Breht je 1937. godine napisao pesmu „U mračna vremena”: „Neće se govoriti: Onda kad se orah povijao na vetru,/Nego: Onda kad je mazalo potlačio radnike./Neće se govoriti: Onda kad je dete pločastim belutkom pravilo na brzaku 'žabice',/Nego: Onda kad su pripremani veliki ratovi./Neće se govoriti: Onda kad je žena ušla u sobu,/Nego: Onda kad su velike sile sklopile savez protiv radnika./A neće se govoriti ni: Vremena su bila mračna,/Nego: Zašto su njihovi pesnici ćutali?” Kad su ovde nastupila mračna vremena, srpska književna scena se podelila na tri dela. Jedan deo pisaca intenzivno je radio na širenju mraka, stavljajući svoja pera u službu Miloševićevog režima. Tako je Dobrica Ćosić postao kreativni direktor, a Matija Bećković vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Drugi deo književnika je mudro ćutao, baš kao u Brehtovoj pesmi, kao da ih se ne tiču pustoš i rasap koji su se oko njih širili. Zatvoreni u kulu od slonovače, pretvarali su se da ne osećaju miris baruta i ne čuju jezive krike žrtava. Treći, najmalobrojniji deo pisaca nije zatvarao oči pred užasom koji je nasrnuo sa svih strana. Oni su hrabro pisali o onome što su videli, suprotstavljajući se zlu i spasavajući čast srpske književnosti. Jedan od njih bio je i Miodrag Stanisavljević. U okviru rubrike „Poezija bunta i otpora”, e-novine će vas podsećati na poeziju koju su tokom devedesetih pisale „ruke časnih ljudi i pouzdanih svedoka”
