Veliki posvećenici: Isus (7)
Chrii 04 S

Photo: Pinterest

Suđenje, smrt i vaskrsenje

Isus je proveo noć u strepnji u Getsemanskom vrtu. Unapred je, groznom nekom lucidnošću, sagledavao pakleni krug koji je bivao sve uži. Pred strašnim događajem, u užasnom očekivanju, u trenutku kada će ga se domoći njegovi neprijatelji, on je zadrhtao, na časak je njegova duša uzmakla pred mukama koje su ga čekale i krvavi znoj je orosio njegovo čelo. Zatim ga je molitva okrepila. Čuli su se nerazgovetni glasovi, svetlele su baklje u mračnom maslinjaku, čulo se zveckanje oružja – to je bila četa vojnika iz sinedriona. Juda, koji ih je vodio, poljubio je svog učitelja dajući znak vojnicima da je to prorok. Isus mu je uzvratio poljubac s neiskazanim milosrđem i sažaljenjem, zapitavši ga: „Prijatelju, zašto si ti ovde?“ Utisak te blagosti, tog bratskog poljupca kojim je uzvraćeno na najveću izdaju, bio je takav da je ta surova duša bila ganuta. Juda je, koji trenutak docnije, mučen grižom savesti i užasnut sobom samim, otišao da se ubije. Svojim grubim rukama, vojnici su dograbili galilejskog učitelja. Nakon kratkotrajnog otpora, zaplašeni učenici su se raspršili kao što se trska razmiče pod naletom vetra. Ostali su samo Jovan i Petar i oni će pratiti učitelja do sudnice, slomljena srca i duša koje su se prepustile sudbini. Isus je ponovo bio spokojan. Od tog trenutka nijedna žalba, nikakav protest, ne siđoše s njegovih usana.

Sinedrion se sastao hitno i započeo zasedanje u punom sastavu. Doveli su Isusa usred noći. Jer, sud je želeo što pre da svrši s opasnim prorokom. Oni koji su ga žrtvovali, sveštenici u žutim, purpurnim, ljubičastim tunikama, s turbanima na glavi, sedeli su svečano u polukrugu. U sredini, na najvišem sedištu, sedeo je Kajafa, veliki prvosveštenik, sa migbahom na glavi. Na oba kraja polukruga, iza dva mala uzdignuta podijuma stajala su dva pisara, jedan za oslobađanje, a drugi za izvršenje presude, advocatus Dei, advocatus Diaboli. Isus je stajao u sredini, spokojan, u beloj haljini esena. Okruživali su ga sudski stražari, naoružani kaiševima i užadima, golih mišica, s rukama na bedrima, opakog izgleda. Prisutni su bili samo svedoci optužbe, nijedan branilac. Prvosveštenik je bio vrhovni sudija i glavni tužilac, tobožnje suđenje bilo je mera zaštite javnog reda od napada na veru. Međutim, to je zapravo bila preventivna osveta uznemirenog sveštenstva koje je osećalo da je njegova moć ugrožena.

Ustao je Kajafa i optužio je Isusa da zavodi narod, da pobunjuje narod, da je mesit. Neki svedoci nađeni na brzinu u svetini daju iskaz, ali se ne slažu međusobno. Napokon, jedan od njih izgovara reči, koje su shvatane kao svetogrđe, i koje je Nazarećanin više puta bacio u lice farisejima pod svodovima Solomonovog hrama: „Ja mogu razvaliti hram Božji i za tri dana sagraditi ga.“ Isus je ćutao. „Ne odgovaraš?“, pitao je prvosveštenik. Isus je znao da će biti osuđen, ćutao je, nije želeo uzalud da govori. Ali te reči, čak i da su dokazane, ne bi bile dovoljne kao motiv za izricanje smrtne kazne. Bilo je potrebno neko teže priznanje. Da bi to izvukao od optuženog, lukavi sadukej Kajafa postavlja mu pitanje časti, vitalno pitanje njegovog poslanja. Jer često se najveće lukavstvo sastoji u tome da se ide pravo na suštinsko pitanje: „Ako si Mesija, kaži nam se!“ Isus najpre okoliši, pokazujući da je prozreo njegovu taktiku. „Ako vam se kažem, vi mi nećete verovati, ali ako ja vas pitam, vi mi nećete odgovoriti.“ Pošto nije uspeo sa svojom lukavošću istražnog sudije, Kajafa koristi svoje pravo prvosveštenika i nastavlja svečanim tonom: „Zaklinjem te živim Bogom da nam kažeš jesi li ti Mesija, Sin Božji.“ Upitan i prinuđen tako da kaže ili da porekne svoju misiju pred najvišim predstavnicima izraelske religije, Isus više nije oklevao: „Ti kaza. Ali ja vam kažem: od sada ćete vidjeti Sina Čovječijega gdje sjedi s desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim.“1 Izražavajući se ovako proročkim jezikom Danilovim i u duhu knjige Enohove, esenski posvećenik Jehošua nije više govorio Kajafi kao pojedinac. On zna da je sadukej agnostik i da nije u stanju da ga shvati. On se obraća svim budućim prvosveštenicima, svem sveštenstvu na zemlji, veli im: „Posle moje misije zapečaćene smrću mojom, vlast verskoga Zakona bez objašnjenja završena je u principu i stvarno. Tajne će biti otkrivene i čovek će videti božansko kroz ljudsko. Religije i kultovi koji neće biti pokazani i proživljeni jedni uz pomoć drugih, biće bez uticaja i moći.“ To je, prema ezoterizmu proroka i esena, smisao Sina koji sedi odesnuju Oca. Shvaćen tako, Isusov odgovor prvosvešteniku Jerusalima predstavlja Hristovo intelektualno i naučno zaveštanje verskim vlastima na zemlji, kao što je njegova Tajna večera njegovo zaveštanje ljubavi i inicijacije apostolima i ljudima.

