Stigmate su najviša tačka angažovane umetnosti

1. Šta je društveno-politički angažovana književnost? U čemu vidite njene suštinske odlike: u autorovim motivima, temama djela, ideološkim stavovima koje ono propagira ili u njegovim efektima na društvene procese?

Društveno-politički angažovana književnost je književnost koja se bavi društvenim i političkim temama. Obično se javlja u zemljama gde postoje društvo, politika i književnost. Za potrebe ove ankete možemo se pretvarati da na takozvanim “ex-yu prostorima”, u takozvanoj “regiji”, u takozvanoj Takozvaniji još postoje društvo, politika i književnost. Predrag Matvejević u “Rečniku književnih termina” kaže da “angažman označava aktivan stav umjetnika prema društvenoj i političkoj stvarnosti, određenost prema aktuelnosti, volju da se ‘promijeni svijet’ i, obično, borben odnos prema onome što tu promjenu zaustavlja”. Dakle, angažovana književnost bi obuhvatila sve što ste naveli u svom pitanju: teme, motive, ideološke stavove i efekte na društvenu stvarnost.

Kad smo kod ovog potonjeg, nešto sam na tu temu već formulisao, pa mi dozvolite da citiram sebe: “Ako pesnici veruju da su napisali pesmu protiv neke društvene ili političke pojave i da će to nešto da promeni, rekao bih da se ljuto varaju. Poezija može da ima efekat na društvo, ali je mnogo efikasnija u okviru političkog pokreta. Pisanje može da bude deo političkog delovanja, ali nikako ne može da bude surogat za političko organizovanje, nekakva vrsta utehe i umirenja savesti. Ni Oskar Davičo ili Đorđe Jovanović, na primer, nisu ništa promenili samo pisanjem pesama, već političkim delovanjem u KPJ i NOB-u. Pritom, njihovo književno delo ima znatno šire horizonte od ideologije za koju su se borili i ne može se svesti na nju. S druge strane, da su Matija Bećković i Rajko Petrov Nogo samo drljali svoja stihotvorenija, ne bi došlo do nacionalističke kontrarevolucije. Ali, uz logističku podršku haubica, tenkova, Miloševića, Karadžića i Mladića, i najgora poezija počne da deluje”.

Dominacija nacionalizma u našim društvima stvara perverznu situaciju, dominantni simbolički poredak zasniva se na ideji da ljudski život ne vredi ništa, a proizvodi ljudskog duha onda ne vrede ni toliko, a tek pokušaji estetskog uobličenja “neprimljivog položaja čoveka” – e, to su već neke besmislene zaludice. U tom smislu, svaki književni pokušaj, svako istinsko pregnuće pevanja i mišljenja je angažovano, jer se suprotstavlja vladajućem delatnom nihilizmu i destrukciji. Opet, u nekim srećnijim i bogatijim zemljama, angažovana umetnost je ozbiljna industrija u kojoj se vrte milioni evra, što je dovelo do masovne proizvodnje ničega sa “ispravnim” ideološkim predznakom, ali to je već neka druga priča.

2. Da li književnost, danas i ovdje, treba biti društveno-politički angažovana?

Na slična pitanja glede angažovane književnosti u jednoj anketi vođenoj daleke 1963. godine, pesnik Danijel Dragojević odgovorio je tekstom “Veronikin rubac”, na osnovu hrišćanske legende koja govori o Veroniki čijim je rupcem Hrist obrisao lice na Golgoti, a na rupcu je ostao njegov portret. Tekst je dostupan na netu, citiraću samo završni deo: “Ta slika, taj rubac, znak je te uzajamnosti, znak ljubavi i vjere u čovjeka koji odlazi sa ovog svijeta i već se, tako reći, ne nalazi ovdje. Ali to nije, kao što vidimo, idilična ljubav, već ljubav nastala u patnji kojom Veronika sudjeluje u muci Krista. Tako je portret nastao u središtu ljubavi i muke. A ne znači li pasija i ljubav i muku istovremeno? Tko je autor tog portreta, Krist ili Veronika, ne bih znao kazati. Valjda oboje. Jedan nikako. Prava riječ, pravi portret nastaje od istinske vezanosti za tuđu muku. To je, mislim, prava angažiranost, koja se ne prestaje nikada događati. Umjetnik i čovjek uopće ne smije zaboraviti da je taj portret napravljen i od naše pljuvačke na Njegovu licu, pljuvačke ljudi koji će ga ubiti i među kojima se mi uvijek nalazimo”.

