Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Sećanje na Stonse
The Rolling Stones

Photo: www.billboard.com

Što su bili buntovniji i arogantniji, više su nas oduševljavali

Postoji u čoveku neka nezajaživa želja da pretura po privatnosti onih kojima se divi, kojima zavidi, koje podržava ili obožava. Grci su čak izmislili čitav mitološki univerzum koji im je omogućavao da do mile volje prate zgode i nezgode, slavu i nevolje plejade bogova čije su porodične priče svojevremeno bile opštepoznate. Zevsovi izleti – i njegova žena Hera koja ga, uprkos njegovim božanskim moćima, nemilosrdno proganja, jer je i najmanji bračni prestup, i najmanje neverstvo potpuno izluđuju – imali su moć da razvesele prosečnog Grka, koji, ma koliko prosvećen bio, nije provodio život u filozofiranju sa Aristotelom ili Sokratom na agori. Nekih tri hiljade godina kasnije – a prepustiću čitaocu, kao odrasloj osobi, da presudi da li je došlo do mogućeg gubitka suštine – isti uzroci proizvode iste posledice. Čisto da bi se zadovoljila morbidna radoznalost publike, sada joj na raspolaganju stoje takozvani tabloidi, u kojima se spekuliše o razvratu slavnih ličnosti sva tri pola, sa posebnom sklonošću ka izrodima na kokainu koji vladaju smejurijama od kneževina u kojima se pere novac, o pevačicama – koje se u svakom slučaju izražavaju ustima – napumpanim helijumom i kolagenom, ili zvezdicama padalicama malih ekrana koje ponekad objedinjuju kvalitete ove dve prethodno navedene vrste.

Svet je, izgleda, tako sazdan. Sviđalo nam se to ili ne, to ništa ne menja, i ako pogledamo stvari malo pobliže, primetićemo da i sami, možda jednom ili dvaput, nismo odoleli da zavirimo u njihovu tajnu intimu ili đavolsku gungulu koju prave. Na primer – na drugom mestu ću o tome reći nešto više – ja nikako nisam uspevao da odvojim svoju strast prema „Stonsima“ između ’65. i ’75 – što će reći, strast prema njihovoj muzici – od svih priča koje su o njima kolale u tom periodu. Priča koje smo zapanjeno prikupljali, oduševljeni tolikom smelošću, ubeđeni da, ako prisustvujemo stvaranju legende, pripadamo vrlo zatvorenom klubu onih koji su na naslovnoj strani svog imaginarnog ugravirali devizu novog doba: seks, droga i rokenrol!

Ali pre nego što nastavimo, hajde da svedemo račune jednom zanavek o navodno najvećem sukobu epohe. Ne mislim na rat u Vijetnamu, već na svađu fanova „Bitlsa“ i fanova „Stonsa“, koji su, ako je verovati istoričarima (i ne zaboravimo ni na tren onaj zabavni slogan: „Ako se sećate šezdesetih, niste bili tamo!“), okretali ulice Londona i Pariza naglavačke. Što se tiče bande kojoj sam ja pripadao, na primer, svi smo imali svoje sklonosti, ali voleli smo i jedne i druge, podjednako strasno. Svi se sećamo mudrih reči Toma Vulfa: „’Bitlsi’ žele da vas drže za ruku, a ’Stonsi’ da vam zapale grad!“ Ali mi smo imali dve ruke, jednu da pružimo „Bitlsima“, drugu da nam je spale „Stonsi“, i dobro nam je išlo!