Preko glave Kajafine, Isus se obraćao svetu, ali sadukej koji je bio dobio ono što je tražio, više i ne sluša. Razdirući svoju lanenu haljinu, povikao je: „Huli na Boga! Šta nam više trebaju svjedoci? Evo sada čuste hulu njegovu! Šta mislite?“2 Jednodušno zlokobno gunđanje sinedriona odgovaralo je: „Zaslužio je smrt!“ Ubrzo su se opake i grube psovke pridružile presudi izrečenoj s visokog mesta. Vojnici su ga pljuvali, udarali su ga po licu i vikali: „Proroče! Pogodi ko te udario.“ Pred tim nastupom podle mržnje, uzvišeno i bledo lice mučenika ponovo je poprimilo svoj mramorni i vizionarski izgled. Kažu da ima kipova koji plaču, ali ima i bola bez suza i nemih molitvi žrtava koje užasavaju dželate i progone ih čitavog života.

Ali nije sve bilo svršeno. Sinedrion je mogao da izrekne smrtnu kaznu, no da bi ona bila izvršena bila je potrebna svetovna ruka, pristanak rimskih vlasti. Susret sa Pilatom, o kojem nam do detalja kazuje Jovan, nije ništa manje značajan nego onaj s Kajafom. Taj neobični dijalog između Hrista i rimskog namesnika, u kojem se grozne uvrede jevrejskih sveštenika i povici rulje sjedinjuju kao u antičkom horu, ima uverljivost velike dramske istine. U njemu se ogoljuje duša učesnika, on nam pokazuje zaprepašćenost triju moći koje su u to upletene: rimskog cezarizma, uskogrudog judaizma i univerzalne religije Duha, a nju oličava Hristos. Pilat je bio ravnodušan što se tiče verskih raspri, ali ga je afera brinula jer je Isusova smrt u ovom slučaju mogla da izazove narodnu pobunu; on je saslušavao Isusa vrlo obazrivo, nudio mu je most spasenja u nadi da će se ovaj poslužiti njime. „Jesi li ti kralj judejski?“, „Moje kraljevstvo nije od ovoga sveta.“ „Ti si dakle kralj?“ „Da, ja sam rođen za to i došao sam na svet da povratim istinu.“ Pilat nije shvatio to tvrđenje o duhovnom kraljevstvu, kao što Kajafa nije shvatio njegovu versku poruku. „Šta je istina?“, pitao je on sležući ramenima i taj odgovor rimskog viteza skeptika otkriće stanje duše i paganskog sveta onoga doba, kao i svakoga društva koje je zahvaćeno dekadencijom. Budući da je u okrivljenom video samo bezazlenog sanjara, dodao je: „Ja ne vidim krivice na ovome čoveku.“ Predložio je Jevrejima da ga oslobode, ali je gomila, koju su podsticali sveštenici, vikala izbezumljeno: „Oslobodi nam Varavu!“ Tada je Pilat, koji je prezirao Jevreje, priredio sebi ironično zadovoljstvo i naredio da išibaju njihovog tobožnjeg kralja. Mislio je da će to biti dovoljno tim fanaticima. Oni su bili samo još više razjareni time i vikali besno: „Raspni ga!“

