Ekskluzivno: Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela (7)
Staljin

Photo: www.rbth.com

Staljin: Umetniku se ne sme naređivati, umetnika se može samo zamoliti

TELEGRAM  KURTU VADHAJMU

Poslao sam telegram generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija Kurtu Valdhajmu u kome sam mu čestitao na priznanju nove države: Gvineje Bisao.

Dobio sam odgovor od upravnika pošte: Budalo pijana.

BLAŽENO VREME U ŽIVOTU MOG NARODA

Pošto su me izbacili sa četiri fakulteta, okrenuo sam se radničkim zanimanjima. Promenio sam 18 profesija, a najviše mi se sviđalo da postavljam kablove. To je bio interesantan posao, dobro društvo, ni plata nije bila loša. A radili smo ovako :

Jutro bi počeli kartama. Igrali smo u pare, sitne pare, jer nismo imali krupnih. Zatim bismo uzeli kablove i polagali ih u zemlju. A onda, ponovo na odmor i svako je dosadu rešavao na poseban način, jer svako od nas imao je svoj temperament i svoju maštu. Jedan je pio vermut, drugi nešto jeftinije, kolonjsku vodu  “Higijena”,  a poneko, onaj sa većim pretenzijama, odlazio je na međunarodni aerodrom Šeremetjevo i tamo pio konjak. Taj se ionako uvek pravio važan, a nije se uopšte ni po čemu razlikovao od nas. Zatim smo išli na spavanje.

Sledećeg jutro smo opet pili vermut. Zatim vadili onaj jučerašnji kabel, koji je od vlage propao, bacali ga u đubre i opet sedali za sto i igrali karte. Ne završavajući partiju, odlazili smo na spavanje.

A ujutro, nastavili da igramo nezavršenu partiju, postavljali novi kabal u zemlju da se ovlaži i bude neupotrebljiv, pili vermut ili vino. I ubijali dosadu svaki na svoj način, jer je svako od nas imao svoje ideale. Jer je svako od nas bio ličnost. I onda sve ponovo. Divno vreme.

Tačnije: blaženo vreme u životu mog naroda: od otvaranja do zatvaranja radnji sa pićem. Mogu da tvrdim da u životu nema glupih poslova, potrebno je samo da čovek sebi izabere odgovarajući i treba, čim se probudiš, nešto odmah popiti.

Ustvari, ne “nešto”, već upravo ono što si sinoć pio i to sa pauzama od četrdeset do četrdeset pet minuta, s tim da uveće popiješ 250 grama više nego na početku dana.Tada neće biti ni mučnine, ni stidljivosti, a u licu ćeš izgledati sveže ko krastavčić.

Samo će usamljenost ostati jer je ona neizlečiva.

VOTKA NAS JE VODILA U RAJ

Svoje literarne junake nisam izmišljao: ja sam živeo sa njima. Bio je to neki ogoljeni život, bez foliranja. Svako je govorio i ponašao se kako bi mu palo na pamet. Nikakva ideologija, nikakvi principi.

Društvo je bilo odlično. O Tihonovu neću da trošim reči, već pomalo poznajete tog genija. Da li sam pomenuo starog Alekseja, člana partije od 1940. godine? Taj se uopšte nije treznio, a prihvatao je svaki posao koji bi mu bio poveren. Imao je sreću što mu niko ništa nije poveravao.Sa njim smo malo razgovarali, a i on je delovao kao da je zaboravio da govori, samo je klimao glavom i smeškao se. Imao je ogromnu glavu, sitne oči i ličio je na mongoloida, što je možda i bio. Ali pošto je imao partijsku knjižicu, to niko nije smeo da pominje.

Pukovnik Terehov voleo je da gleda u jednu tačku. Taj je pio dva puta godišnje, ali po šest meseci. Ponekad ne bi stizao do toaleta, a naše psovke prihvatao je sa punim razumevanjem i ozbiljno klimajući glavom.

Griša je nekada bio advokat, sve dok ga nije napustila žena, glumica. Jedno vreme je vozio autobus sa teatarskom trupom, nadajući se da će među glumicama sresti svoju ženu, ali su mu ubrzo oduzeli vozačku dozvolu zbog pijanstva. Sada je već dve godine među nama. Smirio se potpuno, samo mu drhte ruke naročito ujutro dok se ne pričesti. Grišu ne puštamo samog napolje: napije se , odvezu ga u ambulantnu za otrežnjavanje, a celoj brigadi onda ukinu bonus.