Popričajmo, dakle, o „Stonsima“ i svemu dobrom što smo o njima mislili. Prvi uspeh: „Satisfaction“ iz ’65. Tako smo ih i otkrili: kroz ubistveni rif. Kome nije bilo ravnog, osim možda, nešto kasnije, onim iz „Honky Tonk Women“ ili „Jumpin’ Jack Flash“. Prve note pesme „Satisfaction“ odmah su za rokenrol postale ono što su prve četiri iz Betovenove „Pete“ za simfonijsku muziku: standard. Koji, u slučaju „Satisfactiona“, urlajući obaveštava svet o hroničnom nezadovoljstvu tinejdžera tog vremena. Vratićemo se kasnije na dva prethodna albuma, ali nećemo se na njima mnogo zadržavati: čine ga isključivo ritam i bluz obrade. Njihova glavna zasluga ogleda se u tome što su omogućili „Stonsima“ da u visokim dozama nastupaju po londonskim klubovima, naročito u „Kroudediju“ u Ričmondu, gde se pročulo da su izvanredni na sceni. Pomenućemo uzgred da je vlasnik kluba bio niko drugi do Đorđo Gomelski, budući menadžer „Magme“. Nama će u to vreme ostati upečatljivo to da su radili za kuću „Deka“, istu onu koja je odbila da potpiše ugovor sa „Bitlsima“ dve godine ranije. Lenon će posle pričati, sa svojim sjajnim smislom za humor, kako je on lično preporučio „Stonse“ menadžeru pomenute izdavačke kuće.

Od samog početka glasine su se brzo širile. Već smo znali da je Brajan Džouns trpao u sebe onoliko droga koliko je moglo da stane, da su se fatalne cure vrtele oko grupe, naročito izvesna Anita Palenberg, koja je, sa Merijen Fejtful, ubrzo postala predmet naših fantazija, nas, zadihanih devica kakvi smo još uvek bili. Droga, opake devojke, oštri tekstovi, namrštene njuške na omotima albuma – već to je bilo dovoljno da budemo zadovoljni. A imali smo i Aftermath da se zanimamo, prvi album sa kojim su se pojavili i pokazali koliko su moćni. Svi naslovi su potpisani sa Džeger/Ričards, koji su definitivno preuzeli glavnu reč u grupi, što nije odgovaralo jadnom Brajanu, već pomalo staklastog pogleda. I tada – godina je ’67. – Kit organizuje žurku u Saseksu (gde drugde). Jedan od tabloida, koji su se u međuvremenu i kod nas konačno pojavili, obavestio je snage reda da će se na njoj odigravati orgije praćene svim mogućim ilegalnim supstancama. Britanski establišment, kom već počinju da smetaju izleti naših heroja, čiji odjeci, naravno, podrivaju moral nacije, šalje žandarmeriju da uvede malo reda. Ćorak.

Razočarani panduri dokopali su se samo malo kanabisa i nekoliko tableta spida. Ali im je, za utehu, Merijen Fejtful otvorila vrata gola, samo u krznenom kaputu, navodno sa mars čokoladicom zalepljenom za mačkicu. I tu je krenulo. Svi se sećamo Džegerovog osmeha dok pozdravlja gomilu na izlasku iz suda. Zaradio je mesec dana, a Kit dvanaest. Izvukli su se sa jednom noći provedenom u ćorci i opomenom. Što ništa nije značilo, jer postali su pravi odmetnici. U međuvremenu su izbacili Between the Buttons, tek koliko da izazovu malu nesanicu kod „Hu“ ili „Kinksa“. Kao i singl „We Love You“, kojim su se istovremeno zahvalili fanovima na vernosti i narugali svojim progoniteljima. Izgleda da je rolingo-bitlsovski konflikt u punom zamahu, i čiji to glas čujemo u pozadini? Lenonov i Makartnijev. Neverovatno, zar ne? Kad smo već kod njih, svet se upravo bio bacio na kolena pred poslednjim albumom „Bitlsa“ pod nazivom Sergent Pepper, koji je predstavljao oštar odgovor na Pet Sounds „Bič bojsa“. U Britaniji, njihovi glavni konkurenti oprobavaju se u psihodeličnom žanru. Kao rezultat nastaje Their Satanic Majesties Request, sa 3D omotom na kome nose šiljate šešire nekromanta, i doživljava groteskni brodolom. Pravo sranje, priznaće Džeger nekoliko godina kasnije.