Uprkos razularenosti gnevne gomile, Pilat se još uvek protivio. Dosadilo mu je da bude surov. U svom životu je video mnogo prolivene krvi, toliko je pobunjenika poslao na vešala, slušao je jecaje i proklinjanja i ostajao je ravnodušan! Međutim, nema i stoička patnja galilejskog proroka, obučenog u purpurnu haljinu i s trnovim vencem na glavi, potresla ga je nekom neznanom jezom. U jednoj neobičnoj viziji koja je brzo minula, koje je jedva i bio svestan, izgovorio je reči: Ecce homo! – Evo čoveka! Surovi rimski namesnik je skoro ganut, on će izreći oslobađajuću presudu! Sveštenici sinedriona su ga vrebali svojim pogledima, videli su tu zbunjenost i uplašili su se: osećali su kako im plen izmiče. Stali su da se lukavo dogovaraju među sobom. Zatim su jednoglasno povikali, podižući desnu ruku i odvraćajući glavu u znak licemernog užasavanja: „On se proglasio za Sina Božjeg!“

Kada je Pilat čuo te reči, tako kaže Jovan, „poboja se većma“. Čega se uplašio? Kako je to ime moglo da naudi jednom Rimljaninu neverniku koji je zdušno mrzeo Jevreje i njihovu religiju i koji je jedino verovao u političku religiju Rima i cezara? Postojao je jedan ozbiljan razlog za to. Iako je tom imenu pridavan veoma različit smisao, same reči Sin Božji bile su prilično raširene u antičkom ezoterizmu, a Pilat, iako skeptik, nije bio lišen sujeverja. U Rimu, za vreme malih Mitrinih misterija, na kojima su rimski konjanici primali inicijaciju, on je slušao kako se za Sina Božjeg kaže da je on neka vrsta tumača volje božje. Veliki je zločin udarati na takvoga ma kojoj religiji ili ma kojem narodu on pripadao. Pilat nije nimalo verovao u te persijske sanjarije, ali ga je ipak i sama reč uznemiravala, uvećavajući njegovu zbunjenost. Videvši to, Jevreji su dobacili prokonzulu najveću optužbu: „Ako ovoga pustiš, nisi prijatelj cezarov. Svaki koji sebe carem gradi protivi se cezaru... a mi nemamo cara osim cezara.“ To je bio neoborivi argument, odricati Boga nije ništa, ni ubiti nije ništa, ali protiviti se cezaru, to je zločin nad zločinima. Pilat je nateran da se preda i da izrekne presudu. Tako se na kraju svoga javnog delanja Isus ponovo suočio s gospodarem sveta, svojim skrivenim neprijateljem, s kojim se posredno borio celog svog života. Cezarova senka ga je poslala na krst. Duboka je logika stvari: Jevreji su ga zatvorili, ali ga je ubila rimska sablast. Ona je ubila njegovo telo, ali će On, Hristos proslavljeni, svojim stradanjem zauvek skinuti cezaru nezasluženi oreol, božansku apoteozu, tu paklenu blasfemiju apsolutne vlasti.

Pošto je oprao ruke od krvi nevinog, Pilat je izgovorio strašnu reč: Condemnor ibis in crucem! I već se nestrpljiva gomila tiskala hitajući uz Golgotu.

Evo nas na golom visu posejanom ljudskim kostima što se diže iznad Jerusalima i zove se Gilgal, Golgota ili Kosturnica, pusto i zlokobno mesto koje je od davnina bilo određeno da se na njemu podižu vešala. Golo brdo bez ijednog drveta, jedino se vešala na njemu dižu. Tu je Aleksandar Janej, kralj jevrejski, sa čitavim svojim haremom prisustvovao pogubljenju stotine zarobljenika, tu je Var razapeo dve hiljade pobunjenika, tu je blagi Mesija, koga su proroci najavljivali, trebalo da primi grozne muke koje je smislio svirepi duh Feničana, a usvojio neumoljivi zakon Rima. Četa legionara je okružila vrh brega; odbijali su kopljima poslednje verne koji su pošli za osuđenikom. To su žene iz Galileje; neme i obeznađene, one se bacaju ničice na zemlju. Došao je poslednji čas Isusov. Trebalo je da on, zaštitnik siromaha, slabih i poniženih, završi svoje delo sramnim mučeništvom, smrću predviđenom za robove i razbojnike. Trebalo je da prorok što se posvetio kod esena pusti da bude prikovan na krst koji je prihvatio u viziji u Engadu, trebalo je da Sin Božji ispije čašu koju je gledao u času Preobraženja, trebalo je da siđe na dno pakla i užasa zemaljskih. Isus je odbio tradicionalni napitak koji su spremile pobožne žene iz Jerusalima da bi mu ublažile muke. On će pri punoj svesti podneti svoju samrtnu patnju. Dok su ga vezivali uz sramna vešala, dok su mu okrutni vojnici udarima čekića pribijali klince u noge koje su obožavali nesrećni, i ruke koje su jedino znale da blagosiljaju, crni oblak grozne patnje je pokrio njegove oči i zatvorio njegovo grlo. Ali u tom grču i mraku paklenom, uvek budna Spasiteljeva svest imala je samo jednu reč za svoje dželate: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine!“

