O ljubavi i podršci
Detsa 01 S

Photo: Anna Parini

Šta znači biti roditelj?

Ne postoji definicija ispravnog roditeljstva, ali svima nam je poznato da su podrška, strpljenje i nesebično davanje neizostavni činioci uspešnog roditeljstva. Ono što nas čini dobrim roditeljima jeste razumevanje za osećanja, želje i ambicije našeg deteta. Važno je da osluškujemo svoje dete. Važno je da razgovaramo, a najvažnije je da budemo uz njega kada to društvo u kojem živimo nije. V.B, majka jednog divnog i uspešnog deteta drugačije seksualne orijentacije, progovorila je o ljubavi, strahovima,  kao i o izazovima sa kojima se suočavaju roditelji LGBTIQ dece.

● Kada ste shvatili da je vaše dete drugačije od drugih? U čemu se ogleda ta različitost? Ima li uopšte razlike između str8 i LGBTIQ deteta?

Mislim da zapravo i nema razlike između str8 i LGBT deteta. Svako dete ima jedinstvene darove, ili kvalitete sa kojima je došlo u svet, kao i jedinstvene izazove sa kojima se suočava u životu. Velike razlike postoje samo u porodicama i okruženju. Značajno je ako su roditelji obrazovani, informisani i spremni da sa decom u pubertetu razgovaraju o seksualnosti, stidu, strahovima i svim temama vezanim za seksualnost, ali ni to nije garancija da će dete bezbolno proći kroz taj period. U principu, kad postoji bliskost, teško je ne osetiti da nešto muči vaše dete. Ja sam, duboko u sebi, pretpostavljala šta se dešava sa našim sinom i na neki način sam ga „pritisla“ da nam se poveri.

● Kako ste se osećali nakon saznanja da je vaše dete drugačije seksualne orijentacije? Da li ste, kao majka, prošli proces autovanja vašeg deteta, kakva su vaša iskustva? Da li vam je neko pomogao u tom procesu?

Moja i suprugova prva reakcija je bila da ga uverimo da nama to ništa ne menja, da ga volimo bez obzira na sve, i da je od seksualne orijentacije mnogo važnije da je on dobra i poštena mlada osoba na koju možemo samo da budemo ponosni. Onda je naišao talas strahova. Kako će se snaći u ovom svetu, u našoj zemlji, kakav život će živeti i da li će biti bezbedan, srećan? Šta ako ga neko „prozove“? Kako će naši prijatelji, poznanici reagovati „ako se sazna“? Šta će nam sve pričati iza leđa? Šta da kažem ako me neko nešto otvoreno pita? Ti strahovi mogu da parališu i razumem zašto se mnogi roditelji toliko uplaše da zaborave da je reč o njihovom detetu. Pošto mi živimo u malom mestu, mogli smo da se oslonimo samo jedni na druge, a postepeno smo uključivali članove šire porodice i prijatelje koji su po našim merilima zaslužili to poverenje. Mislim da smo negde propustili da podjednaku pažnju posvetimo osećanjima drugog sina, koji je po prirodi zatvoreniji.  Pretpostavljam da bi njemu bilo lakše u tom periodu da smo imali neku stručnu podršku. Sve u svemu, imali smo sreće da smo složna porodica. Mnogo je lakše nositi se sa bilo kakvom društvenom nepravdom ili osuđivanjem ukoliko osoba u prodici ima podršku. Ljubav i podrška porodice daju stabilnost za čitav život.

● Da li je to saznanje promenilo vašu porodicu?

