Stavite i meni žutu traku

MOJA ŽENA JE JEVREJKA: Kažu da su prijateljstva iz najranijeg detinjstva neraskidiva. Julije Kemenji, Jevrejin, imao je druga Aleksandra Pejića, Srbina, sa kojim je od prvog razreda osnovne škole sedeo u prvoj klupi. Zajedno su u Kikindi završili osnovnu školu, proslavili malu maturu, a prijateljstvo će se nastaviti u Beogradu, gde ih je sudbina ponovo spojila kada je počeo Drugi svetski rat. U Kikindi su dojučerašnje dobre komšije, folksdojčeri, preko noći skinuli civilna odela i obukli crne nemačke uniforme. Dokopali su se vlasti, a svaka vlast je opasna dok ne shvati da se na teror može odgovoriti istom merom. No, oni nisu imali vremena da razmišljaju o tome. Domaće Švabe, pripremljene još pre rata, dočekale su nemačke okupatore raširenih ruku; odmah, uz njihovu pomoć, počeli su da popisuju Jevreje i njihovu imovinu.

Julijeva porodica doselila se u Kikindu 1914. godine, pred sam početak Prvog svetskog rata. Julijevi roditelji, Arnold i Etelka, rođena Has, bili su u braku tek nekoliko nedelja kada je Arnold mobilisan. Borio se na italijanskom frontu kod reke Isonco i posle četiri godine ratovanja, ranjavan više puta, vratio se u Kikindu u činu kapetana. U rat je otišao kao podanik Austrougarske monarhije, a vratio se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Arnold je pre rata diplomirao na Međunarodnoj trgovačkoj akademiji u Beču. Još 1899. Arnold i njegova braća odrekla su se porodičnog prezimena Kohn i otada su se prezivali Kemenji. U Kikindi je Arnold otvorio radnju sa poljoprivrednom mehanizacijom. No, ne ide sve u životu onako kako bismo želeli. Najteži udarac majka i otac su doživeli kada je prvorođeni sin Aleksandar, koji se rodio za vreme Prvog svetskog rata, 1921. umro od šarlaha. Paja se rodio godinu dana pre nego što je Aleksandar umro, a sedam godina kasnije rodio se i Julije i dobio ime po babi Juliji Kon. Za vreme svetske ekonomske krize (1929-1933.), Arnold je, iako je mnogima oprostio dugove za isporučene poljoprivredne mašine i druge alate, i skoro bankrotirao, ipak uspeo da prebrodi ekonomsku krizu koja nije zaobišla ni njegovu radnju. Na žalost, iznenada umire 1938. a Etelka preuzima sve poslove u svoje ruke. Decembra 1940. udala se za Srbina Dragomira Gašića.

Aleksandrov otac, dr Mirko Pejić, bio je Kraljevski javni beležnik u Kikindi. Dve porodice su bile u prijateljskim odnosima, i komšije, a Aleksandar i Julije su bili nerazdvojni drugovi. Paja, Julijev brat, završio je studije za tekstilnog inženjera, i pred rat dobio prvi posao u Novom Sadu. Došao je za vikend kući i ujutro, 6. aprila 1941. godine, uključio radio. Tako je porodica Kemenji saznala da se bombarduje Beograd; i u Kraljevini Jugoslaviji počeo je Drugi svetski rat. Paja je odmah seo na motorcikl i odjurio u Novi Sad da se prijavi u vojsku. U opštem neredu, u kome se našla kraljeva vojska, nepripremljena za rat, Paja nije mobilisan, a kad je po okupaciji počela hajka na Jevreje, pobegao je u Budimpeštu. Da završimo priču o Paji. Prilikom jedne kontrole u Budimpešti, 1944. godine, Njilaši su presreli Paju na ulici. Morao je da skine pantalone, videli su da je obrezan po jevrejskim verskim propisima i ubili su ga na licu mesta.

U Kikindu su 14. aprila 1941. ušle nemačke okupa-cione trupe, Peta kolona je čekala spremna. Širom Kikinde osvanuli su plakati sa antijevrejskim propisima. Pejićevi, iako Srbi, nestali su, i niko nije smeo da pita gde su, šta se sa njima dogodilo. Dr Mirko Pejić bio je jedan od vodećih Srba, isuviše poznat u Kikindi i okolini, da je ostao u svojoj kući, sigurno bi među prvima završio u nemačkom zatvoru.

