Strelice od kojih se pogledi pretvaraju u teleće

Peti deo čitajte ovde

VIII

„U redu je“, čulo se iz predsoblja.

Kolja je poleteo sa dušeka. Nije stigao do ormara. Zavukao se pod krevet. Mršavo telo je prilepio uz zid. Težak pokrivač padao je sve do poda. Kad se upalilo svetlo u susednoj sobi, zrak je pao na pauna koji se šepurio s ivice ćebeta.

„Nije u redu“, prepoznao je Mesarev glas.

„Znam da voliš kad te pritisnem. Nemaš ti pojma šta je muškarac“, rekao je drugi tip.

Kolja je prepoznao glas tipa kojeg su zatekli u stanu prethodne noći.

„To ti je prilično tupavo, drugar“, odgovorio mu je Saša, „Ali radim ono što moram“.

„Voliš ti, voliš“, rekao je grmalj. Čulo se kao da mu iz grla izbija para.

„Fedore, odjebi!“

„Oho, Fedore. Više nisam Feđica?“

„Nisi ni bio. Pomešao si me s nekim drugim sa tvog debelog spiska“.

„Ne, ne. Tepalo se kad je trebalo da te pustim u stan i izvučem iz mesare“.

„Nisi me izvukao. Vidiš ovo crveno ispod noktiju? Svinjska krv! Retka kao tvoja“.

„To se ložiš da si radnička klasa. Sisaš inspiraciju. Kurac moj ti sisaš!“

„Koljem nepoznate životinje da ne bih navalio na poznate ljude“.

Neka sila se svalila na krevet. Kolji se učinilo da su mu rebra ušla u stomak.

„Dođi kod tatice“, rekao je Fedor.

Kolja je škrgutao zubima. Bio je spreman da iskoči iz skrovišta i navali na grdosiju. Onda mu se i Saša navalio na leđa.

„Jebi se, Fedore“, rekao je pomirljivo.

„Šta jebi se?“, nastavio je da tutnji kao da su mu se reči kotile u grudima“, „Rekao si mi  - Ja sam ti kao sin. Sin koji želi da se sjedini s ocem.“

Saša je prasnuo u smeh.

„Prvo, nisam ti rekao, nego pročitao. Drugo, tumačiš stvari kao balvan. Reč je o tome da je...“, pokušavao je da objasni.

„E, boli me kurac“, prekinuo ga je Feđa, „Nego, gde ti je onaj mali? Mislio sam da si ga za mene spremio“.

„Nije to za tebe“.

„Što? ’Oćeš proviziju, a? Tovarni list?“

„Imam druge planove s njim“, odgovorio mu je Saša.

Kolja je zadrhtao. Na trenutak je pomislio da su ga osetili na svojim guzicama. Pred očima su mu zaigrale varnice, kao debeljuškasti anđeli što odapinju strelice od kojih se pogledi pretvaraju u teleće.

„Jesi nekad video živo, svinjsko srce?“, pitao je Saša nakon kraće pauze, „Tvoje je slično. Kao vreća. Pumpa se ne gasi dok ne crkneš. I ne možeš da je zaustaviš. Mislim, možeš, ali je glupo“.

„Ne seri. Što se ranije ne braniš? Uvek čekaš da dođemo do kreveta“, pitao je Fedor i spustio stopalo na pod.

Kolja je u polumraku video obrise. Smrdljiva nožurda, pomislio je i okrenuo se ka zidu.

„Što se ne branim?“, ponovio je Mesar, „Zato što je od tvojih dlakavih leđa gori jedino prazan krevet“.

Krevetna konstrukcija je počela da se tetura. Onaj paun je oživeo kao da leti. Škripalo je i cvilelo, a u Kolji se valjao bes. Hteo je da jaukne kao ljubičasta ptica kad kasni na prenoćište, pa u mraku maše krilima i uzleće na nepoznatu krošnju.

„To, to“, mumlao je masni grabljivac, „Ja sam mesožder“.

„Ti si strvožder“, stenjao je Saša, „Ovo što jebeš mrtvo je“.

Kolja je rešio da sačeka da se umore. „Kad zahrču“, prebirao je u glavi, „Izvući ću se odavde, a sutra...“

Kad se probudio, u sobi je bilo svetlo i tiho. Podigao je nos iz prašine. Nije osećao teret na leđima. Oprezno se približio paunu. Provirio je ispod pokrivača. Soba je bila prazna. Izvukao se iz skrovišta i otišao u susednu sobu.

Piša mi se, pomislio je.

(Nastaviće se)