Sve je zagonetno izuzev kažnjivih slučajeva
Brasteff 16 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Stope

Gospodin Ripka vraćao se kući te noći veoma dobro raspoložen, pre svega zato što je dobro svoju partiju šaha (bio je to lep mat konjem, hvalio je sam sebe celim putem), a onda i zato što je pao nov sneg i meko je škripao pod nogama u ovoj divnoj i čistoj tišini. “Bože moj, kakva je ovo lepota“, pomisli gospodin Ripka; „grad pod snegom — pa to je odjednom postao sasvim mali grad, pravi starinski gradić — prosto da čovek poveruje da postoje noćni čuvari i konjska pošta. Čudo jedno kako sneg izgleda nekako starinski i palanački.“

Škrip, škrip, gospodin Ripka je tražio put po sveže napadalom snegu prosto iz uživanja što tako škripi; a pošto je stanovao u tihoj ulici sa baštama, što je dalje išao, stopa je bilo sve manje i manje. „Gledaj, molim te, kod ove kapije su nestale muške cokule i ženske cipelice — verovatno muž i žena — da li je to bio mlad par?“ pitao se gospodin Ripka nežno, kao da hoće da ih blagoslovi. „Ovde je protrčala mačka i ostavila u snegu trag svojih šapica nalik na cvetiće; laku noć, maco, smrznuće ti se šapice.“ A sad je ostao samo jedan niz stopa, muških i dubokih, prav i jasan lanac koraka koji je nanizao usamljeni prolaznik. „Koji li je to sused ovuda prošao?“ upita se gospodin Ripka sa blagonaklonim interesovanjem. „Ovuda prolazi tako malo ljudi, nijedna kola nisu ostavila trag u snegu, kao da smo na kraju sveta; dok stignem kući, ulica će navući belu perinu sve do nosa i sanjaće da je samo dečja igračka. Šteta što će izjutra da nam je izgazi baba novinarka; ta će ostaviti tragove i uzduž i popreko, baš kao zec.“

Gospodin Ripka najedanput zastade baš kad je hteo da pređe preko bele ulice ka svojoj kapiji; video je da i te stope, koje su bile pred njim, silaze s pločnika i idu pravo preko ulice k njegovim vratima. „Ko li je to išao k meni?“ upita se iznenađeno prateći očima jasne otiske stopa. Bilo ih je pet i tačno usred ulice su se prekidale jasnim tragom leve noge, a dalje nije bilo više ničeg, već samo svež i netaknut sneg.

„No, tako štogod“, pomisli gospodin Ripka, „možda se taj čovek vratio na pločnik!“ — Ali dokle god je mogao da sagleda pločnik je bio pokriven ravnim, svežim snegom bez ijednog traga ljudskog koraka. „No, do đavola“, čudio se gospodin Ripka, „verovatno će one stope biti na drugom pločniku!“ On obiđe u luku taj nedovršeni niz koraka, ali ni na drugom pločniku nije bilo nijedne stope. Ulica je i dalje blistala sva u netaknutom, mekom snegu, prosto da čoveku zastane dah pred tolikom čistotom; niko tuda nije prošao otkako je napadao sneg. „Čudnovato“, promrmlja gospodin Ripka, taj čovek se sigurno vratio na pločnik unatraške gazeći u svoje rođene stope; ali onda bi morao da ide natraške po svojim stopama čak do ugla ulice, pošto su preda mnom ovuda išle samo jedne stope, i to u ovom pravcu. — Ali zašto bi taj tip to radio?“ iščuđavao se gospodin Ripka. „I kako bi mogao idući natraške da pogodi tačno u svoje stope?“

Mašući glavom on otključa kapiju i uđe u kuću; mada je znao da je glupo, pogleda da li nema unutra, u kući, nekih tragova snega; „Pa, naravno, otkud bi ih bilo, možda mi se to samo učinilo“, progunđa uznemireno gospodin Ripka i pogleda kroz prozor; na ulici u svetlosti ulične svetiljke ugleda jasno pet razgovetnih i dubokih stopa koje su se završavale u sredini ulice i dalje ništa. „Sto mu gromova!“ pomisli gospodin Ripka tarući oči. „Jedanput sam čitao neku gnjavažu o nekom tragu u snegu, a ovde je čitav niz stopa i odjednom ništa — kud li je samo iščezao taj nitkov? “

Vrteći glavom poče da se svlači; ali odjednom prestade, pride telefonu i prigušenim glasom pozva policijski komesarijat. „Halo, gospodin komesar Bartošek? Molim vas, ovde se desilo nešto čudno, veoma čudno. — Kad biste nekog poslali ovamo ili došli sami, to bi bilo još bolje. — Dobro. Čekaću vas na uglu. Ne znam u čemu je stvar. — Ne, mislim da nema nikakve opasnosti; stvar je u tome da niko ne izgazi te stope. — Ne znam čije su. Pa dobro, Čekaću vas.“

Gospodin Ripka se obuče i opet izađe napolje; pažljivo obiđe stope pazeći i na pločniku da na njih ne nagazi. Drhtao je sav od hladnoće i uzbuđenja dok je na uglu ulice čekao komesara Bartošeka. Vladala je tišina, a zemlja, nastanjena ljudima, mirno je sijala u vasioni.

