Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Šta nas danas goni da se mrzimo?
Baton Hadžiu: Melanija (21. novembar 2016. godine)
Šta će se desiti sa malim Kosovom, ili šta će se desiti sa Albancima nakon pobede Trampa? Ipak, ovo pitanje nije toliko važno. Važno je šta će se desiti sa Balkanom nakon pobede Trampa. Ovo je izgleda ono što interesuje Ljiljanu. Da sazna da li će možda ova rokada američkih predsednika uticati da Balkan postane drugačiji. Odgovor mogu dati u jednoj rečenici: onog dana kada Balkanom počnu da upravljaju samo ovi prepotentni ljudi, desiće se albanska istorija, za koju se iz šale kaže da smo dve hiljade godina ostali sa istim brojem stanovnika.
Pre 2000 godina, naši preci, Iliri i Epiroti, zajedno sa našim susedima, Makedoncima i Tračanima, vladali su polovinom sveta. Njih je svakako bilo nekoliko miliona. Bilo je potrebno 2000 godina da pojedu jedni druge sve dok nisu došli do brojke da su jedva preživeli. Kada proučavaš i nepristrasno posmatraš stariju i noviju istoriju Balkana, ne možeš a da ne priznaš da žitelji poluostrva, kao retko gde drugde u svetu, nestaju u svakoj istorijskoj epohi zbog samoubistava, odnosno ubijanja jedni drugih, proterivanja jedni drugih i pražnjenja i deformisanja njihovih etnosa, kultura sa neviđenom eutanazijskom surovošću; i s nadom da će se jednog dana prosvetliti - čineći nešto za sebe i zauvek preokrećući život u smeru koegzistencije, u skladu sa humanošću, a ne sanjajući kao sado-mazohisti i očekujući sa strepnjom da će im ova, ili ona nova, ili stara sila pomoći da konačno unište drugoga.
Naše potpuno uništenje nije moguće, ali jeste postepeno. Dovoljna je samo jedna socijalistička partija (SPS) i jedan lider poput Miloševića, koji, kao što nam je sa politikom nasilja pomogao da postanemo nezavisni da nastavimo sa jednim drugim liderom ai istom politikom, i koji bi nam pomogao novim ratom - pa da točak istorije, kako je uvek tekao, nastavi ka samo-željenom paklu. A za to nam je uvek potreban samo fitilj, ostalo ćemo sami da uradimo. Potrebno nam je da nam neko samo pomogne, čak i samo retorički, pa da neprijateljstva preokrenemo u ubistva s predumišljajem i planom. Jer ni ovo poslednje ne znamo da uradimo kako treba: loš plan protiv drugoga, koji, na kraju, uništava i nas same. No, istina je malo drugačija.
Vraćajući se iz Beograda gde sam bio da ispratim posetu premijera Albanije - Rame, u selu Kastrat (veoma lepo prezime na Kosovu), na nekoliko kuća u srpskim selima u blizini granice sa Kosovom, postavljeni su interesantni natpisi: „Prodajemo zemlju i kuće samo Albancima“. Izgleda da niko od Srba nije bio zainteresovan da proda svoje primetno razarajuće siromaštvo, uz desetinu kilometara samoće i praznine - jednom drugom srpskom siromaštvu. Sela su izgledala veoma lepo, sa zastarelim kućama koje je vreme nagrizlo zbog činjenice da nema života.
Na desetine kilometara puta videli su se samo usamljeni starci, koji su izgledali kao zombiji u napuštenim kućama. Odavno nisam video ništa bolnije. A putem, primećujući siromaštvo i nemar države, zamišljao sam šta traže Srbi iz Mitrovice i šta srpska država čini za nekoliko hiljada Srba kako bi stvorila iluziju povratka države Srbije na Kosovo. Kakva perverzna prevara. Ali će izgledati 'normalno' za balkanski mentalitet. I ta prevara dogodila se na severu Kosova.
Mitrovica se u sredu, posle američkih izbora, probudila sa posterima novog američkog predsednika. Na severu Kosova se dogodio drugi događaj. Srbi na Kosovu su imali čudnu želju - da pobedi Tramp kako bi se Kosovo, možda, uz "Novog Miloševića“ vratilo Srbiji. Postoji li veća fatalnost za um od one gde se spas traži sa druge strane okeana jer je kastriran duhom da ne prizna realnost tamo gde se nalazi, da gradi život tamo gde živi? Za mene nema!