To je bila čaša ispijena do dna – časovi agonije od podneva do zalaska sunčevog. Moralne patnje su sledile i nadilazile one fizičke. Posvećenik se odrekao svojih moći, Sin Božji se gasio, ostao je samo čovek koji podnosi muke. Za nekoliko sati on je ostavio nebo da bi odmerio ponor ljudske patnje. Diže se polako krst sa svojom žrtvom i natpisom, namesnikovom poslednjom ironijom: „Ovo je kralj judejski!“ Sada oči raspetog, zamućene agonijom, vide Jerusalim, sveti grad koji je on želeo da proslavi i koji je bacio anatemu na njega. Gde su njegovi učenici? Nestali su. Čuje samo uvrede članova sinedriona koji misle da se više ne treba bojati proroka i likuju nad njegovim smrtnim mukama. „Spasao je druge“, vele oni, „a nije mogao sebe da spasi.“ U tom bogohuljenju, u toj iskvarenosti, u jednoj groznoj viziji budućnosti Isus je gledao sve zločine koje će samodršci i fanatični sveštenici počiniti u ime njegovo. Služiće se njegovim znakom kada budu proklinjali! Razapinjaće druge na njegovom krstu! Ne, nije ga sumorno ćutanje neba, koje je za njega bilo skriveno, nagnalo na krik, već svetlost izgubljena za čovečanstvo: „Oče moj, zašto si me ostavio?“ Zatim je svest Mesijina, volja sveg njegovog života, blesnula poslednjim sjajem i iz duše mu se oteo uzdah: „Svršeno je!“

O, uzvišeni Nazarećanine, o božanstveni Sine Čovečji, tebe više nema ovde. Jednim pokretom krila, u to nema sumnje, tvoja je duša ponovo našla, u svetlosti koja je još blještala, tvoje nebo iz Engada, tvoje nebo s gore Tavor! Ti si video svoju pobedničku reč kako leti kroz vekove, ti nisi želeo drugu slavu osim ruku i pogleda, podignutih ka tebi, svih onih koje si izlečio i utešio. Ali iz tvog poslednjeg krika, koji nisu shvatili tvoji čuvari, jedan drhtaj pređe na njih. Rimski vojnici su se okrenuli i pred neobičnim zrakom koji je tvoj duh ostavio na smirenom licu tog leša, tvoji su se dželati zbunili, zagledali su se među sobom i upitali se: „Bejaše li to bog?“

Da li se drama zaista odigrala? Da li je okončana ta grozna, nema borba između božanske Ljubavi i Smrti, koja se okomila na nju zajedno sa moćnim vladarima zemaljskim? Gde je pobednik? Da li su to oni sveštenici koji silaze s Golgote, zadovoljni sobom, sigurni u ono što vide jer su videli proroka koji je izdahnuo, ili je to onaj bledi raspeti, koji je već počeo da modri? Za one verne žene kojima su rimski legionari dozvolili da se približe i da ridaju u podnožju krsta, i za pometene učenike, koji su se povukli u jednu pećinu u dolini Jozafat, sve je bilo svršeno. Mesija, koji je trebalo da sedne na tron u Jerusalimu, jadno je i sramno okončao na krstu. Nestao je učitelj, a s njim i nada, jevanđelje i carstvo nebesko. Grozna tišina i najdublje beznađe pritisli su malu zajednicu. Slomljeni su čak i Petar i Jovan. Oko njih je bio mrak, ni zrak da obasja duše njihove. Međutim, kao što je u Eleusinskim misterijama blještava svetlost sledila iz najmučnije tame, tako je i u jevanđeljima posle najdubljeg beznađa dolazila radost – uzvišena, trenutna, čudesna. Ona izvire naglo kao svetlost sunčevog rađanja i od tog krika radosti podrhtava čitava Judeja: „On je vaskrsao!“

