Posmrtna sudbina Danila Kiša i Radomira Konstantinovića
Dkis 01 S

Nacionalizam je ideja beznađa i ideologija poraza: Danilo KIš

Photo: Pinterest

Subotički nasrtaji na Drugu Srbiju

Nepunih 30 godina od smrti, književnik Danilo Kiš postao je, u junu ove godine, “počasni građanin” Subotice u kojoj je rođen U ime naroda. Ovo “zvanje” može se zavredeti za života, a “dobiti” posle njega. Tako su odlučili odbornici, većinom iz vladajuće Srpske napredne stranke, na čelu sa izvesnim Bogdanom Labanom, a Kišu je ovo zvanje  pripalo “za trajno i istaknuto životno delo kojim se doprinosi podizanje ugleda Grada Subotice u zemlji i inostranstvu“.

Kako je moguće da nekom ko nije živ nešto pripadne, ili da mu se dodeljuje, bočna je minijatura ove teške priče. Konstatujmo da se zvanje, u duhu obrazloženja, “dodeljuje 1. septembra”. Ne bi bilo iznenađenje ni da su “dodeljivači” napisali i to da će priznanje biti “uručeno”.

Predlagač je ponosni gradonačelnik Bogdan Laban, čiji je predlog prihvaćen bez rasprave. Kao i pouka da “nije retkost da se priznanje nekome dodeli posthumno”. Zna to Laban, ali zna i da dodeli “zvanje” za života (o tome kasnije). Tu je i izmišljotina naprednjačkog tipa: “Ceo svoj životni i radni vek Suboticu je nosio u srcu i sećanje na nju utkao je u svoja neprolazna dela.

Tako su Labanu napisali, ili je sam smislio, a uvaženi subotički kniževnik i novinar Boško Krstić kaže da “Kiš nije imao jasnu viziju svog rodnog grada, vezivao ju je za Sinagogu, Gradsku kuću, pesnika Dežea Kostolanjija i višejezičnost.”

O “negativnoj kategorija duha”

Nije čitao Laban  Kiša, inače bi se prepoznao u njegovom delu, pa ne bilo docnijih problema (videćemo kakvih). Kao što ih, uostalom, ne bi bilo sa Radomirom Konstantinovićem, da je neki normalni političar (a u ovoj je državi takva sintagma  svakim danom sve više contradictio in adjecto) promislio o tome u šta se njegova primitivna bratija upušta. 

Nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja: Danilo Kiš“Iako je njegovo prisustvo u rodnom gradu ostalo zvanično neobeleženo, priroda se na neki način potrudila da to ispravi. U ‘Ranim jadima’ Kiš u Novom Sadu traži ulicu divljih kestenova, to je nekadašnja Bemova ili danas Ćirpanova, gde je taj drvored postojao. U Novom Sadu ga više nema, ali dvostruki drvored kestenova postoji upravo ovde (Subotica, prim.aut.), ispred mesta gde je bila njegova rodna kuća. Možda je to i najlepši spomen na Kiša, mada je poneko od ovih stabala počelo da se suši, a ne vidim da neko o tome brine” ističe Boško Krstić (Politika).

Naravno, Labana je teško zaustaviti:  “Ovim ispravljamo veliku nepravdu prema čoveku koji je ovaj grad u kome je rođen svojim delom itekako zadužio. Ponosan sam na to što ćemo tu nepravdu posle toliko godina ispraviti.”

Nijedna ulica u Subotici ne nosi ime Danila Kiša, o školi da i ne govorimo. U gradskom parku je bista koja podseća na njega, knjižara nosi njegovo ime, a pre dve godine je, književni festival posvećen Kišovom stvaralaštvu "Kišobran"jednostavno ugašen. Na njemu su učestvovali stvaraoci iz Evrope i sveta, ali, navodno, više nije bilo novca. Posthumno zvanje ne košta ništa, prištedelo se para za zavičajno ispuštanje zvukova.

Iživljavanje mantijaškog zapovednika

“Taj grad, što se na srpskom zove Subotica a na mađarskom Szabatka, sa tim predznakom, sa tom determinantom ‘na jugoslovensko-mađarskoj granici’ tu je, dakle, u prvom redu da svedoči o toj dvostrukosti, o tom ambigvinitetu jezika, porekla, istorije i kulture, kao i o tome da u sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja...“, kazaće Kiš u jednom intervjuu.

Ispostaviće se da nije slučajno ni to kako će biti sahranjen – mimo svoje volje.

“U svojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život”, zapisao je u svojoj poetizovanoj autobiografiji.

To je biografska “poveznica” Danila Kiša sa pravoslavljem, kazaće njegov prijatelj Mirko Kovač: “Lično mislim da nije sporan Kišov izbor groblja i obreda, premda sam i ja bio zatečen njegovim zavetom i oporukom, pogotovu što sam znao da je bio ateista i da su ga religije zanimale samo kao kulturološki fenomeni. Mogu čak pouzdano i izbliza reći da ga je ponajmanje zanimalo pravoslavlje, čak je imao i neku odbojnost prema ‘sektaštvu i raskolništvu pravoslavlja’, jer je to, kako je pisao Berđajev, odgovaralo ‘ekskluzivnom komunizmu’ i njegovoj religiji. Takođe, znam da je hrišćanstvu zamerao inkvizitorske lomače, te pritajeni i otvoreni antisemitizam.”

