobljem pre 1991. godine. Postjugoslovenski „tranzicioni“ društveno-politički inženjering u velikoj se meri hranio  pričom o jugoslovenskom totalitarizmu, opštom problematikom ljudskih prava, dok je svoj kredibilitet izgrađivao na negativnim istorijskim referencama. Vreme pre nadiruće „tranzicije“ je u simboličkom, geopolitičkom i biološkom smislu postajalo sve odaljenije, znatno izgubivši na svome legitimitetu. To je, uz ostale slučajeve socijalističke baštine, vidljivo na skorašnjem primeru obezvređivanja značaja Prvog maja, Međunarodnog praznika rada, čije tekovine izgleda da sve više gube na privlačnosti i značaju u razdoblju nakon Jugoslavije. U svetlu promena na globalnom planu, to se pre svega može objasniti time što se praznik rekontekstualizuje kao socijalistička tekovina. Smatra se da je, kao tekovina „problematičnog“ karaktera, neprimerena vremenu koje, na paradoksalan način, sve više obezvređuje značaj ljudskog ulaganja u rad. Kao deci socijalizma govorili su nam da rad predstavlja vrednost, dok kao odrasli ljudi u dobu postsocijalizma vidimo da se na radnu snagu češće gleda kao na trošak nego na investiciju.

Krajem marta 2015. godine krenuo sam na večernji razgovor organizovan u okviru izložbe Plameni pozdravi. Zamolio sam taksistu, čoveka u kasnim četrdesetim godinama, da me odveze do Muzeja istorije Jugoslavije. Taksista se zbunio, a njegova zbunjenost postala je još veća kada sam mu rekao adresu. Kada sam pomenuo Kuću cveća sve je razjašnjeno, te smo pohitali ulicama Beograda ka mestu koje je svojevremeno bilo poznato kao Muzej 25. maj, naziv pod kojim ga je znao i taksista. Sve je bilo pomalo zbunjujuće, ali tako je to kada dođe do istorijskih promena pa se naprečac vrši „čišćenje“ prošlosti. Čim sam počeo da objašnjavam kuda sam pošao, čime se bavim u životu, osetio sam kako se brana otvorila. Taksista nije prestajao da priča o tome kako se njegov postsocijalistički san o boljem životu razbio u paramparčad, kako se bori da sastavi kraj sa krajem i da nešto uštedi za školovanje svoje dece. Objasnio mi je kako je život postao toliko skup da je to neizdržljivo i kako ne sme ni da pomisli o nekim većim neočekivanim troškovima. Iza maske neobaveznog razgovora i uobičajenih žalbi na svakodnevicu krilo se dublje značenje osećanja brige i razočaranja. Ispod bujice reči, tokom razgovora su sve vreme ključala neizrečena osećanja vezana za neispunjena obećanja, ozleđena kolena, prve ljubavi, dokoličarenje i bežanje od kuće. Kudikamo eksplicitniji taksista je bio u svom uvidu da istoriju nije trebalo tek tako odbaciti u zamenu za distopijsku budućnost.

Stoga nije za čuđenje što su generacije rođene pri kraju postojanja Jugoslavije fascinirane tom „strašnom totalitarnom državom“ u dovoljnoj meri da i dalje žele da je se sećaju, da sakupljaju i redizajniraju rukotvorine, da prave video snimke, slušaju muziku i, ne na poslednjem mestu i sve češće, da prave izložbe. Mora da s njima nešto užasno nije u redu kada se nisu posve prepustili životu u svetloj budućnosti i kada odbijaju da prihvate poređenje manjkavih realnosti socijalizma sa nerealizovanim idealima tržišnog kapitalizma, prelivanjem bogatstva, misterioznom slobodnom rukom i tome slično.

Ali, da li je uopšte moguće prigrliti život kada je istorijski kontekst nečijeg detinjstva (i nečije zemlje) ideološki i politički postao diskreditovan? Uostalom, stanite malo, da li je ova sadašnjost u kojoj danas živimo zaista ona svetla budućnost o kojoj smo sanjali? Da, ona svetla budućnost u kojoj će čovek socijalizma živeti u miru i blagostanju, bratstvu i jedinstvu, solidarnosti sa svojim sugrađanima, radnicima, učiteljima, zemljoradnicima, naučnicima i inženjerima?

Da li je svetla budućnost samo lažna komunistička propaganda kojom smo mi, deca socijalizma, bili kljukani? Ili je to zapravo evropski posleratni san? Taj posleratni san predstavlja važnu tekovinu Drugog svetskog rata, a upravo su deca bila ona grupa kojoj je prvo i najlakše usađivana ideja o boljoj budućnosti. Ali, kao što su Pink Flojd pevali u pesmi „The Final Cut“ - „Treba li da vičemo, treba li da urlamo, šta je ostalo od posleratnog sna?“ („Should we shout, should we scream, What happened to the post-war dream?“) I zaista, šta je ostalo?