Najpre je Marija Magdalena, tumarajući oko groba obeznanjena od bola, ugledala učitelja i prepoznala njegov glas, koji ju je dozivao po imenu: „Marija!“ Izbezumljena od radosti, bacila se pred njegove noge. Videla je još kako je Isus gleda, kako joj daje znak kao da joj brani da ga dodirne, zatim se prilika naglo izgubila ostavljajući Mariju Magdalenu obavijenu toplinom i utehom stvarnog prisustva. Potom su mironosice srele Gospoda i čule su kako im govori: „Pođite i kažite mojim učenicima da se vrate u Galileju jer će me tamo videti.“ Iste večeri dvanaestorica su se sastala iza zatvorenih kapija i ugledali su Isusa kako ulazi; on je seo među njih, progovorio je blago i zamerio im je što nisu imali vere, a zatim im je kazao: „Idite po svemu svijetu i propovjedite jevanđelje svakome stvorenju.“3 I čudno, dok su ga slušali, svi su bili kao u snu, potpuno su bili zaboravili na njegovu smrt, verovali su da je živ i bili su ubeđeni da ih učitelj neće više ostaviti. Ali u trenu kada su i sami hteli da progovore i da mu se obrate, videli su ga kako nestaje kao što trne svetlost. U njihovim ušima još je odzvanjao njegov glas. Apostoli su zapanjeno zagledali prazno mesto nad kojim je lebdela slaba svetlost, pa i ona naglo utrnu. Prema Mateju i Marku, Isus se malo potom javio na jednom bregu ispred pet stotina braće koje su okupili apostoli. Zatim su javljanja prestala. Ali vera je bila sazdana, bio je dat impuls i hrišćanstvo je počelo da živi. Ispunjeni svetim plamenom, apostoli su lečili bolesne i propovedali jevanđelje svoga učitelja. Tri godine nakon toga jedan mladi farisej po imenu Savle, koji je bio ispunjen ljutom mržnjom protiv nove religije i koji je progonio hrišćane s mladalačkom strašću, stiže u Damask u pratnji svoje družine. Na putu ga je iznenada pogodila munja i on je zaslepljen bleskom pao na zemlju. Drhteći je povikao: „Ko si ti?“, i tada je čuo glas koji mu govori: „Ja sam Isus kojega ti progoniš, ali se nećeš dugo odupirati ovakvim strelama!“ Njegovi drugovi, uplašeni kao i on, podigoše ga. Oni su čuli glas, ali nikog nisu videli. Mladiću zaslepljenom munjom povratio se vid tek nakon tri dana. On se preobratio u Hristovu veru i postao je Pavle, apostol naroda. Svi su saglasni u tome da bez tog obraćenja hrišćanstvo, koje je bilo ograničeno na Judeju, ne bi osvojilo Zapad.

Može se s Celzom, Štrausom ili Renanom ne pridavati nikakva objektivna vrednost vaskrsenju, može se na taj fenomen gledati kao na čistu halucinaciju. Međutim, u tom slučaju prisiljeni smo da najveću religijsku revoluciju čovečanstva pripišemo jednoj obmani čula i himeri duha

To su činjenice koje nam pruža Novi zavet. Ma kakav se napor činio da se one umanje, ma kakvu filozofiju ili religiju dovodili u vezu s njima, nemoguće je smatrati sve to pukom legendom, nemoguće je uskratiti im vrednost autentičnog svedočanstva, barem u onom što je u njima suštinsko. Već osamnaest vekova talasi sumnje i negacije zapljuskuju stene toga svedočanstva, već stotinu godina kritika udara na njega svim raspoloživim oružjima. Ona je uspela da ga mestimice obruši, ali ga nije pomerila s mesta. Šta se nalazi iza tih vizija apostola? Teolozi, egzegete koji se drže slova i učeni agnostici mogu se o tome sporiti do beskonačnosti i mogu se tući u mraku, ali neće jedni druge moći ubediti svojim praznim rezonovanjem sve dotle dok im teozofija, koja je nauka o Duhu, ne bude ponudila širinu koncepcija, sve dok im najmodernija eksperimentalna psihologija, koja je umeće otkrivanja duše, ne bude otvorila oči. Međutim, sa stanovišta svesnog istoričara, to jest ako se te činjenice posmatraju kao autentične psihičke činjenice, valja imati na umu nešto u šta se ne može sumnjati, a to je da su viđenja i vera u vaskrsenje Hristovo za apostole bili nešto nesumnjivo i neoborivo.