Istog dana kada je pobedio Tramp, a o čijem izboru su se Albanci izjasnili negativno, prirodno i ja, punog srca, dogodile su se dve stvari. Za mene lično, razlog bola povodom pobede Trampa nije bio zbog činjenice da se Srbi raduju njegovoj pobedi, nego zbog činjenice da svet zalazi u svoju vekovnu nejasnoću. U malom svetu svakodnevnog čoveka, u kojem se stvari posmatraju crno-belo, postojala je prosta podela: Srbi su se radovali, dok su se Albanci ljutili i patili. I to je u potpunosti istinito. I vratiću se na početak članka: zašto se mi smanjujemo u ovih dve hiljade godina?
Koja je u stvari srž svađe ovih godina između Albanaca i Srba, dva naroda koja su već jedan vek u neprijateljskim odnosima? Na ovo pitanje sam Ljiljani odgovorio u prošlom članku. I ne želim čak ni da se vraćam na taj odgovor. Kao da se tokom jednog veka između nas nije ništa dogodilo. Prema njoj, novi život se rađa dolaskom predsednika Trampa. Nije čudno i može da se dogodi?! Ali, šta nas danas goni da se mrzimo i da li treba da nastavimo sa mržnjom? Sa ili bez Trampa?
I da li znate gde sam primetio povratak mržnje: u velikoj želji Srba da Tramp pobedi, kao i u njihovoj želji da povrate Kosovo. Dakle, radovali su se zbog Trampa jer se nadaju da će povratiti nešto što ne samo da su izgubili, nego što nikada nije bilo njihovo, ili samo u uslovima divlje okupacije nad tuđom zemljom i ljudima. Važi ona izreka „Shpirti në trup të huaj“, koja u prevodu znači „Duša u stranom telu“. Ova izreka je namenjena onoj velikoj srpskoj frazi, koju izgovara svaki srpski sveštenik i političar: „Kosova është shpirti i popullit serb“ – „Kosovo je duša srpskog naroda“, kada je Matija Bećković 1989. godine pokrenuo rat slovima u bivšoj Jugoslaviji.
Ja se vraćam na tačku početka velikog gubitka. U Cankarjevom domu. U Ljubljani. Tamo gde je Milan Kučan rekao da se u Trepči i na Kosovu brani Jugoslavija. A priču šta se nakon toga desilo, znamo svi. Ivica Dačić je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija bio isto toliko trampista kao i Bećković u svom rečniku. On je rekao: „Trepča je srce Srba“. Ali ovu rečenicu je i Milošević izgovorio na Gazimestanu. Zašto ovaj povratak jezika i javnog ubijanja mira? Zašto?!
Velika želja kosovskih Srba za velikom pobedom slovenačkog zeta i patnjom Albanaca za gubitak Klintonovih pokazuje drugačiju priču o nama. Mi se i dalje mrzimo. Mi i dalje tražimo veliku pomoć kako bi uništili drugoga. To je loša vest. Ali ja polažem nade u dobrotu Melanije. Ona je lepa i ona je Slovenka. Potrebna nam je Melanija. Kao što su nam potrebni i ljudi i tamo odakle dobijamo samo signale netrpeljivosti, čak i danas, u 21. veku. Da li postoje tamo ljudi koji misle drugačije od politike?
Melanija je naša predsednica. Ona drži teg dobrote za naš balkanski svet, ali i sopstvene nemoći da pokaže kakvi su naši narodi. Ona može reći još jednu istinu o svima nama. Kod naroda koji su još uvek razdvojeni sećanjima na ratove stvarno možeš da promeniš mnogo stvari, ali samo ako im govoriš jezikom koji oni razumeju i deluješ sredstvima koje oni poznaju. Zar nismo takvi na Balkanu. Melani. A moje pitanje za Ljiljanu ove nedelje: Kada ćete mi uvažena koleginice odgovoriti na pitanja?
*Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj
+++
Ljiljana Smajlović: Treći odgovor Batonu - pitanjima na odgovore (26. novembar 2016. godine)
Vidim, Baton me prekoreva. Nezadovoljan je, pita: „Kada ćete mi, uvažena koleginice, odgovoriti na pitanja?” Idemo ispočetka, da vidimo šta smo mi ovde do sada imali. Baton me prvo pitao zašto u srpskim medijima “dominira oštar diskurs” prema Albancima, kad su albanski mediji “uklonili jezik mržnje i predrasuda”. Odgovorila sam da je ovo drugo za mene novost, a da srpski mediji o kosovskim Albancima gotovo isključivo izveštavaju u kontekstu napada na srpske građane i imovinu i nekažnjavanja njihovih počinilaca, skrnavljenja srpskih grobalja, nepravedno dugog pritvora Olivera Ivanovića, ugrožavanja manastira, nadglasavanja Srba u parlamentu, neispunjavanja obaveza prema srpskoj manjini iz Briselskog sporazuma...
