Jedna nemirna kuja krila se iza stena
Pokri22

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Strvina

Seti se, dušo, šta su videle nase oči
pitomog ovog letnjeg dana:
na savijutku staze, na kamenitoj ploči,
lešina gnusna, ucrvljana,

s nogama uvis, kao što to čini žena bludna,
topla od otrovnoga vrenja,
širila je bez stida, nehajna i požudna
svoj trbuh prepun isparenja.

Sunce je nemilice po truleži toj peklo
da rastočenja vreme skrati
i Prirodi ogromnoj sve sto je nekad steklo
u jedno – stostruko da vrati.

I gledalo je nebo kako te divne kosti
raskriljuju se poput cveta.
Pred smradom ti bezmalo pade od klonulosti
gađenjem snažnim obuzeta.

Zunzorile su muve iznad utrobe gnjile,
odakle crva čete sive
navirale su kao da gustom rekom mile
niz ove dronjke tobož žive.

I sve se k’o talas spuštalo ili pelo.
il’ bi jurnulo zaiskreno;
k’o da je množeci se živelo ovo telo
dahom laganim naduveno.

Kao žuborav potok il’ vetar, ta je smesa
brujala zvukom neobičnim,
k’o žito sto ga vejač u rešetu komeša
pokretom ruke jednoličnim.

Svaki je čileo oblik u snoviđenja prava,
k’o skica nejasna na nekom
starome platnu, koje umetnik dovršava
po mutnom sećanju dalekom.

Jedna nemirna kuja krila se iza stena
i motrila nas ljutim okom,
čekajuć’ da pre toga ispušten deo plena
kosturu otme naglim skokom.

A ipak, ti ćeš biti đubretu ovom slična,
užasu ovom punom gnoja,
sunce mog bića, zvezdo ti moja nepomična,
anđele moj i strasti moja!

Da! takva bićeš kada, primivši svete tajne,
kraljice preljupka nad svima,
legneš pod sočne trave i pod cvetove sjajne
da buđaš među kosturima.

Prelepa moja! dok te poljupcem bude jeo,
ti reci crvu dušmaninu
da ja ljubavi trule još čuvam oblik ceo
i njenu nebesku suštinu!

Oceni 5