Succession: Nesposobnost je njihova šansa

Došao je kraj još jednoj od serija koje se ponosno mogu naći na spiskovima „najboljih svih vremena“. Najava da će četvrta sezona ujedno biti i poslednja iznenadila je neke glumce i sve gledaoce, a informacija o tome čija je to odluka – matične kuće HBO ili samih autora – nije otkrivena. Svakako, autori su postupili onako kako je trebalo – napravili su finale za pamćenje, ali ne udovoljavajući nikome osim unutrašnjoj logici serije. Da li je moglo drugačije? Da, što ne znači da je i trebalo. Serija je okončana tako da bi komotno mogla da se nastavi, ali i tako što je svako dobio neku vrstu završnice, i to samo u datom trenutku. Već u sledećem bi možda mogao da izvede novi manevar i preokrene situaciju, a upravo takva je i bila kompozicija čitave serije. Zato je mogla da traje unedogled, kao i da se završi bilo kad, nakon još jednog propalog ili uspešnog dogovora kojem je prethodio niz manipulacija, paktova, svađa, emocionalnih lomova, poniženja i uspona.

Bog i batina američke medijske scene Logan Roy otišao je u večnost i za sobom ostavio baš onakvo stanje kakvo je i predvideo – firmu čija je sudbina na prekretnici, zaposlene koji gledaju da izvuku najveću moguću korist za sebe, brojne supruge i ljubavnice koje je u suštini tretirao isto, i decu (jedno iz prvog, troje iz drugog braka) u tridesetim, četrdesetim i pedesetim godinama, sve jedno nesposobnije od drugog.

Naši omiljeni (anti)junaci Shiv, Kendall i Roman već se od prve epizode bore da naslede očevo mesto u firmi onda kada njega ne bude bilo. Nasledstvo nije problem, obezbeđeni su i oni i njihovi unuci, posao nije problem, ne rade ništa ili obavljaju nekakvu funkciju bez ikakvog suštinskog uticaja, ali pitanje je ko će se naći na tronu kada pater familias umre i, najzad, ko će sačuvati i širiti carstvo koje je on stvorio. Od prve epizode pred njegovo troje dece bačena je koska oko koje će se gložiti, dok se najstariji Connor, onaj na kojeg svi tako lako zaborave, na vreme povukao iz igre i posvetio revnosnom skupljanju „mrvica“ i ostvarivanju nekih poremećenih ličnih ambicija za koje i sam u dubini duše oseća da nemaju smisla.

Svako od njih četvoro trajno je i specifično oštećen. Connor zna da od oca, niti od bilo koga drugog, ne može da očekuje ljubav i prihvatanje, zato pristaje na svakovrsne transakcione odnose, istovremeno potpuno svestan toga da će zauvek ostati u očevoj senci. Shiv, Kendall i Roman pak veruju da imaju šansu da postanu izabrani naslednici, da ih otac konačno primeti, uvaži i pruži ljubav za kojom toliko vape. Mesto na čelu porodične kompanije je u stvari potvrda da su ocu nešto značili, da nisu bili tek detalj koji bi upotpunio građenje idealne slike medijskog mogula i porodičnog čoveka. Ostali su oni željni i majčinske ljubavi, ali majka je toliko sporedna figura u njihovim životima da im se njena hladnoća podrazumeva, pa su u retkim scenama u kojima se ona pojavljuje dovoljne dve replike da osetimo oštricu njenog majčinstva. Otac ih je, kao i sve svoje saradnike, neprijatelje i pijune, držao blizu, taman toliko da u retkim trenucima osete njegovu toplinu i ostatak vremena provedu čekajući da ih ponovo neki zračak sunca obasja.