Čak i ako se odbace kazivanja Jovanova pod izgovorom da je njegovo jevanđelje redigovano definitivno nekih sto godina posle Isusove smrti, ili Lukina kazivanja o Emausu kao pesničke amplifikacije, ostaju jednostavna i pozitivna tvrđenja Marka i Mateja, koji su bili na samom izvoru hrišćanske tradicije i religije. Ostaje nešto još čvršće, nešto što ne podleže sporu – svedočenje Pavlovo. Objašnjavajući Korinćanima razloge svoje vere i osnove jevanđelja koje propoveda, on im redom nabraja šest javljanja Isusovih koja su sledila jedno za drugim: Petru, dvanaestorici, grupi od pet stotina ljudi „od kojih je većina“, kaže on, „još u životu“, Jakovu, okupljenim apostolima, pa najzad pominje i svoje viđenje pod Damaskom.4 Te su činjenice Pavlu posvedočili sami Petar i Jakov tri godine nakon smrti Isusove, nedugo posle njegovoga obraćenja, za vreme njegovog prvog putovanja u Jerusalim. On ih je smatrao, dakle, očevicima. Najzad, među svim vizijama, najnesumnjivija i najmanje neverovatna je, mislim, Pavlova; on se u svojim poslanicama vraća na nju kao na izvor svoje vere. S obzirom na prethodno Pavlovo psihičko stanje, kao i na prirodu vizije, jasno je da je to nešto što ne dolazi iznutra nego spolja; to je nešto neočekivano što pogađa kao grom, što iz osnova menja biće čovekovo. Kao vatreno krštenje to ga kali od glave do pete, odeva ga oklopom koji je neuništiv i od njega, pred licem sveta, gradi viteza nepobedive vere Hristove.

Pavlovo svedočenje ima dvostruki smisao i moć jer ono ističe njegovu viziju i izvodi zaključke iz vizija drugih. Ako neko hoće da sumnja u iskrenost sličnih tvrđenja, morao bi u celini da odbaci istorijska tvrđenja i da nanovo piše istoriju. Dodajmo da nema kritičkog istorijskog prosuđivanja bez odmeravanja, i to tačnog, bez razumnog prebiranja po svim dokumentima, nema filozofske istorije ako se zaključci ne izvode iz veličine i snage posledica i uzroka. Može se s Celzom, Štrausom ili Renanom ne pridavati nikakva objektivna vrednost vaskrsenju, može se na taj fenomen gledati kao na čistu halucinaciju. Međutim, u tom slučaju prisiljeni smo da najveću religijsku revoluciju čovečanstva pripišemo jednoj obmani čula i himeri duha.5 Jer, ne varajmo se, vera u vaskrsenje je osnova istorijskog hrišćanstva. Bez te eklatantne potvrde Isusovog učenja, njegova religija ne bi ni započela.

Hristos je duši pritisnutoj svim nevoljama zemaljskim kazao: „Ustani, uspravi se jer je nebo tvoja domovina, ali da bi u to poverovala i da bi tamo stigla, potvrdi to još ovde, na zemlji, delom tvojim i ljubavlju tvojom!“

Ta je činjenica izazvala revoluciju u dušama apostola. Njihova svest je bila judejska, ali je nakon toga postala hrišćanska. Za njih je proslavljeni Hristos živ, on im govori, nebo je otvoreno, onaj svet ulazi u ovaj, zora besmrtnosti je dotakla njihova čela i zapalila njihove duše vatrom koja više neće zgasnuti. Iznad zemaljskog kraljevstva Izraela koje se rušilo, ti su ljudi ugledali, u svem njegovom sjaju, carstvo nebesko i univerzalno. Odatle je njihov žar u borbi, njihovo radosno žrtvovanje. Iz vaskrsenja Hristovog polazi onaj čudesni impuls, ona neizmerna nada koja nosi jevanđelje i pruža ga svim narodima, ta snaga zapljuskuje i najudaljenije obale na zemlji. Da bi hrišćanstvo uspelo, bile su potrebne dve stvari, kako to kaže Fabr d’Olive, da Isus postrada i da nađe snage da vaskrsne.

Da bi se činjenica vaskrsenja shvatila kao racionalna činjenica, da bi se razumeo njen religijski i filozofski značaj, potrebno je razmotriti samo fenomene sukcesivnog javljanja i odmah odbaciti apsurdnu ideju o vaskrsenju tela, najveći kamen spoticanja hrišćanske dogme, koja je, u ovom kao i u mnogo čemu drugom, ostala sasvim primitivna i naivna. Nestanak Isusovog tela se može objasniti prirodnim uzrocima, treba znati da su tela mnogih velikih adepta nestala bez traga i isto tako tajanstveno. Između ostalih, nestalo je telo Mojsijevo, Pitagorino i Apolona Tijanskog i nikada se nije doznalo šta je s njima bilo. Moguće je da su im učenici spalili tela kako ih neprijatelj ne bi oskrnavio. Bilo kako bilo, naučni aspekt i duhovna veličina vaskrsenja mogu biti shvaćeni samo u ezoteričkom smislu.