* * *

Detinjstvo je tema koja se stalno iznova vraća i koja različitom brzinom, opsegom i intenzitetom prožima i ispunjava svakodnevicu, ideje, misli, osećanja i strasti, na individualnom i kolektivnom planu, ali isto tako i medijske i političke diskurse, svet popularne kulture, supkulture, muzike, kinematografije, društvenih medija i, ne najmanje, akademska istraživanja.

Gledajući na jugoslovensku prošlost iz jugoslovenske nezamislive budućnosti, gledajući na socijalističko i postsocijalističko razdoblje, postaje jasno da su, nakon procesa započetih ranih devedesetih godina XX veka a koji su kulminirali 1991. godine kada se zemlja raspala politički, ekonomski, socijalno i kulturno, političko-ekonomske promene dovele do radikalnog preobražaja slike institucionalnih, državnih i nedržavnih interakcija.

Kao događaj od fundamentalnog značaja u skorašnjoj postjugoslovenskoj istoriji, krah države predstavlja vremensku i prostornu osu iskustvene stvarnosti razdvajajući istorijsko prostor-vreme na socijalizam i postsocijalizam. Nasuprot onome kako izgleda na prvi pogled, ovaj prelom nije bio očigledan, a stvarnosti u razdoblju nakon 1991. godine bile su suštinski oblikovane u manjoj ili većoj meri osporavanim tekovinama razdoblja jugoslovenskog socijalizma. Ključni razlozi za to leže u zapetljanosti svakodnevnog i medijski posredovanog života. Takođe, medijizacija i digitalizacija života na jeziv se način poklapaju sa propašću Jugoslavije,  Istočnoevropskog bloka uopšte. A ovde je uloga medija od suštinske važnosti.

Mediji su ti koji su na odlučujući način oblikovali naše poimanje Drugog svetskog rata i mediji su ti koji su, ovoga puta „participativni“, „demokratski“ (?) i digitalni, snažno uticali i dopustili nam da utičemo na to kako se poimaju raspad Jugoslavije i razdoblje njenog postojanja. Istina, poređenje sa Drugim svetskim ratom možda jeste pomalo prenategnuto, ali se u smislu medijizacije otkrivaju neki zanimljivi aspekti. Kao što je Kit Lou pokazao u svojoj knjizi „Divlji kontinent, Evropa u periodu nakon Drugog svetskog rata“ („Savage Continent, Europe in the Aftermath of World War II“), Evropa je godine 1945. bila razorena, fizički i simbolički, uništena na nivou individue i zajednice, kontinent je bio „priča o sunovratu u anarhiju“, chaotica moralis. Opšte stanje su odlikovale prisilna migracija, proterivanje, masovna ubistva, silovanje i umiranje od gladi.

Posledice su očigledno tu, pred našim očima i čitavih sedamdeset godina kasnije, a dvosmislenost se očituje u rastućim vidovima neofašizma, što se najrečitije vidi u odbijanju manje-više čitave EU nomenklature da prisustvuje proslavi kraja rata koja je 2015. održana u Moskvi. I kao što je primetio Ervin Hladnik Milharčič, dvosmislenost je očigledno prisutna u fenomenima kao što je to da Italija proslavlja kraj fašizma dok neki ljudi u Sloveniji odaju poštu nacističkim kolaborantima.

Pa ipak, uprkos svemu, Evropa je iz svega izašla kao kontinent mogućnosti, država blagostanja, ljudskih prava i perspektiva bolje budućnosti. Na različite načine i u različitoj meri, pozitivna, odnosno emancipatorska konstrukcija budućnosti bila je načelo u politici i kulturi širom posleratne Evrope, makar deklarativno. Kao takva bila je ugrađena u obrazovni program, političke diskurse i ideologije i učinjena delom svakodnevice, a simbolički je upotpunjena sudskim procesima u Nirnbergu i početkom stvaranja Evropske unije.

Važno je istaći da u meri u kojoj je posleratni svet postepeno ulazio u doba masovne medijizacije, pozitivne tekovine Drugog svetskog rata ugrađene su u literaturu, muziku i kinematografiju, što su bili najjasniji i u isti mah najefikasniji izbori. Retuširanju istorije i tekovina Drugog svetskog rata kao dobrog i emancipatorskog rata izuzetno su doprineli mediji, koji su zastupali i slavili čoveka, zajednicu, solidarnost, bratstvo. To je podrazumevalo radikalno i retrospektivno prilagođavanje slike tako da postane moćan narativ o pozitivnom futurizmu, progresu čovečanstva, nezaustavljivom tehnološkom napretku i naučnim pronalascima. Budućnost je slikana u svetlim bojama. Međutim, čovek bi mogao da se zapita nije li evropski posleratni mit podstaknut samim ratom ništa manje nego razdobljem koje je nakon njega usledilo.

