Film "The Trouble with Being Born" (2020)
The Trouble with Being Born 1

Photo: Prinscreen/YouTube

Strah od sopstvenih misli

The Trouble with Being Born

2020.

režija: Sandra Wollner

scenario: Sandra Wollner, Roderick Warich

uloge: Lena Watson, Dominik Warta, Ingrid Burkhard, Simon Hatzl

Već od svoje premijere na Berlinalu 2020, a naročito posle nagrade žirija u novoj takmičarskoj sekciji Encounters, bilo je jasno da je The Trouble with Being Born film koji će podići dosta prašine. Međutim, postavljalo se pitanje je li možda baš sa tim ciljem i napravljen. Iz razloga dobro poznatih okolnosti, prašina koju je podizao u narednom periodu uglavnom je bila virtuelnog karaktera: festivalska turneja možda deluje impresivno kada se pogleda spisak mesta i datuma, ali ne treba smetnuti s uma da je većina njih bila virtuelnog karaktera ili sa jako proređenom, po pravilu specijalizovanom publikom. Regionalna publika je tek sada dobila priliku da ga vidi uživo na Subversive Festivalu u Zagrebu.

Na prvi pogled, Elli (Lena Watson) je desetogodišnja devojčica koja provodi još jedno ugodno leto sa svojim tatom (Dominik Warta) u njegovoj luksuznoj kući sa bazenom koju okružuje šuma. Elli, doduše, možda izgleda suviše lutkasto i ima možda suviše glatku kožu, a i govor joj deluje nekako mehanički, kao da recituje naučeni tekst iako dosta dobro i sa glumačkom uverljivošću. Sva misterija oko njene prirode pada u vodu u sceni kada je tata nađe u bazenu, iznervira se, osuši je i resetuje pomoću pametnog telefona.

Elli je android, i to vrlo specifične namene, budući da se odnos između nje i oca teško može opisati kao klasičan odnos između rositelja i deteta (šifra: poznati roman Vladimira Nabokova), što nas dovodi na, u etičkom smislu, vrlo sklisku teritoriju. Je li etično ispoljavati svoje seksualne perverzije koristeći se androidima (jer su oni ipak mašine, a ne živa bića) ili i u tome postoji neka možda još nedefinisana granica. Dilema postaje još neprijatnija ako uzmemo u obzir da je, čini se, Elli programirana kako bi zamenila stvarnu osobu sa kojom je stvarni, perverzni i bogati čovek imao stvarno nepriličan odnos.

U drugoj polovini filma Elli će se izgubiti u šumi (sklona je »bagovima«, to smo videli i na primeru »utapanja« u bazenu), pa će biti pronađena na asfaltiranom putu od strane jednog vozača (Simon Hatzl) kome neće trebati dugo vremena da prokljuvi njenu prirodu. On će je dalje odneti na poklon svojoj majci (Ingrid Burkhard), usamljenoj starici koja živi sa svojim višedecenijskim uspomenama, ali i sa tugom. Kada ideja da ona Elli iskoristi kao društvo ili kao neku vrstu pomoćnice ne urodi plodom, naša će robotska devojčica biti promptno preprogramirana u dečaka po imenu Emil, odnosno staričinog brata koji je smrtno stradao još kao dečak.

Pitanja-derivati onog iskonskog (»sanjaju li androidi električne ovce?«) postavljaju se još od kultnog romana Phillipa K. Dicka i adaptacije istog u film Blade Runner Ridleya Scotta, ali Sandra Wollner se ne boji da podigne uloge u tom smislu. Tu se ne radi samo o tome jesu li i mogu li androidi biti živa bića ako se uče na osnovu iskustava bez obzira na programiranu osnovu, nego i o nečemu što zapravo ima više veze s ljudima. Koliko smo zapravo bolesni u svojim željama? Koliko nas traume oblikuju? Koliko smo spremni da idemo u ostvarenju svojih nagona?

The Trouble with Being Born ne može se toliko pohvaliti događajnošću, pa čak ni razradom tih bitnih pitanja, ali sasvim je moguće da namera Sandre Wollner i nije bila ta da na njih pokuša da odgovori, već ih je ostavila gledaocima za period posle gledanja filma. Umesto toga, film je izrazito atmosferičan, sa naglaskom na hladnoću i neprijatnost, pomalo čak i tipično za savremenu austrijsku kinematografiju. Zapravo se može opisati kao plod krajnje promišljenog, intelektualnog pristupa koji bez problema uspeva da ostavi utisak i na visceralnom nivou, odnosno da izazove organsku reakciju. Dakle, Haneke i Seidl nisu tu asocijacije bezveze.

Sa druge strane, postavlja se pitanje nije li se Sandra Wollner možda suviše pazila da njena razmišljanja na navedene teme ne odu u suviše mračnom, dubioznom, na kraju i perverznom pravcu, pa da ih zbog toga nije pustila da se razviju. Etičnost i obazrivost su svakako pohvalni u nekim aspektima egzekucije (ime glavne glumice je pseudonim, a u filmu zapravo ne vidimo ni njen lik ni telo usled gumenih maski i perika kojima je uverljivo zaštićena njena privatnost), ali onda se postavlja pitanje čemu u tim uslovima straha od sopstvenih misli uopšte služi film na takvu temu. Intelektualnih, etičkih i zanatskih kapaciteta Sandra Wollner svakako ima, samo je mogla i više verovati sama sebi.

Oceni 5