Toliko im je falilo inspiracije da su dopustili Bilu Vajmanu da ubaci i jednu svoju pesmu: „In Another Land“. Godine ’81. Bil će ponovo izdati singl, delom na francuskom, pod nazivom „Si, si, Je suis une rock star“. Nije bio jedini koji je o tome razmišljao, a posle toga više niko nije imao nikakve sumnje tim povodom. Oni koji misle da je mali Žordi1 – to jest, njegovi Tenardijevi2 – u njoj našao inspiraciju za „Dur, dur, d’être un bébé“ („Teško, teško je biti beba“) zaista imaju vrlo pokvarenu maštu. Za to vreme, u rubrici o poznatima, Kit je Brajanu preoteo Anitu, a ovaj se, da bi to proslavio, potpuno oteo kontroli u šmrkanju. Pridružio se klubu Sida Bareta i Artura Lija, Remboima rokenrola, kako će ih neki tamo kreten nazvati četrdeset godina kasnije.

Muzička rubrika: vrag je odneo šalu. „Jumping Jack Flash“ i Beggars Banquet izlaze u intervalu od nekoliko meseci te vrele 1968.

Remek-delo. Njihov „Beli album“. Zaista jeste. Kit se udružio sa sjajnim Gramom Parsonsom, koji ih je naučio da speluju reč k-a-n-t-r-i kada stoji uz reč „muzika“. Zbogom flower power, leto ljubavi i sve što ima veze sa hipicima; vratimo se osnovama: bluzu, bluzu i opet bluzu. Zvuk im postaje čvršći (Hendriks je raskopčao transformatore), a što se tekstova tiče, dokazano je da se, pod jedan, „Stonsi“ definitivno bolje snalaze sa svojim paklenim političko-seksualnim pričama, i pod dva, da se Dilanovi albumi dobro prodaju u Engleskoj. Ali pre svega, prisustvujemo rađanju, pred uzbuđenim vilama rokenrola, pravog zvuka „Rolingstonsa“. Oporog, sirovog, a opet sofisticiranog, i baš u tom trenutku, mi sa ove strane Lamanša postajemo njihovi ludački i bezuslovni obožavaoci. Slučaj je hteo i da se baš u tom trenutku grupa, kojoj je gotovo hronično falio gitarista – Džounsa skoro i da nema na Beggarsu – sretne sa Rajom Kuderom. Iako je malo falilo da dobije mesto u grupi, dogovor ipak nije sklopljen, jer se Kuder nije baš uklapao u koncept „Stonsa“. Ali zato je Kitu otkrio radosti open tuninga, posebne vrste akordacije gitare proistekle iz bluza – Džon Li Huker je obilato koristi.

U međuvremenu, Brajan je zvanično otpušten. Grozničavo čekamo da čujemo ime zamene: to je Mik Tejlor, koji je prošao školu Džona Mejola. Pravi-pravcati biser. Koji u kombinaciji sa dragim kamenjem nikako ne može da omane. Tek što je ceremonija proglašavanja prošla, pročula se vest: Brajan Džouns je zaista trebalo da na vreme prestane da pije – udavio se u bazenu ispred svoje kuće u Saseksu (gde drugde) pred neustrašivim pogledom Vinija Pua (kuća je prethodno pripadala njegovom tvorcu). Da li se udavio? Ili ga je neko udavio? Jedan od kućnih poslužitelja će nekoliko godina kasnije na samrtnoj postelji priznati da mu je pomogao da popije svoju poslednju čašu, misleći da za nju neće platiti. Ali ipak ju je platio. Slično kao sa Napoleonom, nikada nećemo saznati pravu istinu. Nekoliko dana kasnije „Stonsi“ su odali počast Brajanu koncertom za pamćenje u Hajd parku. Džeger, obučen u belo kao devica vestalka, recituje Šelija („Adonais“) dok ka nebu puštaju na stotine polucrknutih leptirova.

