Komentar na dokumentarac "What Is a Woman?"
Walsh 01 S

Photo: Screenshot

Šta je žena?

“Dokumentarac” Tima Volša iz juna 2022. bavi se pitanjima utvrđivanja razlika između muškaraca i žena, tačnije istragom baziranom na isključivo jednoj razlici – polu. Odmah da razjasnim upotrebu terminologije: pol je biološki dat, postoji osnovna podela na muške, ženske, interseksualne osobe (one koje su rođene s karakteristikama i ženskog i muškog pola). Rod je uvezan s unutrašnjim osećajem osobe, sa pitanjima identiteta. Uloge koje se dodeljuju na osnovu pola često nam određuju životne puteve, postulate i uloge. Bitno je da u ovom uvodnom delu napomenem da ovaj „dokumentarni film” ne spominje interseksualne osobe, i da se skoro potpuno bavi  negacijom razlike između pola i roda. U patrijarhalnim društvima, pol i rod se najčešće a priori izjednačavaju i ovaj film ne odstupa od tog obrasca.

Tim Volš je javnosti poznat kao bloger, novinar, komentator svakodnevice, koji neguje tzv. desna uverenja. Volš je protiv „trenutnog trenda rodne fluidnosti“ i u njegovim posmatranjima uvek možete pronaći svojevrsni vid pobune protiv one „drugačije“ strane današnjeg vremena. Na šta mislim kada napišem „drugačije“? Prvenstveno na sve što nije u heteronormativnom ključu, s posebnim naglaskom na trans osobe, transrodne i transseksualne. Volš ne negira njihovo postojanje, ali poziva na minimiziranje njihove uloge u javnom prostoru i skoro da javnost poziva na odbacivanje teze da se nemali broj osoba ne oseća dobro u telima koja su stekle rođenjem.

Osnovno pitanje koje muči Volša jeste – šta je to žena? Da bi pronašao odgovor na ovo, iz njegovog ugla, jednostavno pitanje, obilazi nekoliko američkih gradova a u jednom trenutku odlazi i do plemena Masaji u Africi, koje živi svoj tradicionalni način života u patrijarhalnim odnosima moći. Volš je intrevjuisao pedijatre, psihologe, univerzitetske profesore i najčešće je nailazio na odgovore koji potvrđuju distinkciju između pola i roda. Prema Volšu, klasifikovani smo rođenjem. Ukoliko se rodi dete sa muškim genitalijama biće odgajano kao dečak, ukoliko se rodi sa ženskim biće odgajano kao devojčica. Ovakva teza se u 21. veku samo i jedino može posmatrati kao izuzetno simplifikovana.

Izvešću jednu paralelu u okvirima životinjskog sveta, pošto mi se čini prijemčivo ironična za takav vid pojednostavljivanja. Naime, kao neko ko je prisustvovao brojnim mačjim porođajima, određivala sam istovetno, sedela bih pored porodilje, držala je za šapicu i prihvatala mačiće u peškir. Uvek bih pogledala i prokomentarisala – aha, evo ga muško, evo ga žensko mače. Volš ima, kao ogroman broj ljudi na ovoj našoj planeti, istu premisu. Rođeno je s penisom, dakle muško je. Pa ipak mačići, barem nije još uvek potvrđeno, nemaju svest kao ljudska bića. Da li će im se nametati plava ili roze boja, kuvanje ili odabir neke „muškije” profesije u njihovom viđenju života ne igra značajnu ulogu. Neće im kolega na poslu prići, potapšati ih po sredini leđa i reći – ništa bez ženske ruke, hajde nam skuvaj kafu. Sumnjam da će neko od njih želeti da se ubije zato što se oseća zarobljenim u sopstvenom telu.

Nepristojno mi je i da promišljam previše u ovim okvirima, iako sam pokušavala da se stavim u poziciju razmišljanja autora dokumentarca. Zato ću se prisetiti bitnog stanovišta Deride, prema kojem ljudi sami stvaraju konstrukte. Derida je 1997. godine održao desetočasovno predavanje, kasnije pretočeno u knjigu “The Animal That Therefore I Am”, nastalog iz jedne naizgled svakodnevne situacije - mačka ga je gledala nagog u kupatilu, a čuveni francuski strukturalistički filozof zapitao se zašto se postideo pred mačkom kada je i ona gola i zašto se uopšte  postideo svog stida. Naravno, Derida izvodi konstrukcije po kojima je poznat, označenog i označitelja i upućuje na čovekovu sposobnost da konstruiše odrednice. Filozofski gledano sve je čovekov konstrukt i onda se javlja dodatna zapitanost nad činjenicom zašto se ne prihvata postojanje trans osoba.

Autor dokumentarnog filma implicira da je u ovom trenutku prisutna prevelika sloboda izbora i da se dečija trans patnja u pubertetu treba ostaviti po strani i ignorisati, bez obzira na sve strahote s kojima se nosi osoba koja nije usklađena sa svojim polom. Vršnjačko nasilje, odbacivanje, upotreba i zloupotreba raznih supstanci, mentalne poteškoće. Volš kaže da je neprihvatljivo da se izvode operacije promene pola nad maloletnicima. Ipak, potvrđeno je da je patnja manja kada se tranzicija uradi što pre, smanjuje se rizik od samoubistva, većih mentalnih komplikacija i pruža se šansa za bezbolniji vid odrastanja.