— Ovde je tako divan mir — mrmljao je žalosno komesar Bartošek. — A meni su doveli neke ljude koji su se potukli i jednog pijanicu. Pih! — Dakle, šta se to ovde desilo?

— Pratite ove stope, gospodine komesare — reče gospodin Ripka uzdrhtalim glasom. — To je nekoliko koraka odavde.

Gospodin komesar prisvetli džepnom lampom. — To je bio dugajlija visok skoro metar i osamdeset — izjavi — prema stopalama i dužini koraka. Cipele su mu bile sasvim dobre, kanda ručno šivene. Nije bio pijan i išao je dosta brzo. Ne znam šta vam se ne sviđa na tim stopama.

— Ovo — reče kratko gospodin Ripka i pokaza nedovršen niz koraka nasred ulice.

— Aha — reče komesar Bartošek i bez dugog razmišljanja uputi se u pravcu poslednje stope, čučnu i osvetli je džepnom lampom. — Nije to ništa — izjavi umireno — to je sasvim normalan, čvrst korak. Težina tela bila je više na peti; da je taj čovek učinio dalji korak ili skok, težina bi se prenela na prste, razume te li?

— I to znači — upita gospodin Ripka uzbuđeno.

— Pa — reče komesar mirno — to znači da nije išao dalje.

— Pa kud se denuo? — nastavi gospodin Ripka grozničavo.

Komesar slegnu ramenima. To ne znam. Da li možda nešto sumnjate povodom toga?

— Da li sumnjam? — zgranu se gospodin Ripka — Hteo bih samo da znam kud je iščezao. Pogledajte, ovde je napravio poslednji korak, ali kud je, za ime boga, potom koraknuo? Pa ovde dalje nema više ni kakvih stopa!

— To vidim — odvrati suvo komesar. — A šta se vas tiče kud je otišao? Je li to neko od vaših ukućana? Je li vam neko nestao? Pa šta vam je, kog đavola, stalo do toga da znate kud se denuo?

— Ali to se ipak mora objasniti — promrmlja gospodin Ripka. — Ne mislite li možda da je išao unatrag po svojim rođenim stopama?

— Koješta — naljuti se komesar. — Kad čovek ide unatrag, on pravi kraće korake i ide više u raskorak da bi držao ravnotežu; osim toga, ne diže noge, tako da bi morao petama da udubi u snegu čitave brazde. U ove stope je ugaženo samo jednom, gospodine. Zar ne vidite kako su razgovetne?

— E pa kad se nije vratio, — ostajao je tvrdoglavo pri svome gospodin Ripka — kuda je onda iščezao?

— To je njegova stvar — progunđa gospodin komesar. — Pogledajte, ako nije ništa skrivio, nemamo prava da se mešamo u njegove stvari. Morali bismo da imamo protiv njega neku optužbu; onda bismo, naravno, otvorili istragu...

— Pa zar je moguće da čovek jednostavno iščezne nasred ulice? — čudio se gospodin Ripka.

— Morate pričekati, gospodine — posavetova mu mirno komesar. — Ako je neko iščezao, javiće nam to za nekoliko dana njegova porodica ili ko drugi, dabogme, i onda ćemo otpočeti istragu. Dokle god ga niko ne traži, dotle mi tu ne možemo ništa da radimo. To je nemoguće.

Gospodina Ripku poče da obuzima mračan bes. — Oprostite — izjavi oštro — ali ja bih rekao da bi policija trebalo da se malo zainteresuje kad miran prolaznik tek tako iščezne nasred ulice!

— Pa nije mu se ništa desilo — umirivao ga je gospodin Bartošek. — Vidite da nema ni traga od kakve borbe. Da ga je neko napao ili odvukao, moralo bi tu da bude ugaženo mnogo stopa. Žao mi je, gospodine, ali ja ovde nemam za šta da intervenišem.

— Ali, gospodine komesare — pljesnu rukama gospodin Ripka — onda mi bar objasnite... To je ipak takva zagonetka ...