Peti u našoj brigadi sam ja. Iako sam najmlađi među njima, zovu me “majstore”, a kad su posebno raspoloženi tepaju mi još i “tatice” ili “ujače”. 

Nas petorica činili smo jezgro brigade. Za sve nas važio je naslov one drame Maksima Gorkog. Svi smo bili na dnu. Ali, za razliku od onih likova u teatru, mi ništa od života  nismo očekivali, ni na kog se nismo ljutili. Može se reči da smo bili sretni.Naročito kad je bilo dovoljno votke: pili smo je u neverovatnim količinama.

Votka nam je oslobađala dušu, a slabila telo. Ali, ko da brine o telu, ono je prolazno. Samo je duša večna, naročito ruska.

STARI I MLADI REMBRANT

Jorš je bila reč koju smo najviše koristili u govoru. To je ruski narodni koktel u kome se meša votka i žiguljovsko pivo. Postoje naravno razne vrste jorševa u zavisnosti kako se meša votka i pivo. Najblaži je jorš od 50 grama votke i 500 grama piva. To se daje osnovcima pred ručak, za apetit.

To smo pili kada bi dobili platu. Neki su tada čak kupovali napitak od lekovitih trava, što smo nazivali dekoht.Tu je spadala Zubrovka, vrsta votke sa ekstraktom lekovite trave. Neki su je koristili ujutro kao lek protiv mamurluka u nelekarskim dozama (800 grama). Ili votka Korijanderova. Obe su bile gorke i njihova gorčina pratila nas je tokom celog dana, a možda i duže.

A kad nije bilo para, a to nas je pratilo veći deo meseca, pili smo razne stvari, na primer špiritus ili polituru, sredstvo za čišćenje podova. Čak i ulje za hidraulične kočnice, gde je sadržaj alkohola 95 odsto. Takva pića su zahtevala prvo obradu, to jest pročišćavanje, uz pomoć soli ili vatre. Uostalom, to zna i svaki srednjoškolac koji se možda ne seća kako je umro Puškin, ali sa čišćenjem politure nema nikakvih problema.

PREDLOG DRUGU ŠAHNAZAROVU

Kad je Gorbačov počeo svoju ludu kampanju protiv alkoholizma, obratio sam se pismom njegovom šefu kabineta Šahnazarovu sa predlozima o promeni etiketa i naziva votke. Smatrao sam da bi to unelo zabunu među alhose i malo smeha bez kojeg je kampanja osuđena na propast. I dok se stanovništvo snađe u novim nazivima, možda će neko da pije manje, a i proći će dva ili tri meseca, a toliko će kampanja trajati.

Primitivne nazive ruskog nacionalnog pića, kao što su Stoličnaja, Streljačka ili Jubilarna, treba zaboraviti. Umesto  toga predlažem nova imena i nove cene :

Vrela devojačka, 5.20 rub.

Muška štedljiva, 7 rub.

Besprizorna mutna, 4.20 rub.

Neutešna udovica, 4.40 rub.

Sirotinjska gorka  3.10 rub.

Krokodilova, uvozna  10 rub.

Drug Šahnazarov mi nije odgovorio. Možda nije hteo da me vređa, jer on je jedan fini čovek.

PATNJE MLADOG TIHONOVA

Moj drug Tihonov danima nije ustajao iz kreveta. Leži okrenut zidu i gleda belo. Odbija da igra karte sa nama, ne pije, a odrekao se i filosofiranja. Jednom rečju, propade čovek. Odmah sam video da je zaljubljen.

Poludeo je za Olgom Erdelji. Valjda znate tu Erdelji? Čuvena sovjetska harfiniskinja, solista Boljšog teatra itd. U to vreme, ljudi su znali samo zvuk njene harfe, niko je nije video jer nije bilo televizije.

