Rečnik paraknjiževnih termina: Svetlosna prosijanja polifonijskog suočavanja sa bitijem
Bracca14

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Stvarali izmislicu, a sklepali besmislicu

SVETLOSNA PROSIJANJA POLIFONIJSKOG SUOČAVANJA SA BITIJEM – Termin Dragana Jovanovića Danilova, nastao oponašanjem nadrealističke tehnike pisanja poluautomatskog teksta, a povodom poezije Zorana Bognara. Ovaj pojam nije usamljeni incident u kritičkom pismu D. J. Danilova, on kao da vadi reči iz šešira, a potom ih slaže kako mu se ćefne, ne obazirući se previše na mrska sintaksička i gramatička pravila koja su neki zli volšebnici ionako izmislili samo da bi sputavali slobodni razmah pesničkih i kritičarskih genija. Evo šta kaže D. J. o Bognarovoj poeziji: "Idejno solipsistički i bitnički okvir ranih Bognarovih zbirki pesama (a njegovo pesništvo trajno je obeleženo dosluhom i srodništvom sa bitnicima, pre svega sa Ginzbergom, Kupferbergom i Sandersom) prerasta u 'Anonimnoj besmrtnosti' u melanholično-refleksivni resentiment, a zatim u 'Elizejskoj trilogiji' poprima obol jednog samosvojnog sveta kadrog da u svoju široko razapetu mrežu hvata religioznu upitanost, nemilosrdnu kritiku savremenog sveta, moralizatorski poriv, te svetlosna prosijanja jednog polifonijskog suočavanja sa bitijem"[1].

Nije se lako snaći u ovoj šumi prisilno mobilisanih reči, strpanih u jednu rečenicu kao u vojničku kasarnu, protiv njihove volje, ali da ipak pokušamo. Dakle, rane Bognarove pesničke zbirke imaju "idejno solipsistički i bitnički okvir", što bi valjda trebalo da znači da su pisane u duhu solipsizma, u uverenju da je pesnikovo ja jedina realnost, dočim su spoljni svet i ostatak čovečanstva tek puka projekcija njegovog uma. Dovoljno je bilo da napiše solipsistički, idejno je višak, ili je mogao da kaže da se rani Bognar rukovodio idejama solipsizma, ali izgleda da se Danilov rukovodio poslovicom "Od viška kritičarska glava ne boli". Za razliku od čitalačke.

Okvir Bognarovih ranih zbirki nije samo solipsistički, već i bitnički, budući da je njegovo "pesništvo trajno obeleženo dosluhom i srodništvom (…) sa Ginzbergom, Kupferbergom i Sandersom". Pobrojani pesnici su bili prilično okrenuti ka spoljnom svetu, nimalo solipsistički, pa nije baš najjasnije kako Bognar spaja nespojivo, ali valjda je njemu kao poetskom geniju sve moguće, a najlakše mu polazi za rukom ono što je posve nemoguće. Ovde se nameće drugo pitanje: šta zapravo znači okvir zbirki pesama? Da li se misli na korice knjiga? Ili su pesme pisane u okviru koji je nastao mešanjem solipsističkog ulja i bitničke vode? Da li je reč o uramljenoj poeziji? Da li Danilov misli na ram za pesničke slike? Ili je, pak, na delu okvir kao šaržer napunjen stihovima-mecima izlivenim od legure idejnog solipsizma i bit-poezije? Okvir može da znači i "ono što obuhvata bitne, karakteristične oznake, smisao nečega", na primer istorijski okvir; može da znači i "granica, obim, oblast; nadležnost, polje rada", na primer: u okviru pesničkih knjiga Zorana Bognara mogu da se nađu i stihovi poput "Prilazila je stolu/ tako peludno,/ kao prvi udah plućima novorođenčeta,/ kao početak novog života"[2]; ali okvir zbirki pesama se ni u ta značenja ne uklapa. Srećom, pesnici i kritici imaju tu privilegiju da rečima daju nova značenja, pogotovo kad ne znaju smisao reči koje zlostavljaju, pa se iz sve snage napregnu da stvore izmislicu, a sklepaju besmislicu.