— Jeste — potvrdi gospodin Bartošek zamišljeno. — Ne možete ni zamisliti, gospodine, koliko zagonetnih stvari ima na svetu. Svaka kuća, svaka porodica je zagonetka. Kad sam dolazio ovamo, zaječao je u onoj kući mlad ženski glas. Zagonetke se, gospodine, nas ne tiču. Nas plaćaju da održavamo red. Zar mislite da mi zločinca tražimo iz radoznalosti? Mi ga tražimo, moj gospodine, da ga zatvorimo. Reda mora da bude.

— Dakle, vidite — uzviknu gospodin Ripka. — Morate priznati da isto tako nije u redu da se neko nasred ulice... recimo uzdigne pravo u vazduh, zar ne?

— Zavisi od toga kako ćete to objasniti — izjavi komesar. — Postoji policijski propis da čovek mora biti privezan ako postoji opasnost pada s veće visine. Za ovo na prvom mestu sleduje opomena a posle novčana kazna. Ako se taj gospodin tek tako po svojoj volji digao u vazduh, trebalo je, naravno, da ga policajac opomene da stavi sigurnosni pojas, ali ovde, verovatno, nije ni bilo policajca — dodade kao da se izvinjava. — Inače bi za njim ostale stope. Uostalom, možda se taj gospodin udaljio i na neki drugi način, zar ne?

— Ali na koji? — odvrati brzo gospodin Ripka.

Komesar Bartošek zavrte glavom. — Na to je teško dati odgovor. Možda je u pitanju neko vaznesenje ili Jakovljeve lestvice — reče neodređeno. — Vaznesenje bi bilo moguće smatrati za otmicu ako je bilo nasilno; ali mislim da se to obično dešava uz saglasnost dotične osobe. Možda taj čovek ume i da leti. Zar nikad niste sanjali da letite? Čovek se samo malo otisne nogom, i već je u vazduhu... Neki lete kao balon, ali ja, kad letim u snu, moram s vremena na vreme da se odbijem nogom od zemlje; mislim da je to zbog ovog teškog odela i sablje. Možda je taj čovek zaspao i u snu počeo da leti. A to nije zabranjeno, gospodine. U ulici u kojoj je veliki saobraćaj morao bi, naravno, policajac da ga opomene. Ili, čekajte, možda je to bila levitacija: znate, spiritisti veruju u levitaciju, a spiritizam isto tako nije zabranjen. Pričao mi je neki gospodin Baudiš da je svojim rođenim očima video kako medijum lebdi u vazduhu. Ko bi znao šta je od svega istina.

— Ali, gospodine, nećete tek verovati u tako nešto — reče prekorno gospodin Ripka. — Pa to bi bilo prosto kršenje prirodnih zakona ...

Gospodin Bartošek tužno slegnu ramenima. — Znam ja to, gospodine, ljudi krše sve moguće zakone i naredbe; da ste policajac, znali biste o tome i nešto više... Komesar odmahnu rukom. — Ne bih se čudio i da krše prirodne zakone. Ljudi su strašne bitange, gospodine. E pa, laku noć. Baš je hladno.

— Zar ne biste hteli da popijete kod mene šolju čaja ... ili neku šljivovicu? — pozva ga gospodin Ripka.

— Zašto da ne — promrmlja komesar melanholično. — Znate i sami da u ovoj uniformi čovek ne može u birtiju. Zato policajci i piju tako malo.

— Zagonetka — nastavi zamišljeno sedeći u fotelji i posmatrajući kako mu se topi sneg na vrhovima cipela. — Dvadeset devet ljudi bi prošlo pored onih stopa i ne bi ništa zapazilo. I vi sami ne zapažate devedeset devet stvari koje su đavolski zagonetne. Vraga mi znamo šta sve postoji. Samo neke stvari nisu zagonetne. Red nije zagonetan. Pravda nije zagonetna. Policija takođe nije zagonetna. Ali svaki čovek koji ide ulicom zagonetan je već zato što ne možemo ništa da preduzmemo protiv njega. Čim nešto ukrade, prestane da bude zagonetka jer ga zatvorimo i kvit posla; bar znamo šta radi i kad god zaželimo, možemo, znate, da ga pogledamo kroz prozorče na vratima, znate već? Uzmite, molim vas, recimo novinare. Pišu: „Otkriven zagonetan leš.“ Čega ima zagonetnog u lešu? Kad nama padne u šake, mi ga izmerimo i slikamo i rasporimo; znamo na njemu svaku nit, znamo šta je poslednji put jeo, od čega je umro i još mnogo štošta; osim toga znamo da ga je neko ubio najverovatnije zbog para. To je sve jasno kao na dlanu... Možete mi naliti dosta jak čaj, gospodine. Svi zločini su jasni, gospodine, kod njih bar vidite pobude i sve uz to pride. Ali zagonetno je šta misli vaša mačka, o čemu sanja vaša služavka i zašto vaša žena tako zamišljeno gleda kroz prozor. Sve je zagonetno, moj gospodine, izuzev kažnjivih slučajeva; jedan kriminalan slučaj je tačno određen deo stvarnosti, jedan isečak koji smo dobro osvetlili. Vidite, kad bih ovde svuda dobro zagledao, doznao bih štošta o vama, ali ja gledam vrhove svojih cipela zato što me se vi službeno ne tičete; zato što vas niko nije kod nas prijavio — dodade srčući vreo čaj.