Zašto je Tihonov poludeo baš za Olgom to niko ne zna, a ni on nikada nije rekao. Ne samo da nije znao kako izgleda, već nisam siguran da je znao da li je uopšte još živa. Sumnjam da je slušao njenu harfu preko radija.Tihonov za takve detalje nije imao vremena. Možda je eventualno čuo šta o njoj pričaju ljudi. A svašta se govorilo, najviše ono bezobrazno. Za običnog sovjetskog građanina Olga Erdelji je bila seks simbol, u mislima. Bezobrazluka je tu bilo mnogo, jer je svako Olgu zamišljao na poseban način.

Nudili smo Tihonovu Veru Dulovu. Kažem, ona je iskusnija, možda i bolje svira, uz to je član KPSS od 1938. Ali uzalud. Tihonov je govorio:

Ili Olga ili niko. A sa vašom Dulovom ni srat pored nje neću.

Iz toga se videlo da Tihonova ništa ne može pokolebati.Tada, u našem zajedničkom WC, nije bilo kabina ni pregrada. Samo čučavci. Znači, on Dulovu ni tu ne bi poveo.

Spas  je došao pravo s neba. Izašao sam jednog dana iz barake da svratim po pivo i naleteo na ne previše stau, ali već dobro pijanu žensku. Daj rubalj, rekla mi je, a meni se odjednom prosvetlilo. Dao sam joj rubalj i još jedan, ponudio da cugne malo piva i objasnio joj da se ona od sada zove Olga , a preziva Erdelji, i podučio je šta treba da radi, premda je ona to već znala posle prve rublje. Vražja baba.

Evo ti, konačno, tvoja Erdelji, rekao sam Tihonovu ulazeći u sobu. Ako meni ne veruješ, pitaj je sam.

Olga Erdelji , umetnica na harfi – predstavila se dama koketno i kad  je pokušala da napravi reverans, pala je na krevet pravo u ruke Tihonova.

A ujutro, gledam, Tihonov ustao, pevuši neku pesmicu, prozori otvoreni. Zatim je počeo polako da puši, pa malo da radi, onda da pije. Ukratko, ponovo je postao čovek.

RADNIČKA KLASA MIRIŠE NA PARFIMERIJU

Jednog dana sam postao brigadir. Pojma nemam zašto, neke stvari je u životu teško objasniti. Tada sam počeo sa reformama. Prvo sam do krajnjih granica pojednostavio naš proizvodni proces.

To sam uradio na ovaj način: prvog dana u nedelji samo smo kartali, drugog dana samo pili vermut, treći dan opet karte, a četvrti vermut. Onaj što je bio intelektualac, taj se nije micao sa Šeremetjeva i pio je konjak. Nije mu se isplatilo da se vraća u baraku. Kablove nismo doticali.

Peti dan smo posvetili isključivo duhovnom životu. Mojim drugovima se naročito sviđalo da govorim o Izraelu i Arapima. Bili su oduševljeni Aba Jebanom i Moše Dajanom.

Preokret je došao kada sam im dao da pročitaju pesmu Aleksandra Bloka “Slavujev vrt”. Tamo ima jedna ličnost sa lirskom dušom koju izbacuju sa posla zbog pijanstva, kurvanja i skitnje. To ih je zaista pogodilo. Mislili su da Blok piše o njima. Zaboravili su na vermut, zaboravili su na karte. Od tada su pili samo losion “Svežina”. Naša soba mirisala je na parfimeriju, ali zato od Dobrinjinske metro stanice do Šeremetjeva ni u jednoj prodavnici više nije bilo ni losiona ni kolonjske vode. Takvo je to društvo bilo. Šesnaest kilometara i ni jedna “Svežina”.

Sve je bilo idealno sređeno. Mi smo svake nedelje u centar slali svoje socijalističke obaveze, a iz centra smo dva puta mesečno dobijali platu. Mi, im, na primer pišemo: Povodom predstojeće godišnjice Lenjinovog dela “Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma” obavezujemo se da ćemo potpuno iskoreniti povrede na radu. Oni nam pošalju nagradu. Ili: obavežemo se da ćemo svakog šestog člana kolektiva poslati na specijalizaciju u večernje škole, a oni nama dodatak na platu. Kao da ne znaju što je nas samo petoro u grupi.