Etelka Kemenji-Gašić, kao i većina Jevreja u Kraljevini Jugoslaviji, čula je šta se dešava sa Jevrejima u delom okupiranoj Evropi, ali je, kao i mnogi drugi, verovala da se to neće desiti u njihovom gradu, u njihovoj državi. Pred rat je kupovala poljoprivredne mašine, a kad je okupirana Kikinda, folksdojčeri su sve to uredno popisali, postavili komesara u Etelkinu radnju, a u njihovu kuću su se smestili nemački oficiri, kojima uopšte nije smetalo što je to jevrejska kuća.

Sa oficirima je bio i kuvar, koji je zdušno praznio njihove ostave i podrume. “Bežite što brže možete, i što dalje”, govorio im je kuvar koji je tog momenta pravio kajganu od 30-40 jaja. “Ovi će vam doći glave”. Etelka i Julije još uvek nisu shvatili ozbiljnost situacije, a kuvareve reči, čoveka koji je znao šta će se desiti, nisu razumeli, ili, nepripremljeni, nisu bili sposobni da prihvate poslednju opomenu.

Nakon samo nekoliko dana Nemci počinju da teraju sve Jevreje, žene i muškarce, na prinudni rad. Ujutro, peške, odlazili su u kasarnu udaljenu 3 do 4 kilometra od grada i tamo golim rukama čistili štale, noseći konjsku balegu na udaljeni otpad. Na prinudnom radu su i deca, mladići, koji čiste kasarnske klozete, gde okupatori nerado svraćaju zbog nesnošljivog smrada. Mladi su zadovoljni, jer su bar oni pošteđeni maltretiranja koja doživljavaju stariji.

Dragomira Gašića, Etelkinog muža, i Belu Štajnera, odvode u zatvor i prebijaju, tvrdeći da je Dragomir četnik, a Beli je pripisano da je pred rat, u Lojd klubu gde su igrali karte, izjavio da će platiti milion dinara onome ko ubije Hitlera. Dragomir je tvrdio da nema veze sa četnicima, a Bela da nikad tako nešto nije rekao. Posle nekoliko dana pustili su ih kući. No, Dragomirove muke nisu završene; još se nije oporavio od torture, a Nemci su ga poveli sa još petoro građana Kikinde. Dragomir se pitao kuda idu, šta on traži među viđenim građanima i uskoro je dobio odgovor. Prisustvovao je streljanju, a njega su poveli da iskopa rake i sahrani mrtve.

Potresen, vratio se kući, ali ne za dugo. Ponovo su uhapsili Dragomira i ponovo je prebijen. Kad je pušten, Etelka i Julije su morali da ga odnesu u sanatorijum da ga tamo iskrpe. Neko je javio da se sprema novo hapšenje i Dragomir je pobegao kod rođaka u Beograd.

Avgusta meseca 1941. godine svi Jevreji iz Kikinde sprovedeni su u privremeni logor u Novi Bečej. Smešteni su u napušteni mlin, a među njima su bili Etelka i Julije. Kada je Dragomir saznao da su Etelka i Julije transportovani u logor, popio je nekoliko čašica rakije i otišao u Gestapo. “Moja Etelka, moja Etelka”, kukao je na sav glas. “tamo je i moj sin Đorđe, koji ima samo 4 godine”.

Uspeo je da izmoli neku cedulju na kojoj su pisala imena njegove žene i sina Đorđa, koga je snalažljivi Dragomir na brzinu prekrstio. Čim je izašao iz Gestapoa, dodao je 1 ispred broja 4 i sa tim famoznim papirom uspeo je da izvuče iz logora Etelku i Julija, koji je tada imao 14 godina. U to vreme su još uvek bili relativno zaštićeni Jevreji iz mešovitih brakova, pa im je i to išlo na ruku da se lakše izbave iz logora.

Dragomir je Etelku i Julija poveo sa sobom u Beograd. U Kikindu nisu smeli da se vrate. Nakon više od 150. godina, od dolaska prvih jevrejskih porodica, u Kikindi više nije bilo ni jednog Jevrejina. Prvo utočište u Beogradu našli su kod Dragomirovog brata u Cigan Mali, čergi kod Autokomande u ulici Franše D’eperea. Srdačno su primljeni od domaćina, a i od stenica, vaški i drugih sitnih insekata, koje su im zagorčavale život. Ali, bili su živi i zadovoljni.