Pasija po okviru tu tek počinje, dotični nesrećnik, po Danilovu, kasnije "prerasta u 'Anonimnoj besmrtnosti' u melanholično-refleksivni resentiment". Kako to okvir zbirki pesama prerasta u melanholično-refleksivni resentiment, kako taj proces preobražaja izgleda u praksi, da li to znači da je sada taj melanholično-refleksivni resentiment postao okvir pomenute knjige pesama, i da li sve to uopšte može da se zamisli? Šta pesniku-kritiku prolazi kroz glavu dok smišlja ovakve sklopove reči, kojim se to mentalnim stazama i bogazama stiže do ovakvih konstrukcija, možda je bolje i ne znati. Radoznalost je ubila mačku, mlatnuvši je okvirom po glavi, bolje ne rizikovati.

Nego, otkud sad ovaj resentiment? Zar ne bi trebalo resantiman, pošto se u tom obliku reč odomaćila u našem jeziku? A značenje te reči je "ponovno bolno sećanje na neki doživljaj, zlopamćenje; potajna, nesvesna mržnja, zavist, želja za osvetom". Kako nesvesna mržnja i želja za osvetom mogu da budu refleksivne, dakle misaone, to ni resentiment ne zna. Kako nekom padne na pamet da su melanholija i zlopamćenje sinonimi, to ne zna niko, pa čak ni "Rečnik sinonima". Otkad su ovakvi mračni afekti koji mahom rezultiraju nasiljem - pesničke vrline, istoričarima književnosti nije poznato. Osim ako D. J. Danilov ne misli da je surovo nasilje nad jezikom koje sprovodi kako u citiranoj rečenici tako i u sopstvenoj poeziji, legitiman književni postupak. Onda se dalje ne bih bavio tim fenomenom, već bih prepustio nadležnim institucijama da se pozabave eklatantnim primerom nasilništva, tu pre svega mislim na odeljenje za sprečavanje jezičkog nasilja i sigurnu jezičku kuću.

Nije tu kraj odiseji zlehudog okvira koji je imao tu nesreću da ga se Danilov doseti. U sledećoj inkarnaciji dotični sirak tužni "poprima obol jednog samosvojnog sveta". Da je Danilov napisao da okvir poprima oblik jednog samosvojnog sveta, njegova nemušta konstrukcija bi još i imala nekakvog sitnog smisla. Ovako, opet je reč o papazjaniji, o još dubljem zaglibljivanju u močvaru jezičke besmislice. Možda je i mislio na oblik, pa mu se obol omakao, pošto su i D. J. i Bognar ljubitelji mitologije? Kako god bilo, ovde se nameću brojna nerešiva pitanja. Šta je to obol jednog samosvojnog sveta? Zašto taj samosvojni svet plaća Haronu obol za prevoz čamcem do druge obale Aherona? Jedino logično objašnjenje je da je samosvojni svet mrtav, što znači da Danilov ispisujući pohvalu Bognarovoj poeziji, dotičnu proglašava za leš. A onda pesnik kritičareve reči prenese na svoj sajt, misleći da mu je ovaj ispisao panegirik. Čista komedija zabune koje ne bi bilo da bar jedan od njih dvojice, bilo kritik bilo pesnik, zna srpski jezik.

Nego, da vidimo kakav je još taj samosvojni svet, osim što je blaženopočivši, a možda i mrtvorođeni. Danilov kaže da taj svet ima široko razapetu mrežu, što će reći da se svet u svom ovozemaljskom životu najverovatnije bavio ribarenjem. Koje to ribe hvata samosvojni svet u svoju mrežu? Da vidimo kakav je ulov, evo šta se sve našlo u mreži: religiozna upitanost, nemilosrdna kritika savremenog sveta, moralizatorski poriv, i - na kraju konačno dolazimo do našeg paraknjiževnog termina - svetlosna prosijanja jednog polifonijskog suočavanja s bitijem.