UMETNOST PRIPADA NARODU

Moji drugovi su bili dobro raspoloženi, ali su ponekad ličili na decu koja prave velike balone od sapunice. I dalje su, međutim, bili zainteresovani za književnost i poeziju.

Ja sam održao par uvodnih predavanja i rekao im da svoje misli bace na papir, neka pišu potpuno slobodno i ne obraćaju preveliku pažnju na tačke, zareze i velika slova. Na kraju meseca, rekao sam, izdaćemo Prvu antologiju pesama radnika remontno-kablovske službe SSSR.

To ih je zaista oduševilo i prionuli su na posao. Od uprave smo dobili gomilu školskih svezaka i olovke, jer smo ih obavestili da  je naša nova socijalistička obaveza da detaljno proučimo govor druga Leonida Brežnjeva o poljoprivredi, na poslednjoj sednici CK.

Tako sam sastavio knjigu pod naslovom :

                                    ANTOLOGIJA  PESNIKA

                                     Opštežitija Remstroitresa

                                      Sastavio Venedikt Jerofejev

                            Predgovor na kvalitetnom belom papiru

Predgovora, ustvari, nije ni bilo. Umesto toga pod 1. pisalo je Od romantizma ka realizmu i pod 2. Dekadenstvo (futurizam, imažinizam, simbolizam, venediktovština).

U Antologiji bilo je epitafa, kratkih razgovora iz bifea, čudnih zapažanja, bilo je i umotvorina koje su se mogle naći u klozetima na željezničkim stanicama, ali i pravih pesama od kojih sam neke ja samo tehnički doterivao. Nekoliko pesama bilo je posvećeno meni.

Autori ovih pesama bili su radnici koji su zajedno sa mnom postavljali kablove u smrznutu sibirsku zemlju. Svi su bili veoma mladi i kratko su živeli, kao pravi pesnici. Kiril Kuznjecov imao je 19 godina kad je umro, Mihail Mironov 25, Viktor Glotov 21 isto kao i Vasilij Pion, godinu dana stariji bio je Vladimir Volkovski, a A.A.Osejenko, koji se potpisivao pseudonimom Ognjeno Riži zauvek je otišao u dvadesetoj godini.

Naslovi njihovih pesama odgovarali su raspoloženju: Zalazak, Mračna radost, Mojoj ljubljenoj, Infarkt miokarda, a jedna je imala dug naslov – Povratak ili Povratak ka Povratku.

Ja sam u Antologiji objavio pesmu iz ciklusa “Putovanje oko Jevrope na parobrodu Pobeda.”

Bili smo ne samo zadovoljni nego i istinski sretni. Odmah sam javio u centar preduzeća da će radnici, povodom 40. godišnjice Oktobarske revolucije, napisati 40 soneta. Za uzvrat častili su nas sa 40 rubalja, unapred.

SUZA KOMSOMOLKE

Sinoć sam brigadire častio zbog literarnih uspeha. Servirao sam im moj omiljeni koktel “Suza komsomolke”, a mislio sam na Komsomolsku boginju.

Da se ne zaboravi. Sastav: lavanda, verbena, Šumska voda, lak za nokte, zubni eliksir.

Pošto su popili sve što sam im pripremio,pukovnik Terehov je zaplakao: Gde je moja komsomolka? Dajte makar još gutljaj piva, može i kolonjske vode, spasavajte…

Spasili smo ga, jer je on naš, a mi imamo dušu.

KAKO JE KATAJEV POSTAO NARODNI UMETNIK

Kad je mojim drugarima bilo dosta poezije prešao sam na prozu, pričao sam im različite dogodovštine. Nekih sam se sećao, neke sam negde čuo, a bilo je i onih koje sam izmislio da bi izgledale uverljivije. Zbog nečega moji drugari najviše su voleli priče u kojima se pominju velika imena poput Staljina, Molotova ili Hruščova. Posebnu slabost imali su prema događajima u koje je upleten čitav Politbiro partije. To su mogli satima da slušaju.

Jednom sam im ispričao kako je Katajev postao narodni umetnik SSSR. Niti su oni do tada čuli ikada za Katajeva, a nisam priznajem ni ja. Ja sam im samo prepričao ono što sam čuo u nekoj krčmi od čoveka koji se predstavio kao Gorin, Griša Gorin, ali ne verujem da mu je to pravo ime.