Ali, šta to znači za nove postjugoslovenske države? Krah Jugoslavije i ratovi koji su usledili bili su praćeni etničkim čišćenjem, birokratskim genocidom, prisilnim migracijama, hapšenjima, fizičkim pustošenjem. Traume jedva da su uminule dvadeset godina nakon Dejtona (čime se stavlja u perspektivu načelno raširena predstava o kraju Drugog svetskog rata na dan 9. maja 1945. godine) i nastavljaju da prožimaju postjugoslovenske nacije, politiku i kulturu. Ispostavlja se, međutim, da, u poređenju sa Drugim svetskim ratom, trauma nije preformulisana i stavljena u okvir mogućnosti pozitivne budućnosti. Umesto toga, budućnost je oslikana u znatno sivljim bojama globalne stvarnosti nadirućeg rentijerskog kapitalizma, urušavanja države blagostanja, ljudskih prava trampljenih za sigurnost, nesigurnih poslova, mera štednje itd. U tom svetlu, globalne promene u sferi kulture i društva išle su pod ruku sa procesom „tranzicije“ i težnjama nastale elite da se prošlost i budućnost pročiste, denacionalizuju i desocijalizuju, te ne da se podešavaju, već nekritički usvoje smernice, saveti i uputstva „drugog demokratske Evrope“.

Upravo tu leži srž problema i sa postsocijalističkom sadašnjošću dece socijalizma i postsocijalizmom uopšte: ponovno izmišljanje i čišćenje prošlosti nužno obuhvataju prekrajanje i brisanje pa čak i zatiranje velikih delova „istorijskog tkiva“ u zamenu za „zapadne“ obrasce, rešenja i tradicije koji su slabo prevodivi i neprikladni za lokalne okolnosti. Njihova nekritička primena je očekivano bila neuspela dok je  sadašnjost učinila radikalno obezvlašćenom. I, daleko više kritički, takva se čini i budućnost.

S druge strane, ostvareni su napreci na polju tehnologije u komunikacijama i prateće medijizacije svakodnevice čime je onemogućen nastanak radikalne nulte godine, anno zero, Jahre Null, Year Zero. Umesto toga, ovaj napredak je omogućio da postsocijalističke realnosti budu intenzivno prožete medijskim izvorima i sadržajima iz ovog, sada osporavanog razdoblja. To je u velikoj meri uslovilo znatne teškoće, pa čak doprinelo i potpunom neuspehu novoustanovljenih režima da na uspešan način osmisle i sprovedu kohezivan, sveobuhvatan i sveprožimajući novi sistem koji bi iole bio u stanju da ponudi održivu alternativu socijalističkom razdoblju. Drugim rečima, nadživeli model izgradnje nacije ne bi se mogao primeniti u drugačijem istorijskom vremenu i kontekstu. Sledstveno tome i uprkos, ili možda upravo zbog nabujalog istorijskog revizionizma, kolektivna posvećenost potencijalu novog, postsocijalističkog svetskog poretka naprosto se nije primila kao što je bilo očekivano.

Postsocijalistička sadašnjost, kako ističe Berardi, stoga jeste suštinski određena krizom budućnosti. Nove elite, uhvaćene u pokornosti neuhvatljivom svetu finansijskih tržišta i zahtevima i uslovima koje nameće međunarodna zajednica, kastrirale su sopstvenu prošlost kao skup vrednosti, znanja, nadahnuća pa čak i heroizma, bez obzira na to koliko je problematična bila njihova mitologizacija. Ali amputiranjem prošlosti, ili tačnije, vrlo konkretnog dela prošlosti, zajedno sa neuspelim izmišljanjem pristojnije prošlosti, stvoreno je društvo koje je nesposobno da osmisli budućnost, da stvara i sprovodi u delo pozitivnu viziju budućnoti.

Nedavno je na slovenačkoj nacionalnoj televiziji prikazan dokumentarni film „Vrnitev demokracije“ („Povratak demokratije“). Već sam naslov nameće pitanje: koje demokratije? Demokratije iz Kraljevine Jugoslavije ili možda demokratije iz Habsburške monarhije. Takve i slične intervencije imaju za cilj da krah Jugoslavije iz 1991. godine pozicioniraju kao put napred. Međutim, kao što nam pokazuje Toni Džad, takvim pokušajima se prošlost socijalističke Jugoslavije čini neprikladnom, sadašnjost osakaćenom a, u sledećem koraku, svaka alternativa sadašnjem stanju, to jest potencijalna budućnost, kolektivno nezamislivom. Jednu od ključnih razlika koja se ukazuje ovim poređenjem suočavanja sa tekovinama nakon rata (ne nužno samoga rata) čini aktivno problematizovanje i poricanje svake vrste utopije.