Dakle, angažman je istinska vezanost za tuđu patnju, tu je rodno mesto angažovane književnosti. Osetljivost na ljudske nevolje, na nepravdu, na zlo koje se nanosi ljudima, na sveopšte nasilje nad čovekom, na nepodnošljivo stanje u kojem provodimo život, mislim da tu treba tražiti začetke angažmana. Teško je ostati ravnodušan na patnju i zlo. Međutim, pitanje je da li je takvo što u književnosti uopšte moguće, jer tuđa patnja nije naša patnja, ma kolike zalihe empatije imali. Pisanje o tuđim mukama je ipak samo – pisanje, u najboljem slučaju potvrda onome ko pati da u svojoj patnji nije usamljen. Nije ni to za potcenjivanje, ali pisanje ipak nije Veronikin rubac. Telo je granica koja se ne može preći, bespovratno smo razdvojeni, nikakav tekst ne može tu liniju da izbriše. Mogli bismo ovde da odemo i korak dalje od Dragojevića, pa da se prisetimo Franje Asiškog i španskih Karmelićana koji su se zlopatili sa sličnim problemom. Njih je empatija sa drugima, a ponajviše sa Hristom, dovela do stigmata, do vidljive konverzije saosećanja sa drugim u sferu telesnog. Rane koje su dobili nalazile su se na njihovim telima, ali one nisu bile njihove, već Hristove. Granica je pređena. Istinska vezanost za tuđu muku dovela je do izjednačavanja onog ko pati i onog ko saoseća sa tuđom patnjom. Patnja više nije tuđa, već naša, vidljiva na našem telu. Mogli bismo reći da su stigmate najviša tačka angažovane umetnosti. A pesme ne krvare, i to je skandal. Eto, na angažman bi se moglo gledati i sa pozicije nečega što se nekada zvalo teologija velikog petka. Sa te tačke možda bi se mogli čitati i radovi Pjotra Pavlenskog, najangažovanijeg umetnika današnjice.

3. U kolikoj mjeri je i na koji način recentna domaća odnosno regionalna književnost društveno-politički angažovana? Smatrate li da, u tom smislu, stanje treba mijenjati? Ako da, ko da to učini i kojim sredstvima? Ako ne, na koji način ćete to ne učiniti?

Imam utisak da živimo u pustinji, a razgovaramo o vodopadima, bujnoj vegetaciji i širokim, plovnim rekama koje navodnjavaju plodne oranice. Živim u postgenocidnom društvu u kojem i dalje caruje ideologija koja je dovela do genocida; među ljudima koji se dive masovnim ubicama, a one koji se protive klanju proglašavaju za izdajnike, demonizuju ih, proteruju i marginalizuju; u društvu koje je ideološki, logistički i finansijski podržalo granatiranje i spaljivanje sarajevske biblioteke; objavljujem knjige barabar sa ratnim zločincima koji pišu lažna sećanja na rat, perući svoje krvave biografije, i prodaju ih u velikim tiražima; živim u zemlji gde se činjenice preziru, a nacionalnim fantazmima daje status realnosti; u kulturi koja za književne klasike i neupitne veličine proglašava nadripisce koji su zločinačku ideologiju pakovali u književnost nacionalističkog realizma; u književnosti čiji su ogromni delovi nedostupni: sabrana dela se retko štampaju, a i kad se objave obično nisu baš sabrana, kritička izdanja su misaona imenica, hiljade stranica Koče Popovića čame u arhivu i nikom ne pada na pamet da ih objavi, što je šala u odnosu na nesrećnog Venclovića koji je čekao dva veka da od 20.000 stranica koliko je napisao bude štampano nekih 500, za ostatak nema zainteresovanih, obilje je takvih primera; avangardni časopisi, sa retkim izuzecima, objavljeni su jednom i više nikad, velika slikarska dela samuju po depoima, generacije su završile likovnu akademiju a da nikad nisu videle poštenu izložbu domaćih slikara; nikad više priče o tzv. nacionalnoj tradiciji, a nikad manje brige da dela te tradicije budu makar dostupna savremenicima, što je i logično, pošto je nacionalizam poguban po sve, pa i po ono u šta se kune.

Ovako može da se nabraja tri dana i da se ne iscrpi katalog jedne temeljne propasti. Ukratko, živimo u uslovima sasvim varvarskim, tako da mi je prva asocijacija na vaša pitanja jedna misao Emila Siorana: “Realnost mi izaziva astmu”.

Imamo društvo gde je književnost angažovana, dok građani koji u tom društvu žive uglavnom nisu društveno-politički angažovani, a i kad se angažuju onda ili počnu da lete glave, ili rade sebi o glavi, ili oboje. Pritom ih u pokolj i katastrofu guraju oni koji bi trebalo da su nekakva intelektualna elita, oni koji su plaćeni da znaju bolje i vide više. Neka se radnici i seljaci, trgovci i proizvođači angažuju na unormaljivanju društva, lako ćemo posle za pisce.

Ako se nalazimo u kontekstu gde se kultura manje-više svodi na niz kreativnih opravdanja masovnog ubistva, teško je normalno razgovarati o temama književnim. Hajde prvo da ukinemo dozvolu za ubijanje i prizivanje novih ratnih sukoba, da postignemo društveni konsenzus da ljudski život ima bar neku, ako ne baš apsolutnu vrednost, za početak, pa će potom i razgovor o književnosti i angažmanu dobiti više smisla. Ovako ličimo na pustinjake sa gorućim ždrelom koji, ispucalih usana, raspravljaju u sitna crevca o izvorima lekovite vode kojima su, navodno, okruženi, stepenuju kvalitet pojedinačnih vrela i lome koplja oko količine selena i magnezijuma u nepostojećim kladencima.

*Prenosimo sa prijateljskog portala sic!