Retro: John Fogerty, original originala
Fogerr 01 S

Photo: cantotalk.blogspot.com

Stara flanelska košulja

Posle jedanaestogodišnje pauze na rock'n'roll scenu vratio se albumom Blue Moon Swamp John Fogerty, nekadašnji lider sastava Creedence Clearwater Revival koji je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina vladao svetom rock'n'rolla. U periodu 1969-1971. Creedence su imali devet hit singlova i pet izuzetnih LP ploča. Za takvu poplavu visokokvalitetnog roka bio je odgovoran nesvakidašnji autorski, pevački i gitaristički talenat John Fogertyja.

Kaže mi Kosta, jedan od voditelja popularnog kviza "Velika rock'n'roll prevara" koji se emituje na Radiju B92, da je tek šesti učesnik jednog od kvizova uspeo da identifikuje numeru Run Through The Jungle i Creedence kao izvođače. Elaboracija ove činjenice vodi ka poražavajućem zaključku o načinima percepcije i recepcije rocka kod današnjih konzumenata. Takav sled stvari posledica je, naravno, stanja na aktuelnoj sceni kojom i pored čestih mini revolucija (punk, new wave, novi američki rok s početka osamdesetih, No Depression itd.) dominiraju "pompezni kučkini sinovi" koji pretencioznošću i kvazi-umetničarenjem lome divlje srce ove muzike. Sa ovim u vezi je i priča, objavljena pre nekoliko godina (videti časopis "Vox" iz juna 1994. godine), da je Brian Jones, originalni član The Rolling Stonesa, danima pre tragičnog samoubistva intenzivno slušao pesmu John Fogertyja Proud Mary, tad aktuelni hit sastava Creedence Clearwater Revival. Autentičnost i neposrednost tog napeva bili su fon na kojem se granginjoleskna mutacija The Rolling Stonesa ocrtavala u potpunoj tragičnosti. Sa Proud Mary u ušima Jones je zaronio na dno onog bazena. Nikad nije izronio, a Proud Mary je postala parametar kojim se vrlo precizno može meriti kvalitet nekog rock napeva.

Vernost snu je, ma koliko to zvučalo patetično, najbolji referentni okvir za priču o John Fogertyju. On je rođen 28. maja 1945. godine u kalifornijskom gradiću El Cerrito. Tu je proveo detinjstvo i mladost, završio odgovarajuće škole i počeo da svira u bendu svog starijeg brata - Tommy Fogerty & The Blue Velvets. U glavi mlađeg brata Fogertyja su se, međutim, u to vreme dešavale čudne stvari. On je, naime, u mašti stvorio svoj intimni, imaginarni svet sa samo njemu znanim junacima i likovima. Taj svet bio je situiran u delti Misisipija, u kojoj inače John Fogerty nikad nije bio. Kad je stasao kao autor - a to se desilo u Creedence Clearwater Revival - John Fogerty je svoje pesme naselio likovima i ambijentima iz svog imaginarnog sveta. Tako je postao autor najboljih i najautentičnijih pesama o životu u delti Misisipija a da nikad tamo nije bio. Slično kao i Robbie Robertson, rođeni Kanađanin, autor najboljih pesama o "američkom načinu života". Ili kao Karl Maj, mnogo godina ranije, koji je svoje romane smeštao u ambijente u kojima nije bio. Mnogi rock publicisti muziku John Fogertyja označavaju odrednicom swamp-rock naglašavajući tako njenu ambijentalnu i soničnu vezanost za močvare Misisipija. Na taj način se, implicitno, sugeriraju Bobby Charles i Tony Joe White kao jedini prethodnici Fogertyjeve muzike.

Autorska ličnost John Fogertyja ima više lica. Jedna od najznačajnijih je njegova tvrdoglava suprotstavljenost aktuelnim trendovskim tendencijama. Tu Fogertyjevu odliku najbolje je izrazio Lee Ranaldo iz sastava Sonic Youth, rečenicom: "Oni (CCR) su svirali trominutne pesme kad su pesme Grateful Dead trajale 30 minuta". John Fogerty nije bio ni "underground" ni "avangarda", nije zloupotrebljavao droge niti zlorabio jeftinu, šezdesetosmašku, revolucionarnu retoriku. On i njegov tadašnji bend bili su majstori kratkih, čvrstih pesama i pobornici hit-singl estetike koja je u to vreme bila potcenjena u odnosu na jam estetiku obeleženu dugim ezoteričnim i fluidnim improvizacijama. U ovom kontekstu treba spomenuti 11 minuta dugu verziju numere I Heard lt Through The Grapevine u kojoj su Creedence uspeli da jam estetiku učine rokerski efikasnom.