* * *

U kakvu poziciju se time stavlja detinjstvo socijalističke Jugoslavije iz perspektive 2015. godine? Ispostavlja se da su deca pogodno tlo za sejanje utopije i velikih ideala. U poznom jugoslovenskom socijalizmu sanjali smo o tome da postanemo kosmonauti, inženjeri, naučnici. Sredinom osamdesetih godina XX veka, igrao sam kompjuterske igrice na komodoru 64, u školi potpisivao pisma podrške miru u svetu i bio jednako šokiran prizorima eksplozije Čelendžera i užasnut nevidljivom radijacijom nakon černobiljske katastrofe.

Gledajući unazad na ovo razdoblje iz 2015. godine, jugoslovenske vizije budućnosti koje su propagirane omladini stoje u oštroj suprotnosti sa postjugoslovenskim realnostima koje su određene razočaranjem u sadašnjost. U stvari, ovo je vreme kada je jasno da se sa socijalističkom jugoslovenskom utopijom koja je usađivana deci dogodilo nešto užasno naopako. U vremenu nakon budućnosti, u vremenu Berardijevog Distopijskog kraljevstva, kada budućnost postoji isključivo kao vremenska odrednica a ne više kao moralna kategorija, postavlja se pitanje šta činiti ne samo u pogledu budućnosti, nego i u pogledu prošlosti.

Čini se da se diskursom „real-distopijanizma“ – ako smem tako da nazovem narativ koji „realnost“ uzima takvu kakva jeste i na svako dovođenje u pitanje, odnosno suprotstavljanje toj realnosti odgovara „to je tako“ – aktivno obeshrabruje svaka alternativa i, naravno, svako utopijsko razmišljanje. Time se stvara plodno tle za okretanje ka prošlosti u traženju odgovora i nadahnuća. To je dovelo do nostalgije koja nužno ne priziva restauraciju prošlosti jugoslovenskog režima, već se ona koristi refleksivno u cilju komentarisanja sadašnjosti. Jugonostalgija stoga predstavlja praksu ponovnog prisvajanja prošlosti i uspostavljanja koherentnosti istorije. To je, na izvestan način, borba koja ima za cilj da sadašnjost, kao i prošlost i budućnost, ponovo dobiju smisao normalnosti.

Detinjstvo i sećanja se na taj način pokazuju kao simbolička i biografska tema koja u postjugoslovaneskom kontekstu, naročito u sprezi sa globalnom krizom i veoma nestabilnim lokalnim političkim i socijalnim okolnostima, predstavlja sponu sa izgubljenom, zabranjenom prošlošću, intimnošću i zbirom ličnih iskustava. Teško je o detinjstvu ne misliti onako kako je to sročio Arsen Dedić: „Možda pošli bismo dalje, da se ne vratimo nikad, ali dobro su nas čuvali ti lanci. Za toplu obalu djetinjstva bili smo vezani k'o čamci, život sav.“ Može biti da je lanac koji nas veže za obalu zapravo neuspela tranzicija, nerešena i nepodesna prošlost koja neprekidno privlači i vezuje.

* * *

Razmišljanje o simboličkom kapitalu detinjstva predstavlja tačku za ponovno promišljanje višeslojnog skupa pitanja koji se tiču medijizacije života, politizovanja popularne kulture i istorije i političkog mobilisanja i eksploatacije sećanja. Upotreba prošlosti u medijima, kao što je to bio slučaj sa Drugim svetskim ratom, pokazuje moć koju mediji imaju da promene način na koji razmišljamo o prošlosti i ono što mislimo (i znamo) da se stvarno dogodilo. Detinjstvo u Jugoslaviji, ili tačnije, slika kojom se ono medijski posreduje, prikazuje se kao period i iskustvo u kojem su tegobe detinjstva predstavljene kao romantični dodatak pentranju po drveću i igrama u dvorištu. Takav pokušaj bi se mogao odbaciti kao retro-utopija koja izbegava „pravu“ istoriju. Ali, šta je prava istorija u vremenu neprestanog i trenutnog medijskog posredovanja?

I što je još važnije, kako gledati na istoriju ako je budućnost postala distopijska? Jedan odgovor bio bi da treba zgrabiti mogućnost koju pruža utopijski orijentisani pogled unatrag (nostalgija) i ne posezati za prošlošću samo zbog odgovora, već i zbog pitanja koja su već postavljena u prošlosti, a potom, zajedno sa odgovorima, zaboravljena. Obično su deca ona koja, bez kraja i konca, postavljaju najneprijatnija pitanja. Deca socijalizma su odrasla, ali i dalje postavljaju pitanja. Međutim, ono što je važno jeste koja pitanja će današnja deca postavljati o svojoj prošlosti i kakve će odgovore smeti da daju svojoj deci.

Oceni 5