Dovoljno za iživljavanje mantijaškog zapovednika Amfilohija (Risto Radović) koji je, u ime budžetske zločinačke  formacije, sa sebi svojstvenim tamjan-patosom, održati posmrtno slovo Danilu Kišu, uprkos njegovoj želji da bude sahranjen u krugu porodice, bez govora. Izgovorivši, kao da se ruga: “Njegovo poslednje zaveštanje o ćutanju nad njim na dan pogreba, dubljem od svih reči za mene je svetinja (…) Očevidno onaj ‘pramen dima, ona grobnica skrojena Tvojom vještom rukom za Borisa Davidoviča, nije ti bila po mjeri. Zato si htio da te sahranimo, tj. sačuvamo u riječi koja nije zemlja i enciklopedija mrtvih, nego zemlja živih, da budeš sačuvan u živonosnom grobu (…) Vječan ti spomen dostabilaženi i prisnopamjati svebrate naš Danilo.”

 Kakva bitanga.

Ko ste vi da Kiša “proglašavate”

“Nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja", govorio je Kiš. Nije ni sanjao da će mu nacionalisti nešto “dodeljivati”.

”Nacionalizam je ideja beznađa i ideologija poraza. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog osim svoga brata. (...). Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa”, skenirao je Kiš Srbiju, tadašnju i sadašnju (intervju sa Borom Krivokapićem pod naslovom  "Doba sumnje").

A evo i pomenutih problema sa Kišom: “Kao testamentarna i sudska naslednica i zaštitnica autorskih prava i svega ostalog što se odnosi na delo i ličnost Danila Kiša (na osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu br. 0-864/ od 14. 9. 1990) zahtevam od Vas i Skupštine grada Subotice da se bespogovorno povuče odluka donesena 18. o.m. kojom se Danilu Kišu posthumno dodeljuje zvanje počasnog građanina tog grada. Moj je zahtev motivisan razlozima moralne, umetničke i ideološke prirode. Smatram, s pozicija sopstvenih uverenja, da Vi, gospodine Gradonačelniče i Vaš skupštinski sastav ne zadovoljavate nijedan kriterij na kojem se zasniva pravo odlučivanja o stvarima koje su plod dara i čestitosti. Vi ste, u svojoj ukupnosti, nepomirljiva suprotnost svega što predstavlja Danilo Kiš svojim delom i svojim životom”, piše profesorka Mirjana Miočinović, naslednica autorskih prava Danila Kiša.

Njenom se pismu pridružio 160 intelektualaca, ali je u Subotici skupštinska većina odbacila zahtev.

U sudbini pisca ništa nije slučajno, pa ni slučajnost mesta njegovog rođenja, reći će Kiš o gradu čiji će od 1. septembra biti počasni građanin.

Filosofija brloga

Počasni građanin Subotice nije, međutim, Radomir Konstantinović, pisac i filozof, jedan od najznačajnijih u Srbiji, rođen u Subotici. O predlogu nadležne komisije raspravljalo se “u paketu”, pa su predlozi (sporan je, navodno bio neko drugi), odbijeni. Upravo iz razloga kojima se Konstantinović često bavio. Predlog da Konstantinović dobije zvanje počasnog građanina Subotice osporen je još 2005, jer su ga Tamaš Korhec i Mihalj Sečei, tadašnji članovi Komisije za dodelu gradskih priznanja, i Geza Kučera, tadašnji gradonačelnik, odbili uz cinično, ali unekoliko i realistično objašnjenje: “Većini članova Komisije nije jasno čime se Radomir Konstantinović bavi (Konstantinović je umro 2011)”.

A bavio se njima i sličnim pojavnim oblicima života: “Nacionalizam je terorizam. On ne da govor. Govor je a priori suprotan nacionalizmu, zato što je nacionalizam apriorizam”.

Počasni građanin Subotice postao je poeta nacionalne, kama-provenijencije Matija Bećković. Nije iz Subotice, ali ga je predložio Savez srpskih udruženja Severnobačkog okruga, obrazloživši predlog stavom da je reč o „stvaralaštvu visoke kulturne i umetničke vrednosti“. Većinski naprednjaci još su tvrdili da Bećković, fakat, nije iz Subotice, ali da je u njoj gostovao. Što je, naravno, tačno.

Nacionalizam je terorizam. On ne da govor. Govor je a priori suprotan nacionalizmu, zato što je nacionalizam apriorizam: Radomir KonstantinovićDvojica antifašista i antinacionalista u Subotici, za jednog nema mesta. Jedan nacionalista postaje počasni građanin za života. “Lansiranjem slogana ‘Kosovo je najskuplja srpska reč’ i ‘Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda’ postaje vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Radno obeležava 600. godišnjicu Kosovske bitke u ulozi putujućeg propovednika. Obilazi srpsku dijasporu po Australiji i Evropi, prorokujući o najskupljoj reči – ‘bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati’. Ubrzo prelazi s reči na dela. Godine 1990. učestvuje u predstavljanju novoosnovane SDS-BiH zajedno s Radovanom Karadžićem. S grupom odabranih akademika 1991. pokušava da osnuje Srpski nacionalni savet koji je trebalo da radi na ujedinjenju svih srpskih država. Pošto je projekat propao, ista grupa osniva Srpski sabor koji se uspešno bavio izradom etničkih karata”, piše u kratkoj biografiji Matije  Bećkovića, u Bulevaru zvezda (Beton, 2006)

Suštinski, reč je o obračunu sa Drugom Srbijom, manimo se formalnosti. “Druga Srbija je ona Srbija koja se ne miri sa zločinom”, rekao je Radomir Konstantinović.

Da li smo, u međuvremenu, saznali neki razlog za “mirenje”? Ili za pomirenje.

Oceni 5