Pismo iz Njujorka
Aakri 22 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Šta je žena rekla tom Vejtsu

Dragi oče, pun mi je kurac svega.

Koviljka je prevrnula očima i izbrisala rečenicu. Gde ćeš roditelju u prvoj rečenici spomenuti polni organ?! Sve i da imaju porodičnu firmu u kojoj proizvode seksualna pomagala, to ne ide. Mada, nije ona kriva što se u našem jeziku negativna osećanja najbolje izražavaju uz pomen polnih organa. Ideš mi ne jetru? Jebem ti šargarepu? Ma daj!

Već po ko zna koji put Koviljka tako seda za kompjuter i pokušava da smisli šta da mu napiše. Prošlo je celih osam dana i već je vreme da mu se javi.

Dragi oče, pun mi je kufer svega.

Ni to ne valja. Niko tamo kod nas ne kaže kufer. Tako ni Dragica ne govori. I to oče, kao da se ispoveda. Uvek ga je zvala tata. Ni ćale, ni oče već tata. Tata je nešto između autoriteta i prijatelja.

Preselila se, to će ga možda zanimati. U novom komšiluku je manje pacova, mada, čim nešto šušne Koviljka skače u stranu. Na kriminal su je svi upozoravali, na beskućnike i na gužvu u saobraćaju takođe. Na pacove se, pak, niko nije setio da je upozori, sve dok joj doslovno nisu počeli pretrčavati preko nogu. Odvratna gadna stvorenja, ne kao Spidi Gonazales, već veliki, debeli pacovi s repinom ko antenom.

Ili da napiše tati da ga se seti svaki put kada Mikaela peče tart tatin, ali da nema s kim da podeli tu informaciju jer su svi obično u poslu do guše...čak i Džoel koji je zadužen za iznošenje đubreta, da ne poveruješ koliko smeća proizvedu u njihovoj kuhinji. Nekih lepih stvari, takođe, ali smeća da ne poveruješ. Džoel je odslušao četiri godine medicine, ili barem tako kaže. Mada, po načinu na koji karfiol zamotava u foliju, Koviljka ne sumnja u to da je Džoel odlsušao četiri godine medicine. Jer, on to radi kao niko drugi što ne radi, profesionalno, i način na koji preokrene tubu s folijom kao da je smotuljak sa zavojem i kako to uvek izgleda zamotano kao ranjena ruka.

Džoel ima teoriju da Šenon, gazdina žena, ima Aspergera, sva je kruta i nikad se ne smeje, pa verovatno zbog toga. Isto tako, Šenon uvek na isti način Koviljki kaže kako ima lep sat što, kako je objasnio Džoel, njen bizaran način da udeli kompliment svojim podređenima. Tačno ili ne, Koviljki je lakše da se nosi s njom, jer sada zna da to nije lično, to njeno ponašanje. Ali, sve i da ima lepru, dobro joj ide, bogato se udala i skupila ekipu kuvara da rade za nju i njenog muža. Nije to nikakva genijalnost, za izrabljivanje drugog ti treba volja a ne genijalnost.

Možda da tati piše o Sulejmanu i kako je pola devojaka koje rade u Rainbow Curve zaljubljeno u tog Trebinjca koji mrzi da ga zovu Sal-men. Ali sve da mu se pred noge baci i Andželina Džolie, Sulejman hoće samo muslimanku za ženu. Kaže, dosta što je otišao od kuće, još da majci dovede kaurku, nešto bi je preseklo. Sulejman je zadužen za dezerte, mada je najbolji u biskvitima. Tom čoveku mikser uopšte ne treba, takvu ruku ima. Sulejman je jedini koji ima neke šanse da ga Šenon primi u stalni radni odnos, jedini čovek kojeg ne dovode do ludila njene priče o važnosti mise-en-place i svađe sa kuvarima Ekvatorijancima. Sulejman beži iz kuhinje kada dolaze oni iz Šelera und Vebera, to su momci koji donose slaninu. Šta bi, svako ima svoje principe. Sal  svima daje do znanja do znanja da će da se vrati. Gde, Koviljka pojma nema, niti ga pita, u kuhinji Rainbow Curvea se toliko ne priča o tim stvarima.

