Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg (7)
Bracca 01 B

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Sukob na zabavnomuzičkoj levici

DOBROVOLJNO PEVAČKO DRUŠTVO - Nedelja na Duhove (East Field Music)

Osam godina nakon zajedničkog albuma proročanskog naslova Poslednja mladost u Jugoslaviji  (Jugoton), Nebojša Krstić i Srđan Šaper odlučili su da se ipak vrate muzici; kako u intervjuu za Vreme zabave do detalja objašnjavaju - bio im je potreban još jedan lik da projekat bude kompletiran. Igrom nesrećnog slučaja odlučili su se za Kikija Lesendrića (Piloti) i tako sami sebi definisali ličnu sudbinu, negde na raskrsnici apatičnog Bajage i zbunjenih Vampira, potirući svako sećanje na gotovo neverovatnu činjenicu da su Krstić & Šaper, kao članovi Idola, učestvovali u stvaranju takve ploče kao što je Odbrana i poslednji dani.

Nedelja na Duhove, ispostavlja se, sa Idolima nikakve veze nema, ali i te kakve veze ima s Pilotima; iskustvo preslušavanja deset pesama na ovoj ploči - identično je s регverznom mentalnom odlukom da deset puta, recimo, uzastopno slušate Kikijevu pesmu Kao ptica na mom dlanu, jer je derivat pomenute ptice do te mere duhovno oblikovao album da više nije jasno liči li Krstić na Lesendrića ili Lesendrić na Šapera. Čak i u onim pesmama u kojima je jasno da se pred mikrofonom smenjuju Nebojša i Srđan (Sestrice mala, Nedelja na duhove, Kratko pismo, Laura), ostaje sumnja da li iz njih govori Kiki ili njegova ptica; da ne pominjemo one najtragičnije trenutke albuma kad Lesendrić svojim suznim glasom počinje da zapomaže (Mala pesma), kao da pred pretnjom smrtne kazne peva Zaboravljene zatvorenih očiju, držeći gitaru na dlanu umesto one ptičurine.

Uslikani za omot: Lesandrić, Krstić, ŠaperDobrovoljno pevačko društvo moglo bi da promeni naslov u Mrtvačko pevačko društvo jer je to jedini način da vam opišu atmosferu u kojoj je svaki živi mrtac živahniji od bilo čega na ovoj ploči; ne samo da je sve toliko sporo da 44 minuta muzike izgledaju kao 4400 sati prinudnog rada u sibirskom kamenolomu - već je u toj sporosti neizdrživo mnogo sečenja vena, krupnih suza, glasne kuknjave za voljenom, pa čak i ovakvih dramatičnih stihova: "Nek postanem glup kao noć, kao mrak/ Ako prestanem da te volim/ Neka bude što mora da se desi bilo šta/ Niko te neće voleti kao ja". Treba li da vam kažem da je ove poetske trenutke otkrio Kiki? Treba li da vam dodam da je Kiki plakao pred mikrofonom? Treba li da vam otkrijem tajnu da je i Kikijeva ptica ridala od tuge?

Dobro, Kiki jeste zvezda albuma, jer je uz sve ostalo bio aranžer i producent; ali, daleko od njega nisu ni Krstić & Šaper, do bledila neinventivni, smrtonosni ozbiljni, često tragično izgubljeni u pesmama operisanim od svakog cinizma i ironije, amputiranim od svakod normalnog refrena koji traje duža od nekoliko sekundi. Nedelja na Duhove je album koji 1995. s ponosom može da stane uz nove ploče Smaka i Vampira; veseo kao multipleks skleroza, intrigantan kao Bajone, duhovit kao Senta, avangardan kao Piloti.

Želim da verujem da se i onoj Kikijevoj ptici smučilo i da je konačno napustila svoje ognjište na Lesendrićevom dlanu; valja razumeti odluku tog pernatog stvorenja da konačno napusti Dobrovoljno pevačko društvo, čije je songove slušalo mesecima. Budimo pošteni: i ptičiji mozak ne može baš sve da podnese. (1995, magazin Vreme zabave)

 

GALIJA - Ja jesam odavde (PGP RTS)

Ako smo, svojevremeno, u jednoj od pokojnih Jugoslavija, imali sukob na književnoj levici - pedesetak godina docnije doživeli smo da prisustvujemo sukobu na zabavnomuzičkoj levici. Akteri su provereni SPS kadrovi: Zabranjeno pušenje (čiji se album zove Ja nisam odavle) i Galija (koja novom pločom poručuje - Ja jesam odavde). Oba benda su potonjih godina odano, do balčaka, služila režimu: Karajlićevo Pušenje učestvovalo je na mnogim SPS promocijama sve dok je Milorad Vučelić (direktor Komune) bio u milosti Predsednika & Njegove Supruge; Galija je, razume se, svoje koncerte održavala samo u dane partijskih i državnih praznika, te je sasvim logično da je ovaj dokumentarni live-zapis, u stvari, snimak s koncerta u niškom "Čairu", 8. marta 1998, nimalo slučajno, na Dan žena, što je praznik do kojeg Neša i drugovi vrlo drže, mnogo je važno tog dana svojoj voljenoj drugarici kupiti uveli karanfil ili je - oh, sreće! - odvesti na koncert Galije gde će moći da peva koliko je grlo nosi i da pritom uživa u Nešinim pesmama koje diraju polne damare i objašnjavaju zašto je SPS naša jedina sudbina.