Delili su sa domaćinima poslednje mrvice hrane, što će reći da su više bili gladni nego siti. Dragomir je rešio problem, postao je dezinfektor! Julije je sa njim počeo da se bavim dezinsekcijom. Na raspolaganju su im bili cijankalij, razne kiseline i “Ziklon”, kojim su ubijani Jevreji u Aušvicu i drugim logorima. Naravno, oni to tada nisu znali. A i da su znali?

U neposrednoj blizini njihovog prebivališta nalazio se kompleks Topovskih šupa. To je bio prvi logor u Beogradu, osnovan krajem avgusta 1941. godine, u kome su među prvima bili smešteni muškarci, Jevreji iz Julijevog rodnog grada Kikinde, prebačeni iz privremenog logora u Novom Bečeju. Logoraši su radosno mahali iz kamiona dok su prolazili pored Julija. Među njima je bio i Bela Štajner, ali ga Julije nije prepoznao. Dok su prolazili kamioni sa logorašima, Julije bi prepoznao po kojeg dojučerašnjeg sugrađanina, odmahivao je i pitao se kuda ih vode.

Logoraši su prvi saznali kuda, odvođeni su u smrt. Streljani su u Jajincima, Jabuci i drugim stratištima. Kada je Dragomir dobio posao, mogli su da napuste Cigan Malu. Prvo su se smestili u jednu vešernicu, gde su bez grejanja jedva pregrmeli zimu 1941-42. godine. Pre nego što su prešli da žive u jednoj kujni, koju su im stavili na raspolaganje Palinkaševi, poznanici iz Kikinde, Julije je saznao da se dr Mirko Pejić sa porodicom iz Kikinde prebacio u Beograd. Imali su kuću kod Starog Đerma, a u kući stanara, nemačkog oficira. Rastrzan između života sa majkom i udobnom i sigurnom utočištu koje mu se nudilo kod Pejićevih, Julije je ostao sa majkom, ali je sve više vremena provodio sa Acom i njegovom sestrom Sekom. Pejićevi su nemačkom oficiru rekli da je Julije njihov sin. S obzirom da više nije imao nikakva dokumenta, osim izbegličke legitimacije koju je Dragomir obezbedio za sebe i Julija, čija je važnost istekla 1942. godine, Julije nije mogao da se upiše u školu. Da ne bi zapostavio obrazovanje učio je zajedno sa Acom, a često i sa njegovim drugovima.

Jednom prilikom u kuću Pejićevih upala je gestapovska kontrola. Dr Mirko nije bio kod kuće, a u sobi su Seka, Aca i Julije učili engleski. Učili su engleski, verujući da će im zatrebati kada se Amerikanci iskrcaju na Balkan i kada će zajedno sa četnicima, pre nego što se pojave Rusi, isterati Nemce. Gospođa Nevenka je pokazala svoju legitimaciju, Seka i Aca su pokazali đačke knjižice, a Julije nije imao šta da pokaže.

“Ja sam odnela detetovu đačku knjižicu u školu da mu se upišu ocene”, Nevenka nije ni trepnula dok je lagala gestapovce, gledajući ih pravo u oči. Gestapovci su otišli bez Julija.

Julije je obično bio oprezan, već je znao izdaleka da zapazi patrole koje su legitimisale građane na ulici, pa i onda kada su bili u civilnim odelima. Uvek je postojao neki prolaz koji je spajao dve ulice i Julije je uspešno izbegavao hapšenje, koje bi ga odvelo pravo u smrt. Sve što je zavisilo od Julija i njegove snalažljivosti, nije bio problem, ali efekat iznenađenja nije mogao da izbegne.

Jednom prilikom, počeo je već policijski čas, a Dragomir se nije vratio kući. Julije je pokušavao da zaspi dok se mama Etelka zabrinula, plašeći se da je Dragomir uhapšen. Oko ponoći stigao je Dragomir kući, veseo, u pratnji dvojice nemačkih vojnika. I oni su bili veseli, a Dragomir je ponavljao: “Moja žena je Jevrejka!”

Nemci su se smejali iz sveg glasa, a kada su otišli Etelka je pijanog Dragomira jedva smestila u krevet. Poslednji Jevreji iz Beograda su odvedeni u logor na Sajmište, a Dragomir je nastavio po starom. Sledeći put, kad se ponovila slična scena, i kad su vesela braća, a po ko zna koji put, čula da je Etelka Jevrejka, poverovali su Dragomiru. Sutradan, trezni, doneli su joj hleb, sve im je bilo jasno, ali bratstvo po čašici bilo je jače od dužnosti. Znali su da Jevrejka ne sme da se kreće gradom, a Dragomir je bio zauzet poslom, učinili su bar toliko da im malo olakšaju muke i glad.