Rainbow curve je inače neka fraza iz bejzbola, ali otkako je u Njujorku, Koviljka nikad nije srela nekog ko bi joj objasnio u čemu je tačno stvar sa tim bejzbolom. A nije da je glupa, daleko od toga. Prošli mesec su joj dali mig, da ako tako nastavi, mogla bi preći u drugu ligu, među one koji ponekad imaju slobodnu subotu. U tom svetu bez erkondišna, sa skučenim radnim prostorom gdje je temperatura uvek preko sto Fahrenhajta, svetu užarenih ploča i frižidera koji se uvek kvare a majstori nikad ne govore engleski, svetu gdje je pipkanje za dupe uobičajena stvar i među muškarcima, svetu oštrih predmeta među besnim ljudima, svetu gdje kuvari sami sebi zašivaju posekotine jer nemaju zdravstveno osiguranje, svetu pakosti, ljubomore i krađa, u svetu gdje nema dva čoveka koja govore istim jezikom a opet se nekako razumeju, u tom je svetu znoja i krvi i suza i slobodna subota jednom u tri meseca velika stvar. A onda, kad to dođe, i ne znaš kako da provedeš tu prokletu subotu. Samo do Central parka, gdje Koviljka ode kad god ima priliku pa satima kad je lepo vremen sedi u Kineskom paviljonu, treba joj skoro dva, nekad i dva i po sata. Šta bi, barem ima terasu. Jeste da je manja od kuhinjske nape, ali opet je nešto gde si napolju.

Tati bi možda bilo smešno to da valjda nikako nije moglo da se izbegne da kuvari iz bivše Jugoslavije restoran zovu Kurve. Dragica jo je u mejlu rekla da je tako jednom neko na njenoj zgradi bio napisao the Cure i njoj je trebalo par godina sa shvati da se radi o muzičkoj grupi a ne o nekim curama.

Mada, ništa u životu nije slučajno, pa tako ni taj natpis. Nije slučajno to što Koviljka radi sosove a Džoel testo, što je Segundo na kraju uhvaćen kako piša u fritezu ili to što se Kurve nalaze u aveniji Kolumbo gde se odmah preko puta njih nalazi bistro Old shue. I to je znak, jer ako je Koviljka išta naučila od tate, to je da temeljito listi svoje cipele. Naravno, danas cipele možeš kupiti za pet dolara u trgovinama s polovnom robom ali i kod Kineza, ali Koviljka uvek kupuje kožne, ma koliko da koštalo. Da može da ih čisti kako ju je tata naučio. Prvo raširi novinu. Pre toga pored sebe stavi pribor, četku, kremu i staru najlonsku čarapu, mada ovo zadnje koristi tek sutradan, kad koža dobro upije kremu. Polazi od samog vrha cipele, maže kremom bočno i onda prelazi u visinu, ako je čizma u pitanju. Posle dvadeset i četiri sata izglanca onom čarapom. I nikad ne zamaže ruke.

Isto tako, verovatno naravno nije bilo ni slučajno i to kada je jednom okrenula neku staru šerpu jer se odozdo bila zalepio karamel. Kad ono, dole piše Gornji Milanovac. To će isto da napiše tati.

Kad ga je tek upoznala, Sal je Koviljki pričao kako je prveo svoju prvu noć u Njujorku. U to doba je još imao neku kintu pa je odlučio da prespava u jednom hotelu. I, uglavnom, dobije on sobu, jeste da se gule tapete i negde gore se lomi neko staklo, ali sav je uzbuđen jer je konačno u došao u veliki grad o kojem je čitav život maštao. I sedi tako čovjek na rubu kreveta kad u sobu upada neki par. I ne da upadaju nego je otključavaju! Tako stanu na sred sobe i počnu da se prepiru, sve to kao da Sulejmana uopšte nema.  Nakon nekog vremena čovje se malo, je li, i uvredi i kaže Halo ljudi, šta radite...? i tu se oni malo kao trznu i taj mu tip kaže da oni inače vole tu sobu pa su zadržali klju da imaju, tu su proveli neke od najlepših trenutaka u svom životu. Sal shvata da mu nema druge nego im plati drugu sobu. I još, kad mu je pružio novčanicu od sto dolara dolara, ovaj mu čak vratio kusur!

A to sa Segundom, onim što je pišao u fritezu, nije nikakva osveta. Ljudi obično misle da je svako mešanje telesnih sokova i hrane osveta. Ne. U redu, valjda svi već znaju da se korpice sa hlebom vraćaju na drugi sto. Ali Segundo je imao taj neki poremećaj, ne, ne da je poremećen, već je naprosto morao da piša u fritezu. Sa distance, naravno. Uvek je pretila mogućnost da se opeče ili da ga uhvate, kao kad, naprimer, vodite ljubav u liftu. Vrata svaki sekund mogu da se otvore i neko može da vas ulovi.

