Šta ne valja u Zločinu i kazni?

Zločin i kazna (1866.)

Pošto je umeo da prede svoje niti sa neverovatnom napetošću i nagoveštajima, Dostojevskog su ruski đaci gutali isto kao što su gutali Fenimora FCupera, Viktora Igoa, Dikensa i Turgenjeva. Moglo mi je biti dvanaest godina, kad sam pre četrdeset pet godina pročitao Zločin i kaznu, prvi put, i kada sam mislio da je to jedna veličanstvena i uzbudljiva knjiga. Ponovo sam je čitao sa devetnaest, tokom užasnih godina građanskog rata u Rusiji i tada mi se učinila predugačkom, strašno sentimentalnom i loše napisanom. Čitao sam je i u dvadeset osmoj, kada sam pisao o Dostojevskom u jednoj od svojih knjiga. Ponovo sam tu stvar pročitao dok sam se pripremao da o njemu govorim na američkim univerzitetima. I tek nedavno, uspeo sam da shvatim šta je to što toliko ne valja u toj knjizi.

Mana, pukotina zbog koje se celo to zdanje ruši, i moralno i estetski, nalazi se u desetom delu, u četvrtom poglavlju. To je scena početka iskupljenja, u kojoj Raskoljnjikov, ubica, kroz devojku Sonju otkriva Novi zavet. Ona mu čita o Isusu i Lazarevom dizanju iz mrtvih. U redu. Međutim, tada dolazi jedna jedina rečenica kojoj, po čistoj gluposti, skoro da nema ravne u svetskoj književnosti: »Sveća je podrhtavala, jedva osvetljavajući u sirotinjskoj sobi ubicu i bludnicu koji su zajedno čitali večnu knjigu.« »Ubica i bludnica« i »večna knjiga« - kakav trougao! Ovo je ključna fraza, tipično retorički uvrnuta u stilu Dostojevskog. E sad, šta je to tu tako grozno pogrešno? Zašto je ta rečenica tako sirova i neumetnička?

Smatram da ni pravi umetnik ni pravi moralista - a ni dobar hrišćanin ili dobar filozof- ni pesnik ni sociolog - ne bi smeli da jedno uz drugo, u istom dahu, u jednom naletu lažne rečitosti smeste jednog ubicu i koga? - sirotu prostitutku, kako svoje sasvim različite glave naginju nad svetom knjigom. Hrišćanski bog, onakav kakvim ga shvataju oni koji veruju u hrišćanskog boga, bludnici je oprostio pre devetnaest vekova. Ubici, sa druge strane, pre svega treba klinička dijagnoza. To dvoje su na potpuno različitim nivoima. Neljudski i idiotski Raskoljnjikovljev zločin ni izdaleka ne može da se uporedi sa bedom jedne devojke, koja se lišava ljudskog dostojanstva time što prodaje svoje telo. Ubica i bludnica čitaju večnu knjigu - kakva glupost! Nema retoričke veze između gnusnog ubice i ove nesrećne devojke. Postoji samo konvencionalni spoj gotskog i sentimentalnog romana. Jeftin književni trik, a ne remek-delo patosa i pobožnosti. I još nešto: pogledajte odsustvo umetničke ravnoteže. Raskoljnjikovljev zločin nam je prikazan do najsitnijih prljavih detalja, a uz to i još pola tuceta različitih objašnjenja ovog hrabrog čina. Sonju, pak, nismo ni videli kako se bavi svojim zanatom. Cela situacija je jedan slavni kliše. Kurvin greh uzet je zdravo za gotovo. Ja mislim da je pravi umetnik onaj koji nikada ništa ne uzima zdravo za gotovo.

Zašto je Raskoljnjikov ubio? Motivi su do krajnosti nejasni.

Raskoljnjikov je bio, ako poverujemo u ono u šta Dostojevski optimistički želi da poverujemo, dobar mladić, odan svojoj porodici i svojim uzvišenim idealima, sposoban da se žrtvuje, ljubazan, velikodušan i vredan, mada uobražen i ponosan, čak do tačke u kojoj se potpuno povlači u svoj unutrašnji svet i ne oseća potrebu za pravim, bliskim odnosima sa ljudima. Ovaj dobri, velikodušni i ponositi mladić očajno je siromašan.

Zašto je Raskoljnjikov ubio staru zelenašicu i njenu sestru?

Reklo bi se da je ubio kako bi izvukao svoju porodicu iz bede i spasao sestru, koja je, da bi mu pomogla da završi fakultet, nameravala da se uda za botog ali okrutnog čoveka.

Ali ubio je i da bi sebi dokazao da on nije običan čovek koji podleže moralnim zakonima koje su drugi stvorili; u stanju je da stvara svoje sopstvene zakone i da nosi ogroman duhovni teret odgovornosti, da živi sa svojom savešću i da podmuklo sredstvo (ubistvo) koristi za ispunjavanje uzvišenih ciljeva (pomoć porodici, školovanje koje će ga osposobiti da postane dobročinitelj ljudskog roda) bez imalo rezerve prema svojoj unutrašnjoj ravnoteži i uzornom životu.