Tako je u Beogradu, za vreme rata, živeo Julije Kemenji. Selio se sa porodicom od stana do stana, a najsigurniji je bio u društvu svoga druga Aleksandra Pejića i njegove porodice. Sa njima je često delio ono što se spremilo za ručak ili večeru, ali ni oni nisu imali dovoljno. Nije znao ko mu je veći neprijatelj, nemački okupatori ili glad. Borbu za koru hleba vodio je do pred kraj rata. Sa izbegličkom kartom, koja više nije važila, ponekad je u narodnoj kuhinji dobijao tanjir kupusa sa pasuljem, ili je na meniju bio pasulj sa kupusom?! Pred oslobođenje Beograda već je moglo, ponekad, da se slobodno kupi hleb. Kad su oktobra 1944. stigli Rusi, to Julije nikad neće zaboraviti, situacija se naglo poboljšala. Sa oslobođenjem su stigli i prvi kamioni krcati hranom.

Rusi su delili narodu po jednu konzervu i pola litre mleka. Kad su probali beličastu tečnost, koja je bila čudno providna, ustanovili su da je to vodka! Dragomir je bio zadovoljan. Rusi su pevali, vikali, pili vodku i sa partizanima isterali Nemce iz Beograda. Mnogi su zauvek ostali da leže na ulicama Beograda, mrtvi su se razlikovali samo po uniformama. Za Dragomira Gašića i Kemenjijeve rat je bio završen.

(Nevenka i dr Mirko Pejić i sin Aleksandar proglašeni su 1986. godine za Pravednike među narodima.)

STRATIŠTE NA LAZAREVOJ NJIVI: Ksenija, zvali su je Nena, volela je da bude kod teče i tetke u Temerinu, a njena majka Nadežda, rođena Paščan, koja je pre Drugog svetskog rata živela u Novom Sadu, nije imala ništa protiv da se deca druže. Teča, Oskar Šosberger, bogati trgovac iz Temerina, bio je oženjen Nadeždinom sestrom Ravicom, Srpkinjom, koja je pred venčanje primila jevrejsku veru. Imali su sina Tomislava - Tomija, koji je tada, isto kao i Nena, imao šest godina. Tako se Nena, septembra meseca 1941. godine, našla u Temerinu, baš kada su mađarski okupatori rešili da isteraju sve Jevreje iz mesta. U koloni po jedan morali su da napuste Temerin.

Nebo se naoblačilo, počela je da pada kiša, a proterani Jevreji nisu znali kuda da se krenu. Fašisti su ih prebacili preko Dunava u Srem, a odatle je svako krenuo u pravcu koji je izabrao. Neki su smatrali da je to samo trenutni hir mađarskih fašista, dojučerašnjih komšija, i vratili su se u Temerin, ne znajući da su fašisti već isplanirali “Raciju”. Racija je počela januara 1942. godine, u kojoj su odvedeni u Žabalj i streljani svi temerinski Jevreji koji su se tog dana zatekli u mestu. Mađarski fašisti su imali spiskove Jevreja i kad se približilo vreme za raciju, poslali su pisma Jevrejima, koji su se našli van Temerina, da se hitno vrate kući. Na smišljenu prevaru odazvalo se troje Jevreja i zajedno sa ostalim Jevrejima odvedeni su u Žabalj. U Raciji je širom ravne Vojvodine ubijeno hiljade Jevreja, Cigana i “nelojalnih” Srba.

Oskar Šosberger se nije vratio u Temerin, krenuo je dalje. Nekoliko jevrejskih porodica je bežalo zajedno. Prešli su reku Savu i našli se u selu Zasavica, nedaleko od Šapca. Kroz Zasavicu je vodio put spasa za mnoge Jevreje, iako se ona nalazila pod protektoratom ustaša i nemačkih fašista. Progonjeni su zastajali ispred boljih kuća, nadajući se da će ih domaćini primiti. Ispred kuće Mile i Lazara Ljubičića zastao je Oskar sa porodicom i Nenom, koja je sve vreme bila sa njima. Mila i Lazar gledali su pridošlice, razmišljajući šta da rade.

“Možda bismo mogli da im pomognemo?”, pitala je Mila, stežući Lazarevu ruku. Lazar je izašao na drum i ostavio otvorenu kapiju.