Sa čak 13 pesama koje, nažalost, pokrivaju svaku od najgorih faza Galije, jer drugih faza nije ni bilo - od simfo rock onanije (Decimen), preko populističkih zabavnjaka (Skadarska) i bijelodugmaške zaraze (Gospa), do turističkih razglednica (Kotor) i seci-vene-refrena (Stare trube), večito veselo-tužne Nišlije (potpomognute beogradskim gostom, klavijaturistom Sašom Loknerom) insistiraju na Tradicionalnoj Srpskoj Melodrami, koja bi, valjda, trebalo da bude naše tajno oružje protiv okrutnog, nesentimentalnog Novog Svetskog Poretka. Zato je, slutim, namerno, čitava koncepcija albuma Ja jesam odavde - ne samo prkosno patriotska u svom naslovu, već toliko utopljena u dert, nesrećnu ljubav, postelju od punog meseca, krupne nacionalne suze, žal zbog teritorija koje više nisu srpske (Skadarska) i gubitničku atmosferu koja se idealno uklapa u sporazum Milošević - Holbrook. Sve što Galija poručuje i isporučuje zaključano je u daleku prošlost: kao da je ovo 1979. godina, kao da Beogradsko proleće još uvek postoji, kao da svi čekamo da drug Tito još jednom vidi Indiju pre nego što mu amputiraju nogu.

Ali, devetnaest godina docnije, sve je otišlo u pizdu materinu: nema više Beogradskog proleća, indijska ljubimica zove se dr Mira, noge su izgubili neki drugi ljudi... ali je zato Galija uverena da je ovo još uvek ona ista zemlja u kojoj je mogućno, za 8. mart, animirati žensku čeljad i obezbediti im iluziju da vredi živeti u ovakvom političko-muzičkom sistemu, s nekoliko plačipičkastih refrena i neveštim skandiranjem ovlaženih devojčica. Ja jesam odavde dokaz je dokle se nisko može pasti - za utehu Milosavljeviću, još samo Karajlićevo Pušenje ume dublje da se uvuče režimu, što znači da sam u političkom sukobu srcem na Nešinoj strani - te je u ovom času sasvim irelevantno da su zvuk + produkcija (Ivan Vlatković) dovoljno korektni da dobijemo impresiju o koncertu, da je booklet ispisan latinicom (a ne ćirilicom, kao do sad) i da, s nekakve strogo muzičko-profesionalne strane, nema primedbi o kvalitetu svirke.

Ono što jeste bitno, da se već jednom razumemo, nisu ni zvuk, ni produkcija, ni Loknerove egzibicije. Bitno je da Galija nije sposobna da se odlepi od svog partijsko-nacionalnog statusa koji filozofijom zaglupljivanja ne zna gde da se zaustavi. Bitno je da je ovo, u stvari, simulirani rock iza kojeg živi duh ljigavi duh zabavne muzike, ideološki primenjen na srpsko pučanstvo. Bitno je da je ovo nepodnošljivo vulgarna ploča koja manipuliše svojom retardiranom publikom. Bitno je, konačno, da ova ploča nikakve veze sa stvarnošću nema: ovo je artefakt glazure krvi i tla, savršen primer ideološke kvazipoezije na julovskim tragovima lažne nostalgije... (1998, magazin XZ)

RAZNI IZVOÐAČI - Originalna muzika iz filma "Crna mačka, beli mačor" (Komuna)

