Jednoipooki strelac: Šamar vladajućem ukusu i Ribnjak sudija (1)
Vladimir Majakovski

Photo: Wikipedia

Sudarile su se fizika i metafizika

Od novembra su počela moja česta putovanja u prestonicu. Da bih produžio boravak, tražio sam dopust od bataljonskog rukovodioca a ne od četnog, jer je ovaj imao pravo da izda dozvolu samo za jednonedeljno odsustvovanje iz garnizona.

Na Božić sam ponovo došao u Petrograd. Šamar vladajućem ukusu je već bio štampan u Moskvi, upravo je trebalo da stupi u prodaju. I gruba hartija, siva i smeđa, koja je anticipirala tip novinske hartije dvadesetih godina, i korice, i sam naslov zbornika, sračunat da ošamuti malograđanina, pogađali su pravo u cilj.

Glavni adut je bio manifest. Od sedam saradnika zbornika manifest su potpisala samo četvorica: David Burljuk, Kručonih, Majakovski i Hlebnjikov. Kandinski je bio u našoj grupi slučajan čovek, a što se tiče Nikolaja Burljuka i mene, obojica nismo bili u Moskvi. David je znao za moj poslednji razgovor s Koljom i nije se usudio da nas potpiše u odsustvu. I dobro je uradio.

I bez toga sam bio nezadovoljan što mi nisu poslali materijal u „Medved“, iako bi u korekturi tekst manifesta za mene bio apsolutno neprihvatljiv. Spavao sam s Puškinom pod jastukom – da li samo ja? Nije li on u snu uznemiravao sve one koji su ga proglašavali nerazumljivijim od hijeroglifa? – Zbacivanje Puškina, zajedno s Dostojevskim i Tolstojem, s „parobroda savremenosti“, smatrao sam običnim licemerjem.

Naročito mi je smetao stil manifesta, tačnije, odsustvo svakog stila: uporedo sa krajnje „industrijskom“ semantikom „parobroda savremenosti“ i „visine oblakodera“ (nedostajali su samo „našega veka para i elektrika!“) – izranjali su, iz gluvih provincijskih zabiti, „zore neviđenih lepota“ i „blesci nove lepote što hodi“.

Šamar vladajućem ukusu, 1913. godinaKo je sastavljao čuveni manifest, nisam uspeo da doznam od Davida: znam samo da Hlebnjikov u tome nije učestvovao (on, izgleda, u to vreme čak nije bio u Moskvi). U toj opštoj smeši, sa zaprepašćenjem sam ugledao rečenicu o „oklopu od papira Brjusovljevog ratnika“, koju sam izrekao u noćnom razgovoru s Majakovskim, i koju je on očigledno zapamtio. Jer samo je on mogao da je stavi naporedo sa izrazima koji su očigledno njemu pripadali – poput onih o „Baljmontovom parfimisanom razvratu“, „prljavoj sluzi knjiga bezbrojnih Leonida Andrejeva“, o „proizvodima metlica za kupanje i trljanje u vencu jeftine slave“, i već tipičnim za njega pozivom da „stojimo na gromadi reči mi usred mora zvižduka i negodovanja“.

Ipak, uza sve ograde koje su se uglavnom odnosile na manifest, sam zbornik se morao smatrati revolucionarnim, ako ništa drugo ono otud što je ravno polovina bila posvećena Hlebnjikovu. I to kakvom Hlebnjikovu! Posle dve i po godine prinudnog ćutanja (jer nijedan časopis nije hteo da štampa to „ludačko buncanje“), Hlebnjikov se pojavio s takvim stvarima kao što su „Konj Prževaljskog“, „Devičanski bog“, „Spomenik“, s povešću kamenog veka „I i E“, s klasičnim po unutrašnjoj završenosti i besprekornosti forme „Bobeobi“ i „Krilacajući zlatopismom“, a na planu teoretskom – sa „Uzorčićem rečenovstva u jeziku“ i zagonetnim lakonskim „Pogledom na 1917. godinu“, u kome je, na osnovu izučavanja „zakona vremena“, prorekao svetski događaj 1917.