“Polako, jedno po jedno, dok niko ne gleda, uđite u kuću”, rekao je Lazar tiho, obraćajući se Oskaru. Uskoro su se svi našli u jednoj sobi, koju Ljubičići nisu često koristili. Mila im je odmah donela hranu, da se malo prihvate, i ćebad da se utople. Nisu samo Ljubičići sakrivali Jevreje, sakrivali su ih i drugi seljaci. Ali, i fašisti su saznali da se u selu nalaze neke jevrejske porodice. Naredili su žandarmima da popišu sve Jevreje u Zasavici. Žandarmi su ih popisivali i odmah delili i žute trake koje su morali da stave oko ruke, kako bi im stalno bili na oku. Tako su stigli i do kuće Ljubičića.

“To su moji rođaci”, odgovorio je Lazar na pitanje koga ima u kući.

“To su Jevreji!”, bili su uporni žandari, koji su radili po naređenju nemačko-ustaških vlasti. “Moraju da stave ove trake oko ruke”.

“Ako nekome morate da stavite žutu traku na ruku, stavite meni”, i Lazar je bio uporan da to ne dozvoli.

Oskar Šosbereger se mašio za novčanik, pun para, da potplati žandare da ih ostave na miru. Lazar, koji je bio odbornik i prijatelj sa predsednikom opštine, nije dozvolio da se žandarmima da i jedna para. Žandari su napustili Lazarevu kuću neobavljena posla, a Šosberegerovi su do daljeg ostali pod Lazarevom zaštitom.

Jednog oktobarskog dana iz Šapca, pod pratnjom ustaša i Nemaca, stigla je velika grupa ljudi. Odvedeni su na Lazarevu njivu, koja se nalazila odmah pored reke Save, i naređeno im je da iskopaju rov dugačak oko 150 metara. Oko osamstotina Jevreja, iz takozvanog Kladovskog transporta, izbeglih iz Austrije, Nemačke i Čehoslovačke kopalo je sebi grob, a da to do poslednjeg momenta nisu znali.

“Ovu njivu više niko neće orati”, rekao je Lazar potresen, kada je čuo za zločin koji se odigrao na njegovoj njivi. U međuvremenu je Nadežda saznala gde se nalaze Šosbergerovi i odmah je krenula u Zasavicu. Pre nego što je pošla na put, Nadežda je obezbedila lažna dokumenta za Tomija. Rešila je da spase bar Tomija, ako ne može da pomogne zetu Oskaru i sestri Ravici.

Oskaru je bilo jasno da ne sme duže ostati u Zasavici. Njegova logika je bila da je bolje da se nalazi iza leđa poteri, nego da stalno beži ispred njih. Nekoliko Jevreja, koji su se sklonili u Zasavicu već je bilo streljano sa Jevrejima dovedenim iz Šapca. Oskar je imao neku tečnost s kojom se sa lakoćom brisalo mastilo u dokumentima. U legitimaciju je upisao ime Obrad Šljivić i rešio da sa porodicom pređe u Šabac.

Tek tada je Nadežda predložila da Tomi pođe sa njom, Šosbergerovi nisu imali vremena da se predomišljaju, složili su se, ubeđeni da će Tomi biti u sigurnim rukama, a i da će oni lakše izmicati poterama.

Bio je novembar mesec 1941. kada se Oskar zahvalio Mili i Lazaru na gostoprimstvu. Ljubičići nisu hteli da uzmu ni jednu paru za troškove koje su imali zbog boravka Šosberegerovih. Šosberegerovi su otišli za Šabac, a Nadežda je sa dvoje dece krenula u Novi Sad.

Na putu do Novog Sada Nadežda je sa decom morala da prođe nekoliko kontrola. Pošto je dobro upoznala porodicu Ljubičić, znala je kako da objasni da su joj deca bila u poseti kod rođaka i da ih vodi kući u Novi Sad. Lažna dokumenta za Tomija su uspešno prošla sve kontrole, ali se Nadežda plašila komšiluka u Novom Sadu. Setila se salaša na Čeneju i tamo je smestila Tomija, gde je živ i zdrav dočekao kraj rata.

Oskar i Ravica su uspeli da izbegnu sve potere za Jevrejima, i oni su preživeli rat. Nikada nisu zaboravili humane ljude iz Zasavice, koji su reskirali svoje živote da bi spasle jednu jevrejsku porodicu.

(Milosava - Mila i Lazar Ljubičić, Nadežda Paščan proglašeni su 1994. godine za Pravednike među narodima.)

(NASTAVIĆE SE)