A ubio je i zato što je omiljena ideja Dostojevskog bila da širenje materijalističkih shvatanja neizbežno ruši sistem moralnih vrednosti mladih, pa može da pretvori u ubicu i jednog, u osnovi dobrog mladića koga je sticaj nesrećnih okolnosti lako gurnuo u zločin. Obratite pažnju na čudno fašističke ideje koje Raskoljnjikov zagovara u svom »članku«: naime, da se čovečanstvo sastoji iz dva dela - rulje i nadljudi - i da je većinu ljudi neophodno ograničiti moralnim zakonima, ali da postoje i oni malobrojni, daleko iznad većine, koji bi trebalo da budu slobodni da sami stvaraju sopstvene zakone. Tako Raskoljnjikov prvo izjavljuje da Njutn i drugi veliki izumitelji ne bi sme-li da oklevaju da žrtvuju stotine ljudskih života, ukoliko su im ti životi stajali na putu da čovečanstvu učine uslugu svojim izumima. Kasnije, on nekako zaboravlja te dobročinitelje čovečanstva i usredsređuje se na sasvim drugačije ideale. Sve njegove ambicije i težnje iznenada se okreću Napoleonu u kome vidi tipičnog, jakog čoveka, koji vlada masama, jer se usudio da »pokupi« moć koja samo čeka da je pokupe oni koji se »usuđuju«. Ovo je brz prelaz sa budućeg svetskog dobročinitelja na budućeg tiranina žednog sopstvene moći. Ova transformacija zaslužuje dublju psihološku analizu nego što je Dostojevski, pišući stalno u žurbi, mogao sebi da priušti.

Sledeća omiljena ideja našeg autora je slučajno ta da zločin čoveka koji ga je počinio uvlači u onaj unutrašnji pakao koji je neumitna sudbina svih pokvarenih. Ta usamljena unutrašnja patnja, međutim, iz nekog razloga ne vodi iskupljenju. Ono što zaista donosi iskupljenje, to je stvarna, otvoreno prihvaćena patnja, javna patnja, namerno samoponižavanje i srozavanje pred drugim ljudima - tek to paćeniku donosi oproštaj zločina, iskupljenje, novi život, itd. Očigledno, Raskoljnjikov treba da sledi taj put, ali da li će ponovo ubiti teško je reći. I, konačno, tu je ideja slobodne volje, zločina radi njega samog.

Da li je Dostojevski uspeo da sve ovo učini ubedljivim? Sumnjam.

Prvo, Raskoljnjikov je neurotik, pa stoga efekat koji bilo kakva filozofija može imati na nekog neurotika ne može da obezvredi samu tu filozofiju. Dostojevski bi uspešnije ostvario svoj cilj da je od Raskoljnjikova napravio stabilnog, staloženog, usrdnog mladića, istinski zavedenog i u propast odvedenog naivnim prihvatanjem materijalističkih ideja. Međutim, Dostojevski je isuviše dobro znao da ni to ne može da uspe, da, čak i da |e takav stabilan mladić prihvatio apsurdne ideje koje su neurotiku Raskoljnjikovu zavrtele glavom, njegova zdrava ljudska priroda neizbežno bi se probudila pre izvršenja hladnokrvnog ubistva. Nije slučajno što nijedan junak-zločinac Dostojevskog (Smerdjakov u Braći Karamazovima, Feđka u Zlim dtisima, Rogožin u Idiotu) nije sasvim mentalno zdrav.

Budući svestan slabosti svog položaja, Dostojevski je koristio sve moguće ljudske motive koji bi mogli Raskoljnjikova da gurnu u ponor iskušenja da ubije, ponor koji je, moramo da pretpostavimo, pred njim otvotila nemačka filozofija koju je prihvatio. Očajno siromaštvo, ne samo njegovo, već i voljene majke i sestre, predstojeća sestrina žrtva, potpuno uniženje morala izabrane žrtve - ovo obilje slučajnih uzroka pokazuje koliko je Dostojevski i sam bio svestan da će teško postići ono što je nameravao. Kropotkin spremno kaže: »Iza Raskoljnjikova, čovek ošeća samog Dostojevskog koji pokušava da razreši dilemu da li bi on sam, ili čovek poput njega, možda dospeo u takav položaj da lično uradi ono što je Raskoljnjikov uradio... Ali pisci ne ubijaju«.

Potpuno se slažem i sa ovom Kropotkinovom tvrdnjom da su: «...ljudi kao što su istražni sudija i Svidrigajlov, oličenje zla, čista romantičarska izmišljotina.« Lično, otišao bih i korak dalje, i dodao i Sonju na taj spisak. Sonja je dobra unuka onih romantičnih heroina koje su, ne svojom krivicom, osuđene na život van granica koje je uspostavilo društvo, i koje je isto to društvo primoralo da nose sav teret sramote i patnje koji ide uz takav život. Ovakve heroine nikada nisu izumrle u svetskoj književnosti, još od kad je dobri opat Prevo svojim čitaocima predstavio daleko bolje napisanu i zato dirljiviju Manon Lesko (1731). Kod Dostojevskog, tema degradacije, po-niženja, nameće se od samog početka. Tako su i Raskoljnjikovljeva sestra Dunja i pijana devojka na koju slučajno bacamo pogled na ulici, i Sonja, plemenita prostitutka, sestre u piščevoj porodici paćeničkih likova.

Dostojevski je bio strasno privržen ideji da fizička patnja, i poniženje, čoveka čine moralno ispravnijim; možda je uzrok tome njegova lična tragedija: mora da je osećao da je u njemu onaj ljubitelj slobode, onaj buntovnik, onaj individualista pretrpeo izvestan gubitak, spontanosti ako ničeg drugog, tokom života u sibirskom zatvoru. Svejedno, tvrdoglavo se držao svog mišljenja da se vratio kao »bolji čovek«.

*Prevela s engleskog Maja Vračarević