Skulptor Katajev rodio se u nekoj provincijskoj zabiti, a voleo je od malih nogu da mesi glinu i izrađuje figurice. Posebno je bio uspešan u izradi petlova i kokoški koje su, obojene jarkim bojama, predstavljale pravu narodnu umetnost.

Pripremajući Svesaveznu izložbu narodnog stvaralaštva u Moskvi, jedna oblasna komisija zapazila je velikog glinenog petla, rad mladog Jurija Katajeva, uzela od njega figuru na revers, i odnela  na veliku izložbu u moskovski Manjež.

Bio je to period Hladnog rata, oštrih sukoba Istoka i Zapada, ali sve to nije sprečilo američkog ambasadora Averela Harimana da dođe u Manjež. Kada je čuo da se Hariman nalazi na izložbi, praćen svojom sekretaricom i desetinom policajaca koji su svi bili u istim odelima, sovjetski ministar inostranih poslova Molotov požurio je da se sastane sa Amerikancem i da mu, kao uzgred, iznese neke nove predloge sovjetske vlade.

Harimanu, međutim, nije bilo do velike politike. On je sa pažnjom razgledao narodnu radinost i dugo se zadržao ispred velikog glinenog petla. Premda su Molotova nazivali “kameno dupe partije” što se odnosilo više na njegov karakter nego na spremnost da satima sedi i pregovara, taj čovek je imao i dušu. Evo, gospodine ambasadore, poklanjam vam u ime Sovjetske vlade ovog petla, da se setite i pamtite neuništivi talenat sovjetskog naroda. Hariman se, sav sretan, zahvalio i otišao.

Mislim da to veče nisam ispričao celu priču. Pukovnik Terehov je zaspao i toliko je hrkao da sam nastavak odložio za sutradan.

KATAJEV PIŠE STALJINU I DOBIJA ODGOVOR

Dve nedelje po zatvaranju izložbe u Manježu, Katajev je čekao da mu vrate glinenog petla. Zatim je seo i napisao pismo organizatoru izložbe. Ubrzo su ga iz Komiteta pozvali telefonom i čestitali mu: Vaš glineni petao sada krasi rezidenciju američkog ambasadora.

Katajev je bio malo nezgodan čovek, naročito ako je mamuran kao tog jutra, a bio je i pod uticajem sovjetske štampe koja je pisala najgore stvari o Americi.

Ko je mogao da pokloni mog petla, da vam svima majku majčinu - vikao je Katajev u slušalicu.

Onaj kome je to dozvoljeno, glasio je suvo odgovor i slušalica je bila spuštena. Ali, Katajev ne bi bio Katajev da se time zadovoljio. Seo je za sto u kuhinji, nalio čašu votke, zagrizao kiseli krastavac i počeo da piše: Drugu Staljinu, Moskva, takva i takva stvar, pomozite dragi Josife Visarionoviču da mi vrate mog petla, Dom pionira čeka na njega, i tako dalje…

Posle nedelju dana dobio je telegram: Druže Katajev, u vezi sa nestankom glinenog petla, lično ću se postarati da sredim stvar. Javiću vam rezultat. J. Staljin.

Zatim su pozvali Katajeva da hitno dođe u Moskvu, na sednicu Politbiroa. Sačekao je u predsoblju dok je Politbiro razmatrao prve dve tačke dnevnog reda: Situacija u Jugoslaviji i pod dva, izgradnja karakumskog kanala.

Sa Jugoslavijom su brzo završili, sa kanalom nešto duže i onda su Katajeva uveli na sednicu.

Drugovi, rekao je Staljin na početku, desila se vrlo neprijatna stvar, koja baca senku na sve nas. Jedan član Politbiroa je pokrao umetnika Katajeva i uzeo njegovog glinenog petla. Druže Molotov, objasnite kako je to moglo da se dogodi.

Molotov je zamucao, on je uvek mucao kada je bio uzbuđen, pa ga je Staljin prekinuo:

A o pionirima niste razmišljali ? Petao je bio namenjen deci. Ispada da Politbiro više brine o američkom ambasadoru nego o našoj deci.

