Prvi korak u borbi za jednakost
Stnn 01 S

Photo: unpaidfilmcritic

Stonewall, pola veka od pobune

Dosadan si, je l' umeš o nečemu drugom da pričaš?

Samo kažem da nije bilo Stonewalla, tvoja bi flamboyant svakodnevica bila malo komplikovanija.

Čega?

Stonewalla?

Ne znam, pusti me. Nikad mi ništa nije falilo, živim kako hoću i slobodniji sam, vala, nego ti u tom tvom kavezu od priča, priča, priča, prava, prava, prava.

(Dok je završavao rečenicu mali ožiljak na bradi se pokazao na svetlu kao da i sam želi da se uključi u razgovor)

Šta ti je to?

Koje?

To na bradi?

Pusti me.

Šta ti je TO?

Ne znam, neki tip me udario na ulici pre…ne sećam se… nekoliko godina…

Zašto?

Ne znam, pitaj njega.

Da, pitam se…

***

Ono što moj prilično mlađi partner tada nije razumeo jeste uticaj koji na njegov, a i na život čitavog kvir naroda, ima to rano jutro 28. juna 1969. godine. Veliki korak je postao moguć tek kada drugačiji više nisu mogli da trpe, pa su se protesti proširili ulicama Njujorka nakon još jedne policijske racije u klubu Stonewall Inn, danas legendarnom Greenwich Village gej baru. Poznatiji kao „Stonewall pobuna“, ovi su protesti postali prvi korak ka politizovanju identiteta, i rođendan modernog LGBTIQ pokreta. Istina je da ni tog junskog jutra jednakost nije izgledala kao nešto što je moguće, već samo kao fantazija onih koji se toliko razlikuju da nemaju šta da izgube. San o jednakosti je u mnogim delovima sveta i danas samo fantazija, ali neophodna, budući da je strah od svega građane počeo da gura u desno, baš tamo gde su i neki njihovi dedovi tražeći utočište od nepoznatog pronašli pakao za druge.

Pre samo nekoliko decenija (u nekim zemljama još uvek) život je za LGBTIQ građane bio nešto potpuno drugačije, budući da su se seksualni odnosi između osoba istog pola tumačili kao zločin, te nije bilo ni jednog zakona koji ih je štitio od gubitka posla, stana, diskriminacije. Nije bilo LGBTIQ uzora, emisija, TV serija ili filmova, a oni malobrojni kvir junaci u underground romanima umirali su u strašnim mukama, pa je još na prvim stranama bilo jasno da će do sredine knjige kazna da otvori svoju ružnu čeljust, kako bi još jednom potvrdila da na svetu nema mesta za drugačije. Vidljivost je tako bila praktično nemoguća, pa su pripadnici ranijih kvir generacija odrastali u uverenju da su jedini, prljavi, da je sve samo faza ili večna patnja. Stonewall je došao kao spas, kao iskra čije ćerke bukte i danas, a politizacija je došla kao okvir za zahteve da se bude jednako, da se izađe iz zidova, maski i kutija.

Prve Parade ponosa održane su 1970. godine u Njujorku, Los Anđelesu, San Francisku i Čikagu, na godišnjicu Stonewall pobune, što je potvrdilo ozbiljnost namere da se ne odustane i da se konačno izađe „među narod“. Svaki od učesnika, drugačiji od većine, ali drugačiji i od onih sličnih, znao je da upravlja tek delićem sveta, pa je novo prostranstvo koje se u tom trenutku otvorilo u sebi kombinovalo želju i strast, ali i strah, jer svaki je korak bio prvi na tom putu koji će obeležiti istoriju jedne manjine.

***

Hajde, pliz, skloni ove zastave, dolazi mi mama.

Pa šta, boji se duge?

Ne nego ćeš ponovo da smaraš, a već sam ti rekao da ona ne voli da razmišlja o tome.

Da, voli da mašta da smo cimeri u ovom surovom svetu.

Ne nego sanja da joj opet prepričavaš „Terezinog sina“. I to pred svima.

Pa nakon što me tvoj ćale, i to „pred svima“, pitao jesmo li kupili krevet mislio sam da možemo da pričamo o svemu.

Ti si debil.

***

Prva zastava duginih boja sačekala je još neko vreme, pa se pojavila tek 1978, a dizajnirao ju je Gilbert Baker, umetnik iz San Franciska, kao odgovor na poziv lokalnih aktivista da se kreira simbol LGBTIQ pokreta. Pre toga se kao simbol koristio ružičasti trougao, ali je novi pokret zahtevao nove asocijacije, što je postao komad platna sa osam boja koje predstavljaju različite aspekte borbe i trajanja u različitosti: ružičastom za seks, crvenom za život, narandžastom za zaceljenje, žutom za sunce, zelenom za savez sa prirodom, tirkiznom za umetnost, indigo plavom za harmoniju i ljubičastom za spiritualnost.

