Staccato za riđokosu i publiku

U crnom trenčkotu, besprekorno ispeglanim crnim pantalonama, uštirkanoj beloj košulji sa crnom kravatom i halbcilindrom na glavi, pločnikom korača dežmekast čovek čije se sveže izbrijano lice presijava na septembarskom suncu. Nastupa ritmično i odvažno, kako i priliči državnom službeniku na zadatku. Trotoar vodi pored zida od crvene cigle, ranojesenje boje lišća se diskretno mešaju na vetru, nešto dalje nad Šprejom vide se rečni galebovi. Tišinu naruši tek poneki kesten koji pri udaru o pločnik učini, puk! i čovek se nasmeje... jer je život čudo. U levoj ruci nosi instrument spakovan u crnu kutiju od abonosa, od koga se po porudžbini prave kvalitetne, skupe kutije. Brkovi su mu žućkasti i uvošteni, šiljaka okrenutih na gore. U desnoj ruci ne nosi ništa, pa povremeno nesvesno, jedva čujno, pucne prstima, kao da u glavi osluškuje omiljenu ariju.

Kad stigne do ulazne kapije zdanja, zakuca odsečno i kratko, dodirne halbcilindar i blago zategne kravatu. Otuda otvore dveri i on se ulazeći, po ko zna koji put, lako osvrne oko sebe, koliko da oseti ambijent. Ispred njega svečano korača kolega u beloj košulji i širokim crnim pantalonama koje , kao gusarska jedra, nadima vetrić. Maestru u crnom halbcilindru je to pomalo smešno, pomišlja da bi kolega u jednom momentu mogao i da poleti, ali procedura nalaže usredsređenost i ozbiljnost. Primećuje da se kao i uvek s početka, publika uglavnom kreće po hodnicima zgrade preko puta, povremeno se izvirujući kroz prozore. Kolege, uglavnom slično obučene, čavrljaju u dvorištu tiho se smejući dosetkama šereta. Na jedan od stolova maestro spušta instrument, nežno kao da stavlja dete u kolevku. Sve ukazuje da su atmosfera i pripreme u skladu sa zahtevom trenutka i on je zadovoljan. Pritom, još iz daljine ceni da se podijum nalazi gotovo na istom mestu kao i prethodni put. Na požuteloj travi primećuje gomilice lišća čiji purpur povremeno zakovitlaju senice u igri, što ambijent učini prijatnijim. Tako je uvek kad zajeseni tamo gde je jesen domaća životinja koja samo menja krzno. Na to ga podseća Berlin u septembru 1930. godine. I prože ga val zadovoljstva zbog te iznenadne misli koja je u sebi sadržala zrna umetničkog, baš ona koja je tajio u fiočicama svoje trošne, umetničke duše.

Domaćinima koji su prilazili, blago je rukama, kao da diriguje državnim simfonijskim orkestrom, prenosio ariju iz mladosti, tiho pevušeći Eleninu pesmu No.3, poznatiju kao „Ave Marija“ od Franca Petera Šuberta. Domaćini su u skladu sa situacijom bili uglađeni i predusretljivi, želeći da predstava protekne u najboljem redu. Ponuđeno piće je odbio jer nikad ne pije pre završene predstave. Po dvorištu nešto manje, a na prozorima više, okupljala se publika. Svi akteri predstave su odrađivali poslednje pripreme. Umetnici svog posla su pripremali instrumente, na sve strane je neko nešto brisao, odmeravao, dopravljao, štimovao... Šiljili su se brci, udešavali bakenbardi , popravljale kravate. Žene su treptale pred ogledalima zatvarajući pudrijere. U grimizu zimzelenog drveća pevali su drozdovi i carići, atmosfera je bila zavodljiva, u vazduhu se osećala laka napetost i nešto kao čežnja.

Za to vreme su riđokosu lepoticu, jednog od glavnih aktera igrokaza, u njenim prostorijama opremale vešte, iskusne gospe. Pošto su joj prethodno pomogle pri kupanju, dugu, riđu kosu su joj smotali u punđu i preko glave joj navukli jednostavnu, ali efektnu belu haljinu. Okolo je bilo sve više sveta, ljudi raznih profesija i staleža su se spretno i nenametljivo kretali po dvorištu, svako za svojim poslom, povremeno pogledkujući časovnik na glavnoj kuli. Tih nekoliko redova stolica pred podijumom je već bilo popunjeno. Samo se čekao silazak riđokose udovice, i predstava je mogla da počne. Kad se pojavila, muškarcima se ote uzdah, a žene maramicama prekriše usne, zanemele pred lepotom. U očima tankoćutnih zaiskrila je poneka suza. Sve je delovalo tako svečano i smerno. Lepotica je otmeno, lakim korakom prešla preko travnjaka, pa se s pratiljama, polako, ali nadmoćno, popela na binu. Svi su bili tu, taj veliki orkestar „za svadbe i sahrane“ je bio na okupu i predstava je mogala da počne.