Molotov je tada rekao da bi umetnik mogao da napravi novog petla.

Staljin je pitao Katajeva kome je srce odavno sišlo u pete: Zar je to moguće, druže umetniče? Kako da nije moguće, samo naredite  Josife Visarionoviču..

Umetniku se ne sme naređivati, umetnika se može samo zamoliti - odgovorio je blago Staljin gladeći brkove i gledajući u Molotova. Zatim je u zapisnik izdiktirao odluku Politbiroa:

“Obavezati člana Politbiroa Molotova da zamoli umetnika Katajeva da napravi još jednog glinenog goluba“.

Na tom se priča sa golubom završila, ali je počela priča o Katajevu i njegovoj karijeri.

Osetio sam da mi je grlo već duže vremena sasvim suvo. Napravili smo pauzu, popili šta se našlo, i ja sam nastavio priču.

Pukovnik Terehov bio je ovog puta budan, a i Griša je uspeo da dođe do klozeta i da se tamo olakša.

HRUŠČOV NIJE VOLEO UMETNIKE

Mesec dana posle ovih događaja Katajeva su preselili u Moskvu, dobio je veliki stan i ogroman atelje. Zamolili su ga da ne radi samo petlove i kokice, već i neke veće skulpture.

Godinu dana pre smrti Staljina, raspisan je konkurs za monumentalni spomenik osnivaču Moskve Juriju Dolgorukovu. Konkursna komisija izabrala je 140 radova, a Politbiro u užem sastavu opredelio se za sklupturu pod šifrom “glineni petao”. Prvu nagradu dobio je, zamislite , Katajev, odluku komisije obrazložio je lično Molotov, koji je, slučajno, bio predsednik komisije.

Ubrzo je u centru Moskve postavljena velika skulptura – Jurij Dolgorukov na konju. Taj spomenik i danas tamo stoji, samo su konju otpilili, da izvinete, jajca.

Zašto - pitao je pukovnik zbog nečeg veoma zainteresovan za čitav slučaj.

Zato što su bila zaista ogromna, čak i za konja prevelika.  

Molotov je to prvi primetio, ali zbog svog ranijeg sukoba sa umetnikom, smatrao je da je bolje da ćuti. On je verovatno pretpostavljao da to umetnik namerno radi, i da tera inat zbog glinenog petla, a da ga u tome podržava Staljin.

Neko vreme posle smrti Staljina, skulptura je i postala politički problem. Prvi je oko toga digao galamu Nikita Hruščov koji je tih dana razrađivao strategiju kako sa političke scene da ukloni antipartijsku grupu MKM, to jest Molotova, Kaganoviča i Maljenkova.

Hruščov je bio čovek sa sela i on je u letu hvatao ideje. Prolazeći pored spomenika u restoran Aragvi on se na tren zaustavio i njegov pogled se prikovao za konjsku zadnjicu i ogromne tikve od bronze koje su se presijavale na suncu. Razabesneo se Nikita koji je, naravno, znao za slučaj umetnika Katajeva i njegov odnos sa Molotovom koga je, zbog nečeg, smatrao idejnim tvorcem takve skulpture u kojoj konjska muda imaju poseban simbolički značaj: da ukažu na hrabrost, borbenost, otpor… Hruščov je procenio da se radi o otporu partiji i njemu lično, Hruščovu, kao novom partijskom vođi.

Zato je Hruščov, pokazujući prstom u konjsku pozadinu, besno naredio: To da hitno isečete. Inače ću smeniti ceo gradski komitet partije.

Tako je i urađeno. Uostalom, šta se moglo i očekivati od  Hruščova koji je umetnicima samo naređivao, a zaboravio je na reči druga Staljina da ih treba pažljivo zamoliti. Kasnije, u obračunu sa antipartijskom grupom MKM, Hruščov je sa strašću govorio o tome da se Molotov sasvim udaljio od partije, čak i na umetničkom planu.

Posle ove moje priče, radnici za postavljanje kablova bacili su se puni elana na prozu. Poslali smo u Centar nove socijalističke obaveze: svaki član kolektiva napisaće najmanje jedan roman iz života radničke klase.

Nažalost, nisam dočekao da ijedan od romana bude završen.

(Nastaviće se)

Oceni 5