Prošli je mesec Sal s prženja premešten na hladna jela. To je neobično, s vrućeg na hladno, neobično barem u njihovoj profesiji ali se i to valjda dešava. Ali vruće je bilo kada je Koviljka Salku zalila bagna caudom. Ajde inćuni, ajde puter, ali sos se služi vreo. Sulejman je ima opekotinu drugog stepena a ona se začudo nije osećala krivom. Možda zato jer se u poslednje vreme mota po čudnim mestima.

A trebalo bi da je lakše jer su dobili pomoć u kuhinji, Portorikanku. Ili Ekvadorku. Koviljka ne sme da je pita šta je jer je žena osetljiva na te stvari i jer je luda kao struja. Mada, nije baš kao Segundo koji je pišao u fritezu. Ali je donekle razume, jer ni Koviljki ne bi bilo svejedno da joj neko kaže da je iz Hrvatske, a to je je ogromna razlika, za ne? A svi su mislili da je događaj sedmice kada se Isidoro onesvestio kada je u restoranu vidio Ruperta Everta. Nevolja je bila u tome jer se to desilo kada je nosio pot-au-feu za sto broj 8 pa je kuvano meso završilo kod i kod Tonija u kafe-aparatu.

Ali, nije lakše. Posebno jer je Koviljka bila malo šokirana kada je videla Šenon i Sulejmana kako zajedno izlaze iz hladnjače. Ona je nameštala suknju, a on je na licu imao mangupski izraz čoveka koji se i nije mnogo potrudio da dobije to što želi. Jeste, Koviljka je razočarana, ali više njegovim izborom tipa žene nego činjenicom da kara šefovu ženu. Pa, toliko je lepih kelnerica, za Matsuko se okreću i žene i muškarci. Šta li bi Vinćento uradio da za to sazna..... Kad su Koviljka i Sal u sredu ostali da dovrše crveni sneper koji je Džoel marinirao, došlo joj je da pita Ej, Sal, jel to bilo spontano ili je bilo nekog prethodnog dogovora?

I nije lakše jer radi ko konj i svejedno joj je da li je taj restoran u Inđiji ili u centru sveta, jer najveći dio dana ne vidim ništa osim zamašćenog zida i portorikanske ili gvadalaupanke guzice Marija Gracije koja razvlači testo za raviole. I nije lakše jer Sulejman kreše Šenon.

Ali, Koviljka mu je rekla. Dobro, ne baš tim rečima, ali je nešto nabola. A šta je on uradio? Doneo joj pesmu.

Dođi sutra kad vino protekne

dođi sutra kad krenu istine

dođi sutra noćas pamet kraća je

dođi sutra kad glave ohlade

Jer možda drugi neko

od mene bolji je

nisam čovek za tebe

Nakon što je pročitala, celu noć nije mogla da zaspe. Sutradan mu je prišla i rekla, Sulejmane, jel ti misliš da ja imam ovsenu kašu umesto mozga?! Ili ti je možda pravo ime Željko Joksimović? A on ju je samo gledao, nešto namigivao i još joj gurao da proba njoki jer su ko duša. Možda je to testo ko duša, ali tebi je, Sulejmane, duša kvarna. Tako je mislila Koviljka.

Ono što se desilo kasnije nije planirala. Jednostavno se desilo. Nakon što je stigla isporuka ubrusa i čistih krpi koju su doneli somalijski dobavljači, Koviljka se zaletela po svoj dio jer u tom paklu čista krpa zlata vredi. Ko u to sumnja, kako kaže Toni, nek proba vlažnom krpom da uhvati vrelu činiju.

Te je sedmice nekakva gripa desetkovala kuvare pa je bilo Koviljkino zaduženje da gazdi podnese izveštaj o dolascima i odlascima zamenskih kuvara. I uđe tako Koviljka u gazda-Vinijev ofis, to je dole u prizemlju, a on se jedva vidi iza stola. Nije sto veliki nego je gazda-Vinćenzo mali.

U blizini gazde niko nije ravnodušan. Ne zbog toga jer je gadan tip i jer ga se boje, već zbog toga što ga svi poštuju i trude se da ne izdaju njegovo poverenje. A to je gore nego bilo kakva batina.

