Strašna priča koja nas okupira

Na pitanje „Zašto dođavola pričamo o duhovima?“ pisac Neil Gaiman kaže: „Ne znam“. Potom nastavlja: „Priče o utvarama nisu od juče – bilo ih je u starom Egiptu, puna ih je Biblija, o duhovima, vukodlacima i vešticama se pričalo i u Rimu“. Možemo dakle da kažemo da već dugo sanjamo o zagrobnom životu, jer je ovaj prekratak. Nekima je na kraju pošlo za rukom da ostanu upamćeni kao senke, duhovi, utvare, čak i kad za života nisu uradili ništa posebno.

Horor filmovi su vakcina protiv straha od takvih prikaza – ako je verovati psiholozima, služe nam kao vežba za suočavanje s nekim pravim užasom. Pre filmova strave strašne priče su se širile usmeno, pa su se prenosile s kolena na koleno. Svaka generacija im je dodavala nešto novo, a s internetom se ta evolucija značajno ubrzala. Priče o ukletim kućama su u međuvremenu ekranizovane, a u skorije vreme se prenose i uživo – sve je više korisnika koji na TikTok-u emituju snimke iz mračnih šuma i napuštenih dvoraca, a prati ih veliki broj gledalaca. To ukazuje da je želja za hororom jaka.

Australijski horor film Talk to Me  je najnovija strašna priča koja nas okupira. U pitanju je debitantski film iza kojeg stoje Danny i Michael Philippou, poznati po YouTube serijalu RakaRaka. Za svoj prvi dugometražni film su izabrali duhove, nesrećne duše koje lutaju okolo.

Film je, kao uostalom i mnoge druge strašne priče, pripovest o traumi – za sedamnaestogodišnju Miu (Sophie Wilde) gubitak majke je slom – retko se kad život zaustavi kao kad izgubimo nekoga bez koga je sutra nezamislivo. Uteha se traži u prijateljima – ma koliko da pati, čovek se obično trudi da živi dalje. Za tinejdžere to znači mnogo žurki i drugih zabavnih stvari.

Pored smrti i bola, Talk to Me istražuje i anksioznost. Svako živo biće ponekad ima osećaj nemira, straha, brige, ali kad zabrinutost počne da parališe, govorimo o anksioznom poremećaju. Strepnja i briga su onda konstantni, preplavljuju svaki dan i narušavaju kvalitet života. Gubitak bliske osobe može da bude okidač.

Ma koliko tvrdili suprotno, sa smrću se ne mirimo lako. Nakon što izgubimo nekoga, lepimo se i sastavljamo. Tako i Mia pokušava da sakupi deliće rasturenog života, da se vrati drugim ljudima. Žurke su obično normalna stvar, bezazlena. Bar dok se na nekoj od njih ne pojavi neka neobična statua. Recimo keramička ruka sa svakojakim natpisima. Kad ugleda figuru, Mia o njoj ne misli ništa posebno. Onda joj neko kaže: „Uhvati ruku i reci ’Pričaj sa mnom’ (Talk to Me)“.

Ispostaviće se da ruka nije poklon s buvljaka, već spona, veza s dušama umrlih (demonima?). Duhovi su strašni kad ih vidimo, ali su još gori kad su nevidljivi. Autori filma su vešto uštedeli na šminkerima, pa utvara nema mnogo. To ne znači da nisu prisutne – kad neko kaže „Duh te gladno gleda! Eno ga, iza tebe!“ sve je prepušteno mašti, a niko nam nije veći neprijatelj od sopstvenog mozga. Bar kad je zamišljanje duhova u pitanju.

Radnje s tom keramičkom rukom su kao neka društvena igra. Masne fote, ali s duhovima. Kad je igrač dodirne i kaže „Pričaj sa mnom“, s druge strane se pojavljuje neka muka. U početku bi se reklo da se sve dešava nasumično. Kad izgovori „Primam te unutra“ duh ga zaposeda, a dalja dešavanja zavise od toga koliko se duša umrlog prozlila u međuvremenu.

Zanimljivo je da se igrači okupljeni oko ruke duhova plaše, ali niko nije previše iznenađen. Na momente se čini da smo kročili u svet u kojem duhovi nisu ništa neobično. Nisu ni mirni – umesto da kao stare, dobre prikaze opsedaju napuštene dvorce, oni komuniciraju. U vreme kad najradije ćutimo, „Pričaj sa mnom“ zvuči kao pretnja. Zagledani u ekrane pametnih telefona, prolazimo pored sugrađana, ne vidimo ni one koje poznajemo. U sebi ponekad pomislimo baš to: „pričaj sa mnom“ ili bar „ćuti sa mnom“, ali ne dovoljno često. Ignorišemo druge, uglavnom zato što mislimo da ima vremena. Kad odu, onda se probudimo. Valjda nam se zato priča s duhovima.

„Strah je divna stvar“, kaže još Neil Gaiman, „Ali u malim dozama – uđete u taj mračni brod duhova, a znate da je svetlo tu, nadohvat ruke“. To je ono što izaziva najveću jezu u Talk to Me – samo oni koji su izgubili nekoga znaju na koji se način svetlost gubi u tom trenutku. Svet se pretvara u sivu mrlju, život se davi u nedostatku radosti. Put natrag je proces koji traje.

Talk to Me nas podseća kako početak tog puta izgleda – teško je i bez duhova, s njima je još gore. Smrt drugog je možda teža od sopstvene, jer donosi osećaj besmisla s kojim se ne živi lako. To je možda ono najstrašnije u ovom filmu, jezivije od mogućnosti da nas neki duh gleda iz prikrajka. Bilo je takvih filmova i pre – Talk to Me liči na Flatliners iz 1990. godine, mučan je kao The Babadook iz 2014, a reditelji u jednom intervjuu kažu da su ih inspirisali i Memories of Murder, The Exorcist i Let The Right One In – najviše zbog toga što dobro balansiraju horor I dramu. Baš kao i život.