Kod Egipćana kao i kod Persijanaca mazdeističke religije Zoroastra, pre kao i posle Hrista, u Izrailju kao i kod hrišćana dvaju prvih vekova, vaskrsenje je shvatano na dva načina: jedan je materijalistički i apsurdan, a drugi duhovni i teozofski. Prvi je popularna predstava koju je crkva konačno usvojila nakon potiskivanja gnosticizma, a drugi je duboka posvećenička ideja. U prvom slučaju vaskrsenje znači povratak u život materijalnog tela, to jest ponovno uspostavljanje raspalog ili rasutog leša; zamišljano je da se tako nešto mora desiti u trenutku dolaska Mesije ili strašnog suda. Nepotrebno je ukazivati na očevidni, grubi materijalizam i na apsurdnost te koncepcije. Za posvećenika vaskrsenje ima drugačiji smisao; ono je povezano sa trojičnom konstitucijom čoveka. Ono znači: očišćenje i ponovno rođenje sideralnog tela, eteričnog i fluidnog, koje je sam organizam duše i, na neki način, posuda duha. Do tog očišćenja može doći i u ovom životu unutrašnjim činom duše i određenim načinom života, ali se za većinu ljudi ono događa nakon smrti, i to samo za one koji su na ovaj ili na onaj način težili pravdi i istini. Licemerje je nemoguće na onom svetu. Tamo se duše pokazuju onakvima kakve jesu; one se neumitno pokazuju u obliku i u bojama svoje suštine; mračne i opake ako su zle, a blistave i lepe ako su dobre. To je učenje koje apostol Pavle izlaže u poslanici Korinćanima.6 On formalno tvrdi: „Ima telo telesno, i ima telo duhovno.“ To i Isus kaže, ako se čita između redova, u susretu sa Nikodimom, on to duboko naglašava i simbolički ističe. Jer što je duša oduhovljenija, utoliko će dalje poći od zemaljske atmosfere, utoliko će dalje zaći u kosmičke predele koji je privlače po svom zakonu afiniteta, ali je i sve teža njena manifestacija pred ljudima.

Jer uzvišene duše se pokazuju ljudima tek u stanju najdubljeg sna ili zanosa. Tada je fizičko oko zatvoreno i duša, poluoslobođena od tela, ponekad sagledava druge duše. Događa se, međutim, da se neki veliki prorok, istiniti Sin Božji, javi svojim učenicima na vidljiv način dok su u budnom stanju, i tako ih uverava ostavljajući snažan utisak na njihova čula i uobrazilju. U sličnom slučaju, rastelovljena duša kao da trenutno daje svom duhovnom telu vidljiv izgled, ponekad čak i opipljiv, posredstvom dinamizma posebne vrste kojim duh deluje na materiju služeći se električnim silama iz atmosfere i magnetskim silama živih bića kao posrednicima.

To je ono što se dogodilo, po svemu sudeći, i s Isusom. Javljanja o kojima nam govori Novi zavet spadaju kako u prvu, tako i u drugu kategoriju: to su, naizmenično, duhovne vizije i senzibilna javljanja. Sigurno je da su za apostole imala karakter najviše realnosti. Oni su bili spremni pre da posumnjaju u postojanje neba i zemlje nego u svoj stvarni susret sa vaskrslim Hristom. Jer te potresne vizije Gospoda bile su nešto najsvetlije u njihovom životu, nešto najdublje u svesti njihovoj. Nema natprirodnog, već nepoznatog u prirodi, njenog nevidljivog kontinuiteta u beskonačnosti i svetlucanje nevidljivog na samim rubovima vidljivoga. U našem sadašnjem telesnom stanju mi jedva možemo poverovati i pojmiti realnost onog što se ne može dodirnuti; u duhovnom pak stanju nama će materija biti irealna i nepostojeća. Ali sinteza duše i materije, tih dvaju lica jedne supstance, nalazi se u Duhu. Jer ako se vratimo na večne principe, na konačne uzroke, postoje urođeni zakoni Razuma koji objašnjavaju dinamiku prirode, kao što postoji i izučavanje duše eksperimentalnom psihologijom, koja objašnjava zakone života.