Imala je dojam da sedi u bunkeru, tako je to natrpano i izlovano, sve i da počne da urla niko je ne bi čuo. Sanduci naslagani do vrha sigurno deluju kao neka vrsta izloacije. Kao kartoni od jaja u nekim radijskim studijima koje je videla na televiziji.

Koviljka mu je predala papir sa smenama i prešli su zaduženja i razduženja. Nakon toga ju je gayda-Vini ponudio viskijem. Koviljka nikad ne pije, ali ovaj put je eksirala na što se gazda-Vini samo nasmejao. Možda je nešto i rekao, ali ona to nije čula, toliko toga joj se motalo po glavi.

Na kraju je Kovijlka ustala i krenula do vrata. Ono što je dalje bilo nekad pripisuje alkoholu a nekad slučajnostima. Da li se bilo šta desilo da nije popila taj viski? To verovatno nikad neće saznati.

Okrenula se prema gazda-Viniju i brzo rekla Sujelman me vređao na nacionalnoj osnovi.

Čovek je samo bledo zurio u nju. E sad, ima još jedna stvar u vezi gazda-Vinija. On u svakoj prilici insistira na tome da treba da poštuju jedni druge. Jer kad poštuju jedni druge, onda će da poštuju i goste. Neće im se smejat iza leđa i neče pišat u fritezu.

I tako je Koviljka to ispalila. U nekom dalekom deliću mozga je možda računala, šta zna jedan Italijan šta znači vređenje na nacionalnoj osnovi, pa makar on bio i gazda-Vini. I pri tome je celo vreme u ruci gužvala krpu koju su taj dan dopremili otkuhanu i čistu somalijski dobavljači.

Sedi, rekao je gazda Vini Koviljki. Ona je i sela.

Znaš li šta je ovo, pitao je on? Koviljka je blenula u njega, uopšte nije razumela o čemu govori. Tek je tada postala svesna da neka muzika svira u pozadini. Kao džez, ali nije džez.

Čovek je valjda vidio da se Koviljka pati, pa se nasmejao i rekao da je u pitanju Tom Vejts. Kako njoj ni dalje nije klikalo, on se nagnuo napred i skoro poverljivo rekao da se taj album zove Mule Variations. I neću te pitati znaš li zašto je to tako, dodao je. Ajde. Album se zove Mule Variation, rekao je, jer je tom čoveku, tom nekom Vejtsu, rođena žena rekla da se nije udala za muškarca nego za mazgu.

Koviljki to bi smešno. Ali se Vinćenzo ne smeje. Vidiš, rekao je on, otkako sam navršio četrnaest godina, ja radim kao mazga ali samo zato da bi bio muškarac.

U tom trenutku se Koviljka već osećala kao u nekom mafijaškom filmu i da ju je šef još samo jednom pogledao umesto što joj je rekao da je njemu majka iz Napulja a otac iz Milana i da je čitav život trpeo takve uvrede i da ona ne brine, Koviljka bi pukla u plač i sve mu ispričala.

Ali, gazda-Vini to nije rekao. Dok se Koviljka penjala uz stepenice, noge su joj bile kao olovo. Taj je dan čak ranije otišla s posla, rekla je da i nju hvata neka viroza.

Možda i jeste taj dan provela u nekoj temperaturi. Ne zna jer uvek zaboravi da kupi toplomer. Kad je sutradan došla na posao u Rainbow curve, Sujelman iz Trebinja više nije bio tu.

Možda to nije bilo lepo. Ali, zar je bilo lepo da joj onako podvaljuje onu pesmu, kao da je ona glupa i kao da nema Jutjub? Osim toga, bolje da je tako ispalo. Jer, da je gazda-Vini otkrio za Sala i za svoju ženu, prošao bi mnogo gore. Snaći se se on već. Oni se uvek snađu.

Koviljka je ponovo sela za kompjuter. I dok se čaša sa sokom maglila, počela je svoje pismo.

Dragi tata,

Na poslu je okej, Šenon i Sal bi ti se dopali. I ovo mesto u kojem radim je divno, baš porodična atmosfera, tata, videćeš kad dođeš. Ja ću ti spremiti osso bucco milanese a Marija Gracija će da ti razvuče kore za pitu sa višnjom...

*Priču prenosimo sa sajta Vranac priče; priča Ajle Terzić uvrštena je u najbolje priče na konkursu iz 2011. godine

Oceni 5