— Ljudi nekako čudno uobražavaju, — nastavi on posle nekog vremena — da policiju, a naročito tajnu policiju zanimaju zagonetke. Baš nas briga za zagonetke, nas zanimaju nedopuštene stvari. Nas, gospodine, zločin ne zanima zato što je zagonetan, već zato što je zabranjen. Mi ne hvatamo lopove iz nekog intelektualnog interesovanja; hvatamo ih da bismo ih mogli zatvoriti u ime zakona. Pa čujte, čistači ulica ne jure s metlom da bi u prašini pratili ljudske tragove, nego da počiste i uklone sve ono đubre koje život za sobom ostavlja. Red nije nimalo zagonetan. Ali praviti red je đavolski posao, gospodine, i ko želi da pravi red, taj mora da zavuče prste u svaku prljavštinu. Ali neko mora i to da radi — dodade žalosno — kao što neko mora da kolje telad. Ali klati telad iz radoznalosti je svirepo; to treba da rade oni kojima je to zanat. Kad čovek nešto radi po dužnosti, bar zna da ima prava da to radi. Vidite, pravda mora da bude tačna kao tablica množenja. Ne znam da li biste mogli dokazati da je svaka krađa rđava; ali ja ću vam dokazati da je svaka krađa zabranjena jer ću vas u svakom slučaju uhapsiti. Ako biste po ulici razbacivali bisere, policajac bi vas opomenuo da ne prljate ulicu. Ali ako biste počeli da pravite čuda, to ne bi mogao da vam zabrani; jedino bi se to moglo uzeti kao javna sablazan ili kao nedozvoljeno okupljanje ljudi na ulici. Treba da se desi nešto nedozvoljeno pa da se mi u to umešamo.

— Ali, gospodine — pobuni se gospodin Ripka, vrpoljeći se nezadovoljno — zar vam ovo nije dovoljno? Ovde je posredi... tako čudna stvar... nešto tako zagonetno ... a vi...

Gospodin Bartošek sleže ramenima. — A ja dižem ruke od toga. Ako želite, gospodine, narediću da se te stope uklone, da ne remete vaš noćni mir. Više ne mogu učiniti. Ne čujete ništa? Nikakve korake? To ide naša patrola; znači da je već dva sata i sedam minuta. Laku noć, gospodine.

Gospodin Ripka pođe sa komesarom do kapije; usred ulice je još stajao onaj nedovršeni i neshvatljivi niz koraka. Drugim pločnikom približavao se policajac.

— Mimro — viknu ga komesar — ima li šta novo?

Policajac Mimra pozdravi salutirajući. — Uglavnom ništa, gospodine komesare — raportirao je. — Tamo pred kućom broj sedamnaest je napolju maukala mačka pa sam zazvonio da je puste unutra. U broju devet nije bila zaključana kapija. Na uglu su raskopali ulicu a nisu stavili crvenu sijalicu, a kod piljara Maršika se na jednoj strani olabavila firma, moraće sutra izjutra da je skine da ne padne nekom na glavu.

— I to je sve?

— To je sve — reče policajac Mimra. — Sutra ujutru će morati da se pospu pločnici da neko ne slomi nogu; trebalo bi da se svuda zazvoni u šest sati...

— U redu — reče komesar Bartošek. — Laku noć.

Gospodin Ripka se još jednom osvrnu da pogleda one stope, koje su išle u neizvesno. Ali tamo gde je bila poslednja stopa bila su dva velika otiska državnih cokula policajca Mimre; a odatle se dalje nastavljao trag pravilnog i razgovetnog niza stopa.

— E, hvala bogu — uzdahnu s olakšanjem gospodin Ripka i ode da spava. (1928)

*Priča iz knjige “Plava hrizantema”; prevela s češkog Olga Šafarik

Oceni 5