Bila sam zadovoljna Batonovim odgovorom na moje pitanje o tome da li će se u “novoj demokratiji”, za koju se zalaže, onoj koju “ne možemo napraviti starim jezikom i diskursom”, biti mesta za stare srpske institucije poput lista “Politika”. Objasnila sam zašto istoriju tog lista ne smemo da svodimo na ozloglašenu rubriku “Odjeci i reagovanja”.
Baton mi je uzvratio pitanjem kakav je moj “koncept za glavne teme dijaloga među nama”, na što sam rekla da nemam koncepta i da predlažem da ne pravimo koncepte, već da idemo korak po korak i da pričamo o onome što se dešava oko nas. Kandidovala sam za razgovor američke izbore, koje mnogi smatraju istorijskim, i upitala da li među Albancima postoje slične podele kakve postoje među Srbima kada je reč o Donaldu Trampu. U Srbiji je narod kudikamo zadovoljniji njegovom pobedom od elite: interesovalo me je da li je srpski mit o albanskom političkom jedinstvu samo mit, ili je to jedinstvo u ovom slučaju stvarno.
Čime sam tačno izazvala Batonovo nezadovoljstvo? Postavljam ovo pitanje bez trunke ironije. Meni se čini da bih pre ja imala razloga za nezadovoljstvo. Primera radi, ne razumem zašto Baton prepravlja moje veoma jednostavno pitanje. Zašto mi objašnjava šta sam ja zaista htela da pitam: ne ono što sam pitala, već šta će se sa “malim Kosovom” (njegov izraz), Albancima i Balkanom desiti nakon pobede Trampa. Zar to nije malo pokroviteljski? Jesam li ja neartikulisana, jesam li nesposobna da formulišem pitanje na koje želim odgovor? Čime sam navela Batona da tako o meni misli?
Ne postavljam trik pitanja, a Baton je jedini Albanac sa kojim vodim dijalog. Koga drugog da pitam? Isto bih mu pitanje postavila i da sedimo zajedno u bašti hotela „Grand“ u Prištini i pijemo belo vino, dakle, i bez prisustva digitalne javnosti. Nisam se podsmevala albanskom navijanju za Hilari, niti sam se rugala srpskim nadama u Trampa. Držim da je i jedno i drugo očekivano i savršeno legitimno. Htela sam da čujem od Batona da li u albanskim političkim reakcijama na vašingtonski zemljotres postoje neke bitne nijanse koje se sa ove razdaljine ne vide. Ako je suditi po njegovom odgovoru, ne postoje. Ali šta je u samom pitanju toliko sporno?
Američki stručnjaci za javni dijalog kažu da cilj razgovora nije da se dokaže ko je u pravu, već da se pokaže koliko je tema sagovornicima prirasla srcu. Malo li je? Naravno da mi nije promaklo da Baton sebi pripisuje plemenite motive (brine ga Trampova pobeda zbog “činjenice da svet zalazi u svoju vekovnu nejasnoću” - šta god to značilo), dok, istovremeno, u srpskoj želji da Tramp pobedi otkriva “povratak mržnje”. Nije mi promakla ni dvostruka negacija: u Batonovoj interpretaciji, Srbi su izgubili Kosovo – iako ono nikad nije ni bilo njihovo.
Ne vidim razloga da se prepiremo oko toga čije je Kosovo i ko trenutno vlada Kosovom: važno je da smo razumeli koliko ta tema i dalje boli, sa obe strane Ibra. Zar to nije nešto što nas spaja, pa makar nas i razdvajalo? Šta smo mi ovde do sada imali? Molim Batona da me ispravi ako nisam umela istinito da prikažem kratki tok našeg dosadašnjeg dijaloga. U međuvremenu, unapred se radujem novoj lekciji iz istorije, o Tračanima, Makedoncima i Ilirima.
*Tekst prenosimo sa sajta KosSev uz dozvolu glavne urednice Tatjane Lazarević