U poređenju s Hlebnjikovom, koji je proširio mogućnosti reči do ranije nezamislivih granica, sve je ostalo u zborniku izgledalo beznačajno, iako su štampane i dve pesme Majakovskog građene na „obrnutoj“ rimi, i izvanredna, do dana današnjeg još nepriznata proza Nikolaja Burljuka, kao i njegov članak „O kubizmu“, gde su se oštro postavljala najvažnija pitanja savremenog slikarstva. Nisam tako zamišljao naš prvi „napad“ kada smo razgovarali u novembru, ali – ono što je urađeno urađeno je, a zatim, Hlebnjikov je iskupljivao sve grehove i doprineo da se pomirim sa svim Davidovim promašajima. Osim toga, greška je mogla biti ispravljena u najskorijoj budućnosti, zato što je kroz mesec dana, najkasnije mesec i po, trebalo da izađe drugi Ribnjak sudija. Meni je predstojalo da se upravo sada dogovorim o svemu tome sa M. V. Matjušinom i J. G. Guro, koji su, po Davidovim rečima, uneli dušu i srce u izdavanje zbornika.

Uoči samoga Božića otišao sam do njih, na Pesočnu, s nerazdvojnim saputnikom Nikolajem Burljukom. Jelenu Guro sam znao po „Verglu“ i po onome što je štampala u prvom Ribnjaku sudija i, iako nisam delio oduševljenje svojih drugova, ipak sam smatrao neophodnim da se bliže upoznam s njom.

Kada sam se našao u drvenoj kućici s rasklimatanim stepenicama koje su vodile na sprat, osetio sam se kao da sam u sojenici. Odmah mi je postalo nekako nelagodno: prvi put sam osetio težinu sopstvenog tela u beskrajno razređenoj atmosferi koja mi je onemogućavala pokrete, uprkos Žil Vernovim pretpostavkama o čovekovom boravku na Mesecu.

A. Šemšurin, David Burljuk i Vladimir Majakovski - 1914. godineNisam polagao sebi računa o tome šta se sa mnom događa, nisam shvatao čime je bila izazvana ta čisto biološka reakcija čitavog organizma koji se brani od sredine koja mu je tuđa, samo sam s neverovatnom preciznošću odjednom postao svestan svoje pripadnosti našoj planeti, primio sam s ponosom istinskog sina Zemlje svoju potčinjenost zakonima njene teže. Samim tim sam jednom zauvek izgubio mogućnost nalaženja zajedničkog jezika s Jelenom Guro. Njena prozračnost čoveka koji je već sveo račune sa životom, bila je nemi izazov meni, koji sam pretpostavku o postojanju sveta izvan naših granica osećao kao ličnu uvredu.

Jadni Kolja Burljuk je bog te pita zašto smatrao sebe odgovornim za naš susret, i beskrajno je uprošćeno objasnio tu uzajamnu platonsku mržnju. Po njegovom mišljenju, nesreća je bila u tome što sam se ja, „Francuz do srži“, odjednom našao – laka parafraza Severjanina – „u nečem norveškom, u nečem finskom“. Stvar, naravno, nije bila u tome. Nije bila u krhkom plavetnilu bolničkih zidova poput ledenice što se topi; niti u tihoj melopeji beskrvnih reči kojima je Jelena Guro pokušavala da prevodi svoju astralnu svetlost na razgovorni jezik (o, ti „čisti“, o, ti „plašljivi“, „stidljivi“, „dirljivi“, „neporočni“, „nežni“, „osetljivi“ – izbezumljavala me je ta smesa Meterlinka i Žama razvodnjena ruskim kiseljem, shvatao sam bes mladoga Remboa, koga je toliko razjarila Namuna); nije bila stvar ni u onim osušenim malim leševima stenica koji su kao pahuljice leteli oko mene, niti u turobno malokrvnoj fatamorgani gde je čak i reč „Usikirko“ izgledala kao reč tvoga jezika jer je kao vrapčji cvrkut podsećala na zemlju – nije samo u tome, ponavljam, bila stvar.

Aleksej Morgunov: Jelena Guro i Mihail MatjušinSudarile su se fizika i metafizika u onom pežorativnom smislu koji se sada daje tome terminu, jasno se ocrtavala pregrada između težnje ka onostranom i ljubavi prema zemaljskom: široko se otvorila provalija na čijem je jednom kraju doživljavao agoniju simbolizam na izdisaju, a na suprotnom se bratimili i svađali, još u majčinoj utrobi, sutrašnji drugovi-neprijatelji, futuristi i akmeisti.

Oceni 5