Istina je da je adolescentski period težak, ali koliko je tek težak nekome ko nailazi na osudu svoje okoline, a da ne pominjem tek onu goru osudu, sopstvenu u kojoj konstantno autocenzuriše identitet sa kojim se poistovećuje. Ono što je poznato jeste da veliki broj ljudi želi da ima mogućnost promene svog roda, a i pola. Ipak, ne vidimo intervjue osoba koje su promenile pol. U dokumentarcu imamo svedočenje jedne jedine trans osobe koja se danas bori protiv operacija promene pola. Prikazana nam je visokoemotivna izjava koja nam spočitava da niko ne govori o rizicima koje  operacija nosi. Jednostavnim guglanjem, mogu se čak naći i procenti postoperativnih poteškoća, ali nigde, osim u dokumetarcu, nisam naišla na podatak da su operacije visokorizične. Kada osoba prosečne zainteresovanosti za ovakve teme pogleda dokumentarac i čuje (netačne) podatke koje autor navodi, verujem da pomisli – to je opasno! Ono što jeste naučno potvrđeno – trans osobe imaju brojne mentalne i fizičke poteškoće zbog pritisaka društva, a film naglasak stavlja na činjenicu da je jedna osoba zažalila zbog operacije. Autor ima sopstvena objašnjenja, pa kaže da veruje kako transrodna osoba nakon puberteta može da promeni mišljenje (što su opasne spekulacije). Ne govori o onima koji  su tek nakon operacije počeli da žive život u okvirima svog pravog pola i roda, sa kojim su se od početka identifikovali, i to je najslabija strana ovog filma (ako jakih uopšte i ima). Pored manipulacijama podacima, u dokumentarcu se stalno ističe da deca sama biraju. Ne, deca/maloletnici ne donose velike odluke o bilo čemu, pa se i tokom procesa prilagođavanja pola uvek pojavljuju u društvu roditelja ili staratelja, jer se u suprotnom njihovim slučajevima niko ne bi ni bavio.

Volš pitanjima, kojima izgleda ni ne želi da se zaista pozabavi, pristupa s izvesnom dozom ironije, pa i prezira, te propituje da li bi trans osobama trebalo dozvoliti da koriste ista kupatila sa cis osobama, da li bi trebalo da se takmiče u sportskim aktivnostima, tj. u jasnim kategorijama muški/ženski sport. Zbog svega navedenog ne mogu da se ne zapitam da li ovaj dokumentarac uopšte želi da komunicira sa čitavom javnošću ili pak samo sa onima koji misle isto kao i autor. Bilo bi dobro da su gledaoci dobili više opcija, više svedočenja onih kojima je operacija spasila život.

Na kraju, po savetu Džordana Pitersona (oženi ženu i pitaj je šta je žena), Tim Volš stiže kući, zatiče svoju suprugu u kuhinji i pita je – Šta je žena? Ona mu pruža teglu s kiselim krastavcima i odgovara – žena je odrasla ženska osoba. Naravno, postoji i dodatak – žena je odrasla ženska osoba kojoj je ponekad potrebna pomoć (da otvori teglu). Volš uspeva da odvrne poklopac, nakon čega zadovoljni gledaju jedno u drugo. Kako jednostavno rešenje! Odrasla ženska osoba. Ali, šta je to „žensko”, zar i takvo mapiranje nije indikativno za dalja produbljivanja? Žensko je sve ono što se ponaša kao žensko, kao žena. Dakle, može biti domaćica, majka, čistačica, kuvarica, mašina za rađanje dece, našminkana, zaposlena u nekoj firmi, nezaposlena (ali i tada domaćica), nenašminkana, debela, mršava? Šta su to ženske odrednice? Šminka, visoke potpetice, suknje, haljine i negovani nokti? Odgovor nije jednostavan, jer žena je žena sa svojim individualnim osećanjem i sa odlikama koje su joj nametnute, izabrane, date i, koliko je moguće (osvešćeno moguće) samovoljno odabrane. Sa jajnicima, bez jajnika, s menstruacijom, bez menstruacije, s biološkom decom i bez njih, tačnije sa čitavom lepezom karakteristika, spoljnih i unutrašnjih. Žena dakle može i biti odrasla ženska osoba ako joj se dâ sloboda da to bude.

Napomenula bih da ovaj dokumentarni film ima ocenu iznad 8 na IMBD. Kada je filmska izdavačka kuća Daily Vire objavila novi dokumentarac, pozvali su kritičare da ocene film. Nijedan filmski kritičar nije prihvatio njihovu ponudu. Samo jedna recenzija je objavljena na Rotten Tomatoes-u i to napisana od strane Daily Vire-a i Holivuda u Toto-u.

Sledeće pitanje, možda i bitnije u našem društvu na koje treba dati odgovor, jeste – Šta je muškarac? U iščekivanju smislenijeg filma nego što je to ovaj.

Oceni 5