Tokom juna se te zastave vijore širom sveta, bar onog slobodnog dela, pa su ušle i u dečje knjige, zabavne parkove, našle se na odevnim predmetima i obući, čak i na grudima superheroja. Udruženim bojama one povezuju lokalne, te globalnu LGBTIQ zajednicu, u borbi koja i dalje traje. Cilj je da se povrati ono što je jednom oduzeto, da se utvrdi vidljivost, učvrsti dostojanstvo bez kojeg život i nije moguć. Jedan od osnovnih elemenata u toj borbi je i istorija, ali dok o rođenju zastave znamo sve, podaci o Stonewall pobuni su prilično ograničeni.

Činjenica je da LGBTIQ istorija nije dobro dokumentovana, pa se i danas sklapa od delića koji su rasuti po starim novinama i starim pričama, a pukotine se ispunjavaju bajkama koje se prenose iz generacije u generaciju, rođene iz velike želje i upravo zbog toga dovedene do tačke na kojoj niko više nije siguran gde se završava istina, a gde počinje želja. Takav je slučaj i sa pričom o Stonewall pobuni: svi se slažu da je do racije došlo, da je u pitanju Stonewall Inn, da je došlo do konflikta sa policijom, tuče, da se bacalo kamenje, prazne boce i: cigle. Kada se stigne do cigala, ili bar te jedne cigle, znanje prestaje, i počinju spekulacije. Osnovo pitanje je: Ko je bacio prvu ciglu? Jedni tvrde Marsha P. Johnson, ali su teorije mnogobrojne, pa na kraju ne postoji jedinstvena priča, zbog čega mnogi sumnjaju da je cigla uopšte poletela.

Savremenici Stonewall pobune sigurni su u jedno - da je duh od te večeri rođen zahvaljujući Gay Liberation frontu, prvoj kvir aktivističkoj organizaciji koja se formirala prve noći protesta, da bi drugog dana aktivistkinje Sylvia Rivera (latinoamerička drag kraljica) i Marsha P. Johnson (prva trans* aktivistkinja) već održale prve govore. Tokom narednih godina aktivisti su sprovodili akcije u kojima su delili letke kako bi građane „obavestili da su gej“: “Are we a load of screaming queens? YES!”, pisalo je na jednom. Pored toga su delili informacije o zdravstvenoj i pravnoj zaštiti članova zajednice, te organizovali prvu Paradu ponosa - Christopher Street Liberation Day – tačno godinu dana nakon Stonewall-a. Prve godine nakon pobune osnovali su i prvu trans organizaciju, te prvi LGBT centar, a sve su činili javno, što je u to vreme bila retkost, ali i hrabrost, budući da se većina kvir dešavanja odvijala u privatnim prostorima. Važno je da se napomene i to da su pre Stonewall pobune postojale kvir organizacije, ali su, tvrde savremenici, u svoje redove primale samo članove bele puti, koji su bili odeveni i nosili se tako da na „odgovarajući način“ predstavljaju zajednicu. To se nakon Stonewalla promenilo, pa su se vrata otvorila za sve, što je možda i najveći uspeh protesta.

Zastave i transparenti jesu najglasniji i najvidljiviji simboli bilo koje zajednice, ali je razumevanje i poznavanje istorije temelj. Upravo je zbog toga važno da se zna da je Stonewall jedna od najvažnijih prekretnica za kvir građane iz svih delova sveta, a ono što se te junske noći dogodilo važno je danas isto, ako ne i više, kao i pre 50 godina. Politizacija identiteta donela je dodatne poteškoće, pošto kvir građanin nije definisan samo za pripadnike zajednice, već i za nasilnike koji su dobili nove razloge za mržnju, budući da smatraju da im drugačiji otimaju ono što pripada samo njima. Sloboda nije privatno vlasništvo, ali je i u modernom svetu privilegija većine, što ne znači da je i njena realnost jer: niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.

Kada je LGBTIQ aktivizam u pitanju, nerazumevanje koje danas postoji u Srbiji možda najbolje opisuje rečenica jedne poznate novinarke koju je nedavno uputila gostu u svojoj emisiji: „Ja mislim da gej ljudi traže da ih vole samo zbog toga što su gej.“ Neznanje rađa strah, strah rađa nasilje, neoprezno rukovanje informacijama podjednako je opasno kao i primena fizičke sile. Upravo se zbog toga sećamo Stonewalla, prvog koraka koji je vidljivost učinio mogućom, i koji je počeo borbu protiv nerazumevanja.

***

Hoćeš da pročitaš tekst?

Ma već znam šta piše: duga, aktivizam, nasilje, sloboda, jednakost, šmrc.

U redu…

Šalim se, idiote, naravno da hoću, sad znam šta je Stonewall.

*Tekst je objavljen u magazinu Optimist

Oceni 5