Svaki njihov pokušaj pobune, odvajanja, zapravo odrastanja, mi kao gledaoci dočekujemo kao ozebao sunce, što i čini da se emotivno unesemo i navijamo za junake koji su objektivno užasni ljudi. Čekamo da iskoriste šansu i od derišta postanu „ozbiljni ljudi“, da se iskupe, da napreduju. Uprkos tome, sve vreme znamo da od toga nema ništa, kao što je i njihov otac znao da nisu „ozbiljni ljudi“, da niko od njih nije sposoban da upravlja ni nacrtanim stadom ovaca, a kamoli korporacijom. On to zna zato što ih je takvima i napravio, trajno osakatio, i emocionalno i funkcionalno. Vidi se da su oni išli u najskuplje škole i da su obrazovani, ali nemaju nikakve veštine, nemaju karijere ili bilo kakva interesovanja, društveni život ili prijatelje, ništa sami nisu stvorili, a nisu u stanju ni da kako treba naslede imperiju.

„I bogati plaču“, ponoviće mnogi po ko zna koji put, ali stvar je u tome što za disfunkcionalnost porodice nije bitno materijalno stanje. Deca tako ostaju deca u najgorem smislu reči i u srednjim godinama, samo je zanimljivije pratiti šta im se dešava dok se valjaju u milijardama i svejedno ne znaju šta će s tim. U tom kontekstu njihova ranjivost je jedino sa čime možemo da se povežemo i u isto vreme jedino što oni vide kao sopstvenu najveću manu, svim silama se boreći protiv nje.

Svako zrno ljudskosti kod sebe gledaju da satru, što se najlakše uočava kod Romana, koji nam, baš zato što se najteže bori protiv sopstvenih slabosti, na perverzan način postaje drag, sve dok otvoreno ne podrži neonacistu na predsedničkim izborima. Mada smo i tad spremni da mu progledamo kroz prste jer on to ne radi iz ličnih ili ideoloških uverenja, već opet zato da bi udovoljio mrtvom tati. I opet, možda zato što je najbliži tome da počne da se suočava sa sopstvenim slabostima, vidimo neku šansu za njega u poslednjoj epizodi. Njegova predaja, odustajanje od borbe i osamljivanje mogu da ga odvedu negde... pa i na potpunu stranputicu ukoliko želimo da budemo sasvim cinični.

Kendallova izgubljenost na samom kraju isto se može čitati kao šansa. Ne za to da pokuša da povrati firmu i bude glavni naslednik, jer ne bi izdržao ni dva dana na toj poziciji, već da pokuša da se suoči sa sobom, da ne beži od svojih grehova i grešaka. I on je usamljen u svojoj poslednjoj sceni, sam s telohraniteljem koji mu ostaje jedina poveznica sa ocem.

Može se reći da je Shiv iz bitke za tron izašla kao pobednica, samo što niti je mesto direktorke njeno, niti je slavno nadigrala sve koje je htela da nadigra. Njen plan je propao, ali ona je našla način kako da u svemu tome profitira, nadajući se da će uspeti da upravlja svojim mužem Tomom kao direktorom, a i još uvek nerođeno dete će poslužiti svrsi, zašto da ne. I dok je Shiv najbliža slici i prilici svog oca, Tom je taj koji je još jednom izašao kao pobednik, najveći i najuspešniji oportunista zajedno s potrčkom mu Gregom. Obojice nam je na početku najviše žao, ali kako to zna da bude, na kraju se samo oni smeju. Shiv ipak ostaje u senci muškaraca – najpre oca i braće, a potom i muža, pa se tako nastavlja ne samo familijarna, već i američka i kapitalistička tradicija. Neki su jednakiji i uglavnom su muškog pola.

Na kraju, za ljubav i bliskost onesposobljeni podmladak porodice Roy ostaje nesposoban i da se uspešno bavi biznisom i tako dokaže neprežaljenom tati. Parafrazirajući reči jednog drugog „oca“, propast i zaostalost troje nesrećnika je njihova šansa. Da odrastu, upoznaju i stvore sebe. Ali taj film nećemo, niti treba da gledamo. Nevoljena deca možda vladaju svetom, ali ne svojim. Succession je ostala dosledna sebi, zato i jeste jedna od najboljih TV serija.