Čistunci, kao i uvek vrlo pronicljivi, konstatovali su da je s Brajanovom smrću i „Stonsima“ došao kraj, ali stvari su se tek zahuktavale.

Singlica koja je izašla mesec dana kasnije sve nas je oduvala: „Honky Tonk Woman“. Kit je opet izveo svoju majstoriju sa rifom. U to vreme svi smo svirali po grupama i svi smo svirali ovu pesmu kao himnu, što će reći, vrlo prilježno i odlučno, u nedostatku talenta. Let It Bleed, naredni album, nismo dugo čekali budući da šamari uvek idu u paru, pa je prirodno što su se pobrinuli da nam obezbede još jedan tako brzo posle albuma Beggars Banquet. Što se svađa tiče, malo ulja se doliva na vatru. Kuder optužuje Kita da je bez odobrenja koristio njegove gitarske deonice u Let It Bleed. Budući da se radilo o Piratu lično, teško da smo mogli da zamislimo pljačku takve vrste. Tim pre što je pokazao šta ima u svojim slip gaćama s kengur-džepom napred kad se usprotivio „Anđelima pakla“ koji su počeli da seju paniku na koncertu u Altamonu. U početku su bili obezbeđenje izvođačima i „Stonsima“ su ih toplo preporučili članovi benda „Grejtful ded“, koji nigde nisu mrdali bez njih. Grupa je, na sceni, zaista i bila na sigurnom. Ali zato prvi redovi publike nisu bili preporučljivi osobama sa pejsmejkerom. Mora se priznati da je masa s pravom bila toliko ustreptala. Prvobitno je trebalo da „Stonsi“ na festivalu nastupe kao grupa iznenađenja, kao odgovor sa zapada na Vudstok na istoku.

Međutim, Džeger, koji je umeo da napravi atmosferu, objavio je na radiju da će svirati u popodnevnim časovima, a zatim naterao sve da čekaju noć da bi osvetljenje bilo bolje – koncert je sniman. Tako je 250.000 prisutnih fanova, koji su došli još ujutru da zauzmu mesto, stisnuti kao korisnici usluga Nacionalne železnice uveče u toku iznenadnog štrajka, imali dovoljno vremena da se iznapijaju i probaju sve što im je dopalo ruku. Očigledno, stvar je krenula po zlu. Jedan gledalac je izvukao pištolj, pravi pištolj, i umesto da opali uvis, uperio ga je u Džegera. Na njega se sručio pripadnik „Anđela“ i izbo ga nožem. Nasmrt. Gledaoca koji je bio crnac. Šezdesete, koje su se već bližile kraju, još više je ubrzao ovaj udarac, ili ako hoćete, ovaj prodor realnosti. Paradoksalno, veo koji je brutalno pomračio rok svet, učinio je da stonijanska crna zvezda još jače zablista. Grupa je definitivno svoju brazdu napunila rokenrolom, drogom, vragolijama, seksom, a sada i mrtvim ljudima. Ali zato smo ih još i više voleli. Što su bili buntovniji, arogantniji, nadmeniji, više su nas i oduševljavali. Tim pre što im je muzika, kao što sam već rekao, bila jednostavno savršena. Oslobađali su božansku vatru, ako smem tako da kažem, koju je Tejlor raspirivao. Kao dokaz tome može da posluži besprekorni živi album Get Yer Ya Ya’s Out sa misterioznim omotom: na njemu je Čarli Vots, sam-samcat, i smeši se.

U međuvremenu su „Stonsi“ napustili diskografsku kuću „Deka“ i osnovali sopstvenu firmu. Ploče, majice, kačketi, kalendari itd. Nastavili su sa Sticky Fingers, još jednim veličanstvenim uspehom, zvonkijim u odnosu na prethodne, a i radosnijim u smislu tema koje su preovladavale, tema kao što su droga, smrt i seks. Opet nove prepirke. Kit se uništavao bez prestanka, do te mere da su Džeger i Tejlor radili na novim pesmama, a Pirat se izgubio u Bermudskom trouglu. Gram Parsons, nezadovoljan što mu je Džeger preoteo „Wild Horses“, sve mu je sasuo u lice; Tejlor je iznenađeno otkrio da su pesme u čijem je nastanku učestvovao potpisane sa Džeger/Ričards. Ali nema veze, album je odličan i slušamo ga bez prestanka, ne zamarajući se mnogo oko pometnji koje ga prate.