Bojim se da ovakav ulov ne bi mogao da nahrani ni čitaoca koji je gladovao u pustinji, a kamoli nekog ljubitelja lirike koji se redovno gosti delicijama s trpeze svetske književnosti. Da vidimo kakvih sve hranljivih sastojaka ima u tom Danilovljevom prilično nejestivom pojmu. Prvo, zašto su prosijanja svetlosna? Šta drugo može da prosijava sem svetlosti. Mrak? Tama najkrajnja u kojoj se čuju samo plač i škrgut zuba čitalaca koji su imali tu nesreću da bistre Danilova i Bognara? Ostavimo pleonazam po strani, kako smo videli - u odnosu na ostale Danilovljeve krimene protiv jezika, ovo nije ništa strašno, običan sitni prekršaj koji ne podleže krivičnom gonjenju.

Nego da vidimo šta to proizvodi svetlosna prosijanja. Danilov kaže da je izvor svetlosti pronašao u polifonijskom suočavanju sa bitijem. Zašto bitije, a ne biće? Pa zato što bitije zvuči arhaično, pravoslavno, starostavno i samim tim – poetski. Bar u samosvojnom kič-svetu koji je Danilov bespravno sagradio za sopstvene potrebe. Neka bitije bude ono što postoji ili postojanje samo, pristajem i na to da u ovom kontekstu znači i suština, ali opet imamo pojmovnu zbrku koja nastaje zbog prideva polifonijski. Taj pridev se odnosi na polifoniju, a polifonija je "višeglasno pevanje ili sviranje u kojem svaki glas ili instrument ima svoju punu melodičnu samostalnost". Dakle, reč je o muzici, a muzika nije poezija, zato se tako i ne zove. Da je Danilov upotrebio pridev polifono, situacija bi bila mnogo bolja, jer ta reč znači višeglasan, mnogoglasan i mirno može da se primenjuje na poeziju, pogotovo ako se u njoj javljaju različiti glasovi, pesnički subjekti, lirski junaci, pesničke persone. Nažalost, Danilov je ponovo zaboravio da zaviri u rečnik, pa mu je polifono preraslo u polifonijsko, a tekst u galimatijas.

Dokle smo stigli? Dotle da bi poslednje tri reči u Danilovljevom terminu mogle da znače kako se Bognar u svojoj poeziji višeglasno suočava s postojanjem, što je patetični, gromopucatelni način da se kaže kako pesnik o svojim temama piše iz različitih perspektiva, služeći se različitim pesničkim modelima. Ali nam od tog saznanja nije ništa lakše na srcu i umu, jer čak i kad donekle raščivijamo Danilovljeve zamršaje i komešaje, opet dolazimo do besmislice, konkretno do toga da višeglasno suočavanje s postojanjem svetli i da proizvodi svetlosna prosijanja, a ta svetlosna prosijanja su uhvaćena u mrežu koju je široko razapeo jedan pokojni samosvojni svet, a taj svet ima obol u koji se pretvorio melanholično-refleksivni resentiment, koji je, pak, nastao metamorfozom od idejno solipsističkog i bitničkog okvira ranih Bognarovih zbirki pesama. I sve to u jednoj jedinoj rečenici!

Dragi čitaoci, ako slučajno ugledate svetlosna prosijanja jednog polifonijskog suočavanja s bitijem, svejedno da li na ulici, u parku, u nekoj knjizi ili u sopstvenoj glavi – bežite glavom bez obzira! Ako vam bekstvo ne uspe, pogotovo u potonjem slučaju, ima i tu leka – zgrabite najbliži rečnik srpskog jezika i ne odvajajte se od njega sve dok svetlosna prosijanja ne zgasnu. Ni za živu glavu ne otvarajte Bognarovu "Elizejsku trilogiju", jer vas odatle mogu zabljesnuti prosijanja od kojih spasa nema. Na primer: "Bezglavo sam trčao prema vakuumu Ništavila nošen vlastitim nemirom, nošen paranojom enigme", ili "Dovoljno je samo stati pred ogledalo grube istine zagrljen sa debelom svinjom, da shvatiš da klanje ne sadrži odlike tragedije jer razlike uopšte nema"[3].

*Tekst prenosimo iz časopisa Riječ i smisao

[1] Dostupno na: http://www.zoranbognar.com/votum-separatum

[2] Dostupno na: http://www.zoranbognar.com/pesme

[3] Zoran Bognar: Elizejska trilogija: poetsko hodočašće od letargije do liturgije : 1984-2000, Prosveta, Beograd, 2000.

Oceni 5