Strašna serija „Swarm“: Sloboda u kojoj slobodno može da se poludi

Kad se 2016. godine pojavio spot za pesmu Voodoo in my Blood, Massive Attack je filmofilima poklonio pravu poslasticu. Ne samo zato što je Rosamund Pike sve odlično otplesala, već i zbog toga što je video očigledno inspirisan kultnim horor filmom Possesion Andrzeja Żuławskog iz 1981. godine.

Kad junakinja Anna (Helen), koju je sjajno odigrala Isabelle Adjani, počne da pleše i da u transu prosipa tek kupljeno mleko, glava joj se trza levo-desno, a oči kolače kao da žele da poruče da je svemu došao kraj, da su sve brane popustile i da emocije koji su generacije potiskivale i držale pod kontrolom konačno izlaze na površinu. Nema u tome ničeg pobedonosnog – čovek se najviše od svega boji gubitka kontrole.

Najbolje se kontrolišu oni koji rado žive među drugima. Kad se neka osoba nađe na margini, izopštena, lako zaboravlja na ostatak društva i na pravila „zdravog razuma“. Ostatak sveta se pretvara u neprijatelja koji je stalna smetnja, što znači samo jedno – trebalo bi ga prvom prilikom uništiti. Gubitak razuma je neka vrsta oslobođenja, ali ne onog sladunjavog – sve je u tom procesu ogoljeno, sirovo, bolno.

S’ uma sišavši često svedoče o tome da im je u glavi kao u košnici, da zuji i bruji. Takvu buku obično prave rojevi raznoraznih insekata, a ako se ne radi o medonosnim pčelama, te su bube uglavnom nepoželjne. Plaše nas rojevima skakavaca koji stižu kao upozorenje da je svetu odzvonilo, pišu o rojevima pčela-ubica koje su posledica eksperimenta koji je krenuo po zlu, čak su i bubamare pakosne kad se skupe u te grupe – u Beogradu su na primer 2014. godine harali rojevi „azijskih“ bubamara koje su došle da potamane svoje „srpske“ rođake.

Bube naravno ništa ne rade s predumišljajem, to je čovečja odlika. Ljudsko biće planira sve i svašta, između ostalog i razna zverstva. Iako ti planovi ukazuju na psihopatske crte ličnosti, čini se da je još strašnije kad predumišljaja uopšte nema, pa se osoba ponaša kao zver koja bezglavo juri i odgriza glave. Junakinja serije Swarm je odličan primer, jer je Andrea “Dre” Greene (sjajna Dominique Fishback) sila pred kojom ništa ne ostaje čitavo.

Horor se meša sa satirom, što celoj seriji daje neviđenu svežinu. Kritikuje moderno društvo, online život i opsednutost estradnim zvezdama. Izmišljena pevačica Ni’Jah liči na neke koje poznajemo, ali to na kraju nije ni važno – ona je simbol za bekstvo iz realnog sveta, za žudnju za savršenstvom i tuđim životom. Sve smo više pritisnuti nemilosrdnom svakodnevicom, a sve manje otporni na teškoće – mozak traži konstantnu zabavu, pa se sreća danas tumači kao stanje konstantnog zadovoljstva s euforičnim epizodama.

Ako je sreća tamo negde, neintegrisana u nas, teže nam je da je odbranimo. Junakinja Dre je radost našla u pevaljki, a obožavanje izmiče kontroli. Svako ko se usudi da kritikuje umetnicu automatski postaje potencijalna meta, a ubistva su uglavnom aljkava, izvedena na brzinu, neplanirana. Opsednutost je polako guta, pa se kidaju i poslednje veze sa stvarnim svetom. Neprijatnost postepeno raste, najviše zbog toga što gledalac ne zna šta je sledeće (mada pretpostavlja). Otkinuta s društvenog lanca, Dre jurca od grada do grada, bez plana i programa. Ne menja se samo okruženje – i ona je u svakoj novoj situaciji neko drugi, a vešto se transformiše iz jednog razloga – ne pretvara se, već stvarno veruje u svaku novu stvarnost.

Baš kao Anna (Helen) u filmu Possesion, Isabelle Huppert u The Piano Teacher, ili kao bilo koja druga anti-junakinja, iščašena i pomerena, Dre deluje bez uzdržavanja. Svako ima pravo da bude užasan, pa i da poludi, iz čega proizilazi i to da svako ima pravo da igra bilo koju (filmsku) ulogu, a Dre radi sve to. Zanimljivo je što se to dešava baš u horor žanru, budući da su Afroamerikanci i Afroamerikanke do juče bili/e među prvim žrtvama demona, đavola i serijskih ubica. I junakinja serije Swarm je žrtva – društva, sistema, očekivanja, ali ne ona koju će neko ubiti. Na početku serije je zatičemo uplašenu, stišanu, svedenu na minimum. Iz epizode u epizodu se menja, baš kao one junakinje iz tinejdžerskih ljubavnih drama, samo što se za razliku od njih ne pretvara u prekrasan cvet, već u serijskog ubicu.

Gurnuta na mračnu stranu pop kulture, Dre je prepuštena sama sebi. Ima slobodu da sve izokrene, da od promene napravi perverziju. Doduše, kasnije ćemo saznati da se nije mnogo promenila, jer nikad nije bila „za primer“ – zbog trauma iz detinjstva sa svetom se sukobila rano. Bespomoćna da savlada staratelje i ostale zlostavljače, Dre tihuje zagledana u vesti o omiljenoj pevačici. Lišena onoga što nazivamo stvarnim životom, ona se s njom poistovećuje, toliko da kritike upućene na njen račun doživljava kao sopstvene poraze. Tu se njena moć menja – možda nikad nije mogla da zaštiti sebe, ali će svako ko dirne u Ni’Jah to skupo platiti.

U poslednjoj epizodi – Only God Makes Happy Endings – Dre je skoro sasvim druga osoba. Kad se pretera s prolivanjem krvi, normalan život liči na bajku. Zato se valjda često tvrdi da svaki ubica želi da bude uhvaćen – želja za intervencijom je kao želja za ljubavlju, žudi se za spasiocem, pa makar bio i u policijskoj uniformi.

Dre dobija drugačiju priliku, izvan zatvorske ćelije. Pronalazi je u ljubavi, koja je omiljeni začin prosečnog života. Ušuškava se u želje privilegovanih, upoznaje Rashidu (Kiersey Clemons) i strašno se u nju zaljubljuje. Život joj se nudi kao na tacni, ali je svakom iskusnom gledaocu jasno da će Dre tu priliku protraćiti. Ona/j koja/i jednom pređe granicu, prekrši pravila ženstvenosti/muževnosti, uplaši i zabrine sve mirne građane koji svoje žrtve zlostavljaju u tišini, kulturno, se verovatno nikada više neće vratiti u ono što smatramo „normalnim životom“. Sve što joj/mu preostaje je sloboda, ali ne ona o kojoj se peva, već druga, mračnija – sloboda u kojoj slobodno može da se poludi.