Uvod je bio simboličan, imao je elemente groteske i praznjikavog kupleta. Prisutne je prvo pozdravio čovek koji je sa sivom perikom na glavi podsećao na baroknog kompozitora Baha, najavljujući program uz prateće informacije. Onda je nešto kratko i frivolno deklamovalo lice sa belom trakom umesto kravate i smešnom crnom kapom na glavi. Riđokosa udovica ga je slušala blagougodno se smešeći, a koščati čovek s naočarima je nekoliko puta zazvonio zvonom. Maestro je otvorio kutiju pripremajući instrument. I ostali članovi, neko sa cilindrom , neko sa halbcilindrom na glavi, svako od njih se beše prihvatio svog instrumenta, spremajući se za nastup. Kao skupina su više ličili na državne činovnike, doduše diskretno otmene i vredne, nego na članove bande, kako se to tad zvalo. Crvenokosa lepotica je otpočinjala sa laganim naklonom, potom se poklanjala sve više i više, nagla se toliko da su družbenice morale da je uhvate za ruke kako čelom ne bi udarila u drvo, pustivši je u trenu u kom joj glava meko dotiče lepo lakirano i obloženo, hrastovo postolje.

Maestro je iskoračio ulevo, pomalo tetralno se poklonio, pogledao u nebo, i preciznim mahom, jednim jedinim udarcem, u trenu joj odrubio glavu. Telo je ostalo na kolenima, gornjim delom trupa oslonjeno o cepalo, dok se lepa riđokosa glava skotrljala u kotaricu ispod bine. Prisutni su u skladu sa bontonom poskidali šešire, sačekali za tren i ponovo ih vratili. Onda je neko iz grupe majstoru dodao bordo plišanu tkaninu. Dok je pažljivo brisao krv sa oštrice sekire napravljene od legure švedskog čelika i molibdena, odnekud mu doperjaše čudne misli. Naime, u neko doba su Grci smatrali da kad riđokosi ljudi umru postaju vampiri. Shodno tom verovanju koje se prenosilo vekovima, u onom mračnom, srednjem, crvenokose žene su spaljivane na lomači kao veštice. Razumem da ljudi smišljaju razne gluposti, ali kako to da baš meni padnu na pamet, pitao se u sebi. U publici se začuo laki žamor, sa prozora su stražari već odvodili zatvorenike u ćelije. Majstor je onda spakovao sekiru od skupocene legure u kutiju od abonosa, popio ponuđeni konjak, rukovao se sa državnim činovnicima i krenuo prema izlazu.

Još jedan radni dan je protekao u redu, život je još uvek imao smisla i on produži dalje. Na licima prisutnih su se ogledali olakšanje i spokoj. Svi su bili pod utiskom pedantno obavljenog posla, nije bilo molbi, preklinjanja, krika, a ni previše krvi. Na svoj poslednji put, riđokosa lepotica je otišla dostojanstveno. Njeno obezglavljeno telo su onda stručni saradnici državnih krvnika uhvatili za noge i ruke i sneli ga niz stepenice. Ispod stepenica su ga pedantno umotali u sivo platno od jute i nabacili na drvenu dvokolicu. Potom su kolica odvukli ka rupači iza zida zgrade u kojoj je već ležalo nekoliko nabacanih leševa zasutih krečom. Jedino je državni službenik koji je bio zadužen za pražnjenje kotarice za prihvat odrubljenih glava izašao mucav i bled. Desio se propust u proceduri koji niko nije primetio, odnoseći obezglavljeno telo pokojnice. U rukama je držao praznu kotaricu za hvatanje glava, koju je netom izvukao ispod bine. Činovnici su se kao žedni nad izvor, nadneli nad praznu kotaricu, u kojoj je ležala smotana, krvava krpa. A gde je glava, šta sa glavom biva, to niko nije znao?