Što se novinske rubrike o bebama tiče, Džeger se oženio jednom džet-seterkom, malom Bjankom. Svi su presrećni zbog njega, osim Kita, koji ga gleda kako odlazi u svet mondenskih danguba, koji je mrzeo. Kako bi izbegli ogromne poreze, sele se na jug Francuske i snimaju, opet savršen, Exile on Main Street. Kit je, ni manje ni više, iznajmio zamak koji su bili prisvojili nacisti nekoliko godina ranije i tu smestio miksete i instrumente. Lokalni dileri su bili presrećni zbog njegovog prisustva: promet im je toliko skočio da su počeli da razmišljaju i o širenju tržišta. Uprkos svemu, ponovimo: Exile je bio pun pogodak od početka do kraja. Ekscentričan i demonski, nesumnjivo najričardskiji od svih albuma, ploča koju bi, ne preterujem, mogao jednako potpisati i „Kleš“.

Od tada, stvari nekontrolisano kreću nizbrdo. Do kraja ’74. turneje su im sve bolje i bolje, a albumi sve gori i gori. Goat’s Head Soup: jedan budući planetarni hit („Angie“) i ostalo koje slobodno može da se gurne na dno fioke. It’s Only Rock’n Roll: običan pastiš. Ričards se drogira sve više i više, Džeger ga trpi sve manje i manje. Tejlor se zaista oseća eksploatisano, kao prostitutka sa Istoka koja donosi najviše love. Pa ipak, u tom haosu, za divno čudo kamenčići se kotrljaju kao nikad do tad, sve do trenutka kad Tejlor, umesto da kaže: „Još!“, kaže: „Stop!“ i dâ otkaz. Mik Tejlor napušta Najveću-rok-gupu-na-svetu! Niko se ne usuđuje da to kaže naglas, ali svi dobro znamo da je to kraj sveta. Bar onakvog kakvog smo ga mi voleli. Grupa je organizovala audicije da popuni prazno mesto. Piter Frampton, Džef Bek, da, Džef Bek, i odabrali su onog kretena od Rona Vuda, koji je bio između dve vatre, sa grupom „Fejsis“ s druge strane pošto ju je Rod „Posuda“ Stjuart napustio i otišao da gradi solo karijeru.

Ostalo je istorija, te ću se ovde zaustaviti. Turneje postaju ogromne, pune gedžeta i prateće opreme. Kit nastavlja da se uništava, ali koga briga. Nekoliko potencijalno dobrih pesama isplivava u narednim albumima, kao što je „Beast of Burden“, ali reklo bi se, slučajno. Ron Vud se utapa u piću i drogi, ide na kure, Kitu menjaju krv u Švajcarskoj, dok Mik tamo šteka novce i puni novinsku hroniku o poznatima. Prepucavaju se preko novina, mire se zbog turneja, neprestano pokušavaju da izgrade solo karijere itd.

Godine 2002. magazin Q ih je stavio na listu „50 grupa koje morate videti pre nego što umrete“. Misija ispunjena. Slučaj zatvoren?

1Žordi Lemoan, francuski pevač i muzičar, koji je snimio pemu „Dur, dur, d’être un bébé“ sa samo četiri godine. Pesma je bila veliki hit, ali se sumnjalo da ga roditelji eksploatišu, pa je prekinuo muzičku karijeru da bi je opet nastavio znatno kasnije.
2Okrutna i korumpirana porodica iz Igoovog romana Jadnici koja maltretira i izrabljuje malu Kozetu.

Oceni 5