Vaskrsenje shvaćeno u ezoteričkom smislu, onako kako sam upravo izložio, istovremeno predstavlja obavezni zaključak Isusovog života i neophodni uvod u istorijsku evoluciju hrišćanstva. Taj je zaključak obavezan jer ga je sam Isus u mnogo navrata objavio svojim učenicima. Ako je imao moć da im se javi nakon smrti u trijumfalnom sjaju, učinio je to zahvaljujući čistoti i urođenoj snazi svoje duše, ustostručenim veličinom napora i ispunjenog dela.

Gledano spolja, i sa zemaljske tačke gledišta, mesijanska drama je okončana na krstu. Uzvišena po sebi, ona, međutim, manjka u pogledu ispunjenja obećanja. Viđena iznutra, iz dubine svesti Isusove i s tačke gledišta koju možemo nazvati nebeskom, ona ima tri čina, a kušanje, preobraženje i vaskrsenje označavaju vrhunce činova. Drugim rečima, te tri faze predstavljaju Hristovu inicijaciju, potpuno otkrovenje i krunisanje dela. To sasvim dobro odgovara onome što su apostoli i hrišćanski posvećenici prvih vekova zvali – tajna Oca, Sina i Duha svetoga.

Obavezno krunisanje, kako sam rekao, Hristovog života, i neophodan uvod u istorijsku evoluciju hrišćanstva. Lađa sagrađena na žalu osećala je potrebu da bude uronjena u Okean. Vaskrsenje – to su otvorene dveri svetlosti koje nam pokazuju sve ezoteričko nasleđe Hristovo. Neka nas ne čudi to što su prvi hrišćani bili zapanjeni i kao zaslepljeni tom navalom koja podseća na udar groma, što su učiteljeve reči primali doslovno i što im je njihovo značenje često izmicalo. Ali danas, kada je ljudski duh prevalio toliko vekova, osvojio tolike religije i učenja, mi znamo šta su Pavle, Jovan, pa i sam Isus podrazumevali kada su govorili o tajni Oca i Duha. Mi vidimo da su oni u tome razumeli ono najviše i najistinitije što su otkrile psihička nauka i teozofska intuicija Istoka. Takođe vidimo novu moć širenja koju je Hristos podario drevnoj i večnoj istini, veličinom svoje ljubavi i snagom svoje volje. Mi najzad, takođe, vidimo istovremeno metafizičku i praktičnu stranu hrišćanstva koja obezbeđuje njegovu moć i njegovu vitalnost.

Drevne teozofije Azije su spoznale transcendentne istine. Bramani su, čak, bili pronašli ključ ranijeg i budućeg života, formulišući organski zakon reinkarnacije i naizmeničnosti života. Međutim, u nastojanju da utonu u onostrano i u kontemplaciju Večnosti, oni su zaboravili zemaljsko ostvarenje: individualni i društveni život. Grčka, prvobitno posvećena u te iste istine u skrivenijim i antropomorfnim oblicima, vezala se, s duhom koji joj je svojstven, za prirodni i zemaljski život. To joj je omogućilo da otkrije, na primer, besmrtne zakone Lepog, i da formuliše principe nauka koje se temelje na opažanju. Ali s te tačke gledišta, koncepcija onostranog se sužavala i postepeno se zatamnjivala. Isus je svojom širinom i svojom univerzalnošću, obuhvatio obe obale života. U molitvi Gospodu, koja sažima njegovo učenje, on kaže: „Neka bude carstvo tvoje kako na nebu tako i na zemlji!“ Jer carstvo božje na zemlji znači ispunjenje moralnog i socijalnog zakona u svem njihovom bogatstvu, u svem veličanstvenom sjaju Lepote, Dobra i Istine. Prema tome, privlačnost i moć tog učenja, njegova, na neki način neograničena, moć razvoja leže u jedinstvu moralnog i metafizičkog, u vatrenoj veri u večni život i u potrebi da on započne još ovde na zemlji milošću koja je delatna. Hristos je duši pritisnutoj svim nevoljama zemaljskim kazao: „Ustani, uspravi se jer je nebo tvoja domovina, ali da bi u to poverovala i da bi tamo stigla, potvrdi to još ovde, na zemlji, delom tvojim i ljubavlju tvojom!“

1 Mt 24, 64.

2 Mt 24, 65.

3 Mk 16, 45.

4 Kor 15, 1–9.

5 Štraus kaže da se vaskrsenje može objasniti samo kao šarlatanstvo koje se koristi u svetskoj istoriji – ein welthistorischer humbug. Reč je cinična, a ne duhovita i ne objašnjava ni Pavlovu viziju ni vizije apostola.

6 1 Kor 15, 39–46.

Oceni 5