Svakako, morali smo da se suočimo sa sopstvenim strahovima i ograničenjima, da uložimo napor da razumemo jedni druge i da ne dozvolimo da bilo šta ugrozi ljubav koja nas povezuje. Interesantno je to što se kroz suočavanje sa seksualnom orijentacijom našeg sina, u velikoj meri promenilo naše formalno doživljavanje religioznosti. Suprug i ja smo vaspitavali decu u skladu sa učenjima pravoslavne crkve, kojoj pripadamo, ali ni jednog trenutka nismo verske postulate stavili iznad ljubavi koju osećamo za svog sina. Nije lako suočiti se sa teorijama o homoseksualnosti koje iznose različite verske vođe i verujem da je za LGBT osobe koje su odrasle u religioznim porodicama to naročito teško, ali za mene lično, saznanje o seksualnoj orijentaciji našeg sina bilo je poziv da preispitam svoju veru. Deca su blagoslov, svako na svoj način. Naš „drugačiji“ sin je za mene otvorio mogućnosti da budem bolja osoba, da razvijem empatiju i da budem bolji vernik. Ja verujem da je Bog u srcu, a ne u nekom verskom objektu. Verujem da ne gleda u nečiji novčanik, lonac ili krevet – već verujem da gleda u naša srca i da može da bude samo tamo gde su dobrota i ljubav. Zato, ma koju versku odoru da nosi neki čovek, ako mu je srce ispunjeno mržnjim i ako govori reči mržnje, Bog nije sa takvim čovekom. Pomogao mi je film „Molitva za Bobija“, o majci mladića koji je izvršio samoubistvo, i koja je od verskog aktiviste, postala borac za prava LGBT osoba. Našu porodicu je saznanje o sinovljevoj seksualnoj orijentaciji na neki način učvrstilo i povezalo i postavilo nam standarde po kojima biramo prijatelje. Imali smo duge razgovore u kojima se nismo uvek slagali. Ja smatram da svaka osoba intimne stvari treba da deli samo sa najbližima, da je nekulturno javno govoriti ko sa kim deli postelju, bez obzira na seksualnu orijentaciju, a da, na žalost, živimo u neprosvećenom društvu. U svakom slučaju, sinu smo savetovali da pažljivo bira kome poverava stvari iz svog privatnog života, i da pronađe ravnotežu između potrebe da bude iskren i da živi istinito sa jedne strane i (naše) potrebe da bude bezbedan, a u određenoj meri, preko njega i čitava porodica.

● U Srbiji se danas suočavamo sa mnogim problemima, velikom stopom nezaposlenosti, neprepoznavanjem ljudskih prava. Nedavna istraživanja potvrđuju da je LGBTIQ osobi u Srbiji dvostruko teže da se zaposli. Mislite li da je LGBT mladoj osobi u takvoj društvenoj atmosferi moguće da se ostvari bez podrške roditelja, porodice i prijatelja?

Mislim da je svakoj mladoj osobi u Srbiji teško da se ostvari bez podrške porodice i prijatelja, ali LGBT osobe se, čak i uz podršku porodice i prijatelja suočavaju sa ogromnim izazovima. Smatram da borba za prava LGBT osoba treba da bude sastavni deo borbe za ljudska prava, generalno. I mislim da nosilac te borbe treba da budu oni koji nisu lično ugroženi. Kroz istoriju su se osvajala ljudska prava tek kada su se uključivali oni kojima ta prava nisu bila uskraćena. Srbija je, kao i kada su druge stvari u pitanju, negde na sredini. Ima država u kojima se mnogo više poštuju ljudska prava, gde je manje diskriminacije po bilo kom osnovu, ali i onih drugih, od kojih je Srbija puno naprednija. Društvene promene se dešavaju, ali sigurno ne ritmom kojim bismo bili zadovoljni. Svako treba da oceni u kojoj meri i na koji način može da se angažuje da bismo živeli bolje. Opet moram da pomenem da pronalaženje sreće i ostvarivanje u nekom najužem okruženju (članovi porodice, partneri, najbliži prijatelji) daje stabilnost u životu, ali i predstavlja uslov za racionalan pristup borbi za stvaranje društva bez diskriminacije bilo koje vrste.

● Koliko je postojanje grupe podrške roditeljima dece drugačije seksualne orijentacije od hteroseksualne važno?

Jako je važno i korisno organizovati podršku roditeljima, naročito u velikim mestima gde je roditeljima lakše da se uključe, bez straha od „prepoznavanja“ u zajednici. Ljudi uopšteno imaju problem sa odlaskom kod stručnjaka, a za ovako osetljive teme, koje čitave porodice stavljaju u izuzetno ranjiv položaj, to je još teže. Organizovanje grupa za pomoć je divna stvar, ljudi se ohrabre kada vide da i drugi imaju sličnu muku, da se bore sa sličnim ili težim problemima. Verujem da bi bilo dobro imati i neki sos telefon, gde bi roditelji iz manjih mesta mogli anonimno da se jave i razgovaraju sa stručnjacima ili roditeljima-volonterima.

● Šta biste poručili roditeljima u Srbiji čija su deca drugačije seksualne orijentacije?

Volite svoju decu! Vi ste im najvažnija podrška! Ne možete da utičete na mnoge stvari kod svoje dece, na to kakve će im boje biti oči, da li će imati kovrdžavu ili ravnu kosu, ne možete uticati na njihovu visinu, niti na seksualnu orijentaciju, ali možete da utičete na to da budu dobri, vredni i pošteni ljudi. Vi ih naučite da budu dobri, vredni i pošteni, da možete sutra da budete ponosni na njih. Jer to je jedino što je važno – kakvi su ljudi.

*Intervju je objavljen na PFLAGSRBIJA 2014. godine

Oceni 5