Kad je nakon desetak godina saradnje mudro otkrio da Goran Bregović "ne pravi originalnu muziku, već koristi tradicionalni melos" koji, povrh svega, isti (Bregović) koristi u "lične svrhe, radi sopstvene promocije", sasvim je razumljivo bilo da reditelj Emir Kusturica, vlasnik gore pomenutih izjava, nije imao gotovo nikakav veliki izbor glede kompozitora za svoj novi film Crna mačka, beli mačor. Bregović nije dolazio u obzir, Simjanović se priklonio neprijatelju Paskaljeviću, Kornelije Kovač odavno nije radio za film, Vlada Divljan nije bio ni u najširoj selekciji... pa je kao poslednja rezerva, iz malog mozga, iskopan Nele Karajlić, vođa beogradskog Zabranjenog pušenja, koji je s filmskom muzikom i filmom uopće imao onoliko dodirnih tačaka koliko je u predratnom Sarajevu prolazio pored kina "Radnik". Shvatajući da mu je partijski zadatak da uradi ono što nikad u životu nije radio - cigansku muziku, Karajlić je očajnički potražio pomoć: tako smo brojčano dobili još dva muzička autora - Vojislava Aralicu i Dejana Šparavala. Prvi je producent Pušenja, drugi violinista pomenutog benda - pa se iz njihove vizure, podržane Karajlićevom ciganskom neveštinom, izrodilo da da na ploči, u čak 19 tema, prisustvujemo galimatijasu najopštijih mesta glede romske muzike, od filma Skupljači perja preko Cigani lete u nebo do najbleđe reinkarnacije Harisa Džinovića. Najtužnije je što ova neciganska trojka (Karajlić, Aralica, Šparavalo) veze nema s ciganskom muzikom: tome u prilog govore nebulozne teme u kojima su romske violine pozadina za čarlston teme i refrene na indijanskom engleskom jeziku (Long Vechile), baš kao što je neukusno kopirati (Bregovićevu) Mesečinu duvačima i naslovom Daddy, Don't Ever Die On Friday, uz, opet, skandalozan engleski s akcentom iz Srpskog Sarajeva.

Da sve bude dno i niže od toga - svedoči verzija pesme Ženi nam se Vukota, ovde u južnoameričkom ambijentu (El Bubamara Pasa), s grozomornom (narodnjačkom) elektronikom i uveseljavajućim South America ritmovima pozajmljenim iz svakog lošijeg hotela na grčkoj obali. Ima toga još: operetskih tema nakon Prvog svetskog rata (Ja volim te još), nemačkih marševa (Meine Stadt), nova verzija Vukote koji se još nije oženio (Bubamara Panj), tu je nekakvo Bugarsko kolo (koje s Bugarima blage veze nema), pa onda još jednom nesrećni Vukota u svojoj sunflower-verziji (Bubamara suncokret)... Pedesetak minuta ove tzv. muzike ne može se slušati ni pod pretnjom Zakona o informisanju: Karajlić, Aralica i Šparavalo - s istim su žarom radili na romskim melodijama kao što bi, da je Kusturica, poželeo snimali filipinske karaoke-hitove.

Otud je, verovatno, najistinitija impresija da soundtrack za ovaj film nije ni ciganska muzika, ni etno koketiranje, nije rock'n'roll, nije folk, nije, zapravo, ništa, već gomila napabirčenih i preuzetih zvukova, smeštena - van vremena i prostora - u mučnih pedesetak minuta "glazbe" koja, eventualno, ima smisla u polnom odnosu sa slikom na velikom platnu, ali bez nje, gola, kao zvučni dokument, sasvim je besmislena. O tome, uostalom, na bookletu, svojom izjavom svedoči sam g. Kusturica koji znalački objašnjava o čemu se ovde, u stvari, radi: "Rokenrol grupa Zabranjeno pušenje, u kojoj sam nekad svirao, napravila je pod imenom 'Black Cat, White Cat' celokupnu muziku za film. Za to su korišćeni svi muzički žanrovi, čak i oni koji su naizgled potpuno nezanimljivi...".

Problem je što su na ovoj ploči svi "korišćeni žanrovi", kako to lepo Emir kaže - "nezanimljivi". Već viđeni. Iscrpljeni. Izraubovani. Klinički mrtvi. Nepomični. Povrh svega, amaterskom obdukcijom obrađeni. Što Bregoviću nikad ne bi moglo da se desi... (1998, magazin XZ)

ALEXANDRA SLAÐANA MILOŠEVIĆ - Compilation Vol. 1 Balade: Harmony (PGP RTS)

Kad su se, svojevremeno, održavali nekakvi (demokratski, slobodni) izbori, po ulicama srpskih gradova pojavio se plakat Jugoslovenske levice od kojeg su migrenom zaraženi milioni glasača; plakat je, podsetimo, bio - rekli bi zdravstveni radnici - letalni amalgam u cvetnom aranžmanu, prizor nabujalog cveća u takvim LSD-bojama da je i dr Mira Marković, u magnovenju, izgledala kao Milica Milša called Živana. Taman kad se učinilo da je levičarska psihodelija umrla, booklet Alexandre Slađane Milošević (njeno drugo ime na omotu je ispisano je kao Sladjana - što je jedna od zanimljivijih detalja na ploči) vraća nas u pejsaže flower-power aranžmana, opet smo u hippie-društvu, fali samo Neša iz Galije da donese onu nišku marihuanu pa da poletimo ljubičasto-zeleno-jarko tirkiznim nebom na čijoj su pink-pozadini nečitljivim slogom ispisani naslovi 18 pesama, kao da ima onih koji će stvarno buljiti u ovako nebitnu informaciju.

Kad se reše i ti formalno-štamparsko-dizajnerski problemi, suočavamo se sa albumom čiji je koncept, teoretski, lako objašnjiv: Alexandra tj. Sladjana odlučila je da na jednom mestu okupi Sve Svoje Balade - iskreno uