Strah od Evroprajda nije pravi strah

Dakle, naši su mehurovi od sapunice i ako ne pazimo mogu vrlo lako da se rasprsnu. Na primer zbog toga što većinsko stanovništvo ne veruje da kvir osobe zaslužuju život i slobodu. Ti stavovi tinjaju – nikada se ne gase, ali se razbukte na svakom koraku ka jednakosti. Tako je uglavnom zbog toga što homofobi, i oni koji se tako osećaju, osnovna ljudska prava nazivaju „posebnim pravima i privilegijama“ kada se ova odnose na LGBTIQ+ osobe.

Glave kojima se ne razmišlja se najviše usijaju oko Parade ponosa, za koju su se aktivisti, pojedinci i pojedinke, i baš svaka LGBTIQ+ osoba, s teškom mukom izborili. Ako prajd nije običan, već evropski, onda se govor mržnje umnožava, pa se laži razvlače po tabloidima i društvenim mrežama kao gliste posle kiše.

Ovogodišnji Evroprajd se događa u Beogradu – od 12. do 18. septembra. U pitanju je evropska Parada ponosa, što je srpsku javnost jako uznemirilo – jedva mogu da se izbore i s domaćim, srpskim gejevima, a sad im stižu i belosvetski. Homofobi žurno održavaju smotre, uglavnom po Viber grupama, a skupine poput Dveri i Zavetnika već mesecima sanjaju o peticiji za zabranu prajda.

Maštaju i obični građani, koji su usred nestašice šećera, poskupljenja ogreva i zagađenja vazduha odlučili da se uhvate u koštac sa zlim ljudskim pravima. Pojačali su aktivnost na društvenim mrežama – kruže kojekakve peticije, dele se snimci sa svetskih prajdova, začinjeni masnim izmišljotinama, pršte pretnje, bujaju lažne vesti.

U duhu one dobre naše „baš me briga što nije istina, kad se slažem“, homofobi izmišljaju gadosti koje bi vrlo lako mogle da ugroze nečiji život – na Twitteru se homoseksualnost još jednom dovodi u vezu s pedofilijom, a na Viberu isti oni stručnjaci koji su COVID 19 lečili ivermektinom pokušavaju da joj vrate status mentalne bolesti. Blago nama s našim borcima.

Možda bi trebalo da se podsetimo odakle uopšte Parada ponosa: Izvorno, prajd je predstavljao obeležavanje čina otpora – otpora policijskim racijama 1969. godine u njujorškom  Stounvolu,  otpora  nasilju  policije  nad  kvir  populacijom. Dakle, pored ponosa su tu i hrabrost i istrajnost u borbi za najosnovnije ljudsko pravo (mislim da ga imaju i mnoge životinje) – da se postoji.

Istopolni seksualni odnosi su u Srbiji dekriminalizovani 1994. godine, dakle juče. LGBTIQ+ osobe i dalje odrastaju uz reči poput „pederčina“, a od samog početka im se šalje poruka da s njima nešto nije u redu. Parada ponosa je često jedini dan (nažalost) kada se kvir osobe osećaju kao pravi građani, jer mogu da vide koliko bi dobro bilo da gejevi svaki dan mogu da se drže za ruke, čak i u zavetničkom Beogradu.

Nije poznato kada je nekom prvi put palo na pamet da govor mržnje svrsta u porodične vrednosti, ali se to dogodilo. Iako zvuči razumno da nijedna pristojna osoba ne bi podržala izražavanje ideja, informacija i mišljenja koji podstiču diskriminaciju, mržnju i nasilje, mnoge to čine (dobro, to verovatno znači da nisu pristojne, ali dopustite mi da maštam).

Govor mržnje je s društvenim mrežama dobio zalet, pa danas doslovno svako s internet konekcijom može da tvrdi da je istina bilo šta što mu padne na pamet, ili da preti najsočnijim rečima, poželjno na ćirilici. Evo primera: portal Raskrinkavanje izdvaja rečenicu „Zbog ovoga bi bio odučen od pederluka zauvek, ja vam kažem samo dva minuta mi treba da mu prebrojim rebra“. Autor stiha je član Viber grupe „LRNE - roditeljski sastanak“, koja je odavno poznata po opasnim dezinformacijama, ali eto i dalje postoji. Pretnju je inspirisala fotografija učesnika Parade ponosa u Grčkoj 2018. godine, te haljina s likom Svetog Nikole.

Ima i onih kojima je nauka draža od religije: „OVAJ NAUČNIK JE IZAZVAO HAOS U SVETU: „Homoseksualnost je devijacija mozga! Imam i dokaze!„ Pre dvadeset godina je u našoj zemlji (Holandija) izazvan nemir radi naučnog otkrića Dika Svaaba. Moždana kvrga koja je kod homoseksualaca veća nego kod drugih ljudi“. Korisnik se u prevođenju teksta poslužio Google translate alatkom (svaka čast na dovitljivosti), ali je propustio da prevede druge vesti, na primer one o tome da naučna zajednica Dika Svaaba odavno demantuje (njegovi nalazi su u više navrata osporavani od strane dela javnosti, naročito feminističke, jer zastupa biološki determinizam - da su muški i ženski mozak biološki drugačiji, te da razlika među polovima nije isključivo društveni konstrukt. Deo LGBTIQ+ populacije je takođe osporavao njegove nalaze, tvrdeći da pokušava da homoseksualnost predstavi kao bolest).

Naši ljudi vole stručnjake, posebno one koji pravdaju strah koji osećaju. Nevoljni da se s tim paranojama pozabave kao razumna bića, te da shvate da je anksioznost sastavni deo života, valjda zato što je ovaj težak, građani traže dokaze da su teorije zavera tačne i da im svet radi o glavi (setimo se raskošnih priča o vakcinama). Usput strada sve ono što je drugačije, ali i oni koji na savladavanju svojih paranoja vredno rade.

Teorija da je homoseksualnost bolest se odavno pokazala kao netačna, a sve komplikacije i traume s kojima se kvir osobe nose nisu zbog ljubavi prema osobama istog pola, već su posledica dugogodišnjeg maltretiranja, govora mržnje, netrpeljivosti i izolovanosti od ostatka sveta. Roditelji bi posebno dobro trebalo da razmisle – pretpostavljam da većina ne želi da se pretvori u prve nasilnike u beskrajnom nizu na koji će njihovo drugačije dete naići tokom života. Parada ponosa je važna u toj jednačini.