Razmatrajući ulogu CCR u razvoju rocka, možemo zaključiti da su oni bili anahrona pojava u službi daljeg razvoja. Evocirajući duh rocka pedesetih u poznim šezdesetim, kad se, posle šezdesetosmaškog poraza, kontrakultura mladih gubila u lizergičnim lavirintima i praznim egzaltacijama, John Fogerty i CCR sugerisali su ideju o neophodnom prizemljenju posle stratosferičnih izleta na krilima pogrešne uverenosti u značaj i snagu jednog od mnogih kontrakulturnih pokreta. Fogertyjev verbalni pesimizam - obratiti pažnju na reči pesme Bad Moon Rising ili na stih "Saw The People Standing A Thousand Years In Chains/Somebody Said It's Different Now, But Look It's Just The Same" - bio je suprotstavljen ritmičkoj energičnosti njegovih napeva koji kao da su imali u sebe ugrađen onaj točak-zamajac karakterističan za brodove s Misisipija. Poetski, rokerski svet Johna Fogertyja i grupe Creedence Clearwater Revival doživeo je svoju filmsku transpoziciju u delu britanskog sineaste Karel Reisza koje se u Evropi prikazivalo pod imenom Dog Soldiers a u Americi pod nazivom Who'll Stop The Rain. U tom filmu se jedan čvrsti, hrabri i muskulozni tip, razočaran i dezorijentisan posle vijetnamskog rata, kog igra Nick Nolte, žrtvuje da bi spasao život dvoje sluđenih i drogiranih hipika. Sudbina CCR slična je sudbini ovog filmskog junaka. Njihov jednostavni rock, u kojem je bila sačuvana njegova pučka priroda, i koji im je doneo toliko slave i novca, postao je limitirajući faktor i razlog za rasturanje benda. Netrpeljivost članova je polako kulminirala i bend se raspao oktobra 1972. godine. Tako je sa scene nestala grupa koja je, mada se pojavila na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, vladala svetom rocka koji je u to vreme govorio sasvim drugim jezikom.

John Fogerty, autor svih pesama grupe CCR od kojih nijedna nije bila ljubavna (!), nastavio je solo karijeru albumom Blue Ridge Rangers na kojem ga prati istoimena grupa. Na ploči je prevladavao country materijal, a među njima su bila dva hita Jambalaya i Hearts Of Stone. Bilo je to 1973. godine. Posle dve godine izlazi takođe vrlo dobra ploča John Fogertyja. Taj album označava kraj jednog dela karijere ovog izuzetnog rokera. Misli se na onaj deo koji je započeo 1968. godine istoimenim albumom sastava Creedence Clearwater Revival. Hijatus u Fogertyjevoj karijeri trajao je deset godina. Okončan je albumom Centerfield koji se pojavio 1985. godine. Ovu ploču sastavljenu od prepoznatljivih Fogertyjevih pesama izuzetnih kvaliteta obeležili su No1 singl Old Man Down The Road i dve pesme u kojima se defamira Saul Zaentz, menadžer CCR - Mr. Greed i Zanz Kan't Dance. Dugogodišnja netrpeljivost između Zaentza, inače producenta aktuelnog filmskog hita Engleski pacijent, i John Fogertyja kulminirala je na ovoj ploči. Zaentz je na uvrede odgovorio tužbom protiv Fogertyja tražeći odštetu od 142 miliona dolara zbog navodnog plagijata numere Run Through The Jungle - Zaentz je tvrdio da je veliki hit Old Man Down The Road zasnovan na istoj melodiji kao spomenuta pesma grupe CCR. Pri tom nije vodio računa o činjenici da je autor obe pesme John Fogerty.

Godinu dana kasnije Fogerty objavljuje album Eye Of The Zombie koji predstavlja prvi i jedini promašaj u njegovoj karijeri. Usledila je jedanaestogodišnja pauza koja je okončana ovih dana albumom Blue Moon Swamp.

John Fogerty je jedan od najvećih rock autora. Napisao je više dobrih pesama nego što današnje, nadobudne, instant zvezde znaju da odsviraju. Njegove pesme s povremenim, diskretnim plebejsko-populističko-desničarskim prelivima plenile su energijom koje su emanirale i istinom koju su nosile u sebi. Ako ni zbog čega drugog, John Fogerty je veliki zbog toga što je promovisao kariranu flanelsku košulju kao ultimativnu rokersku uniformu.

*Tekst je objavljen u julu 1997. godine u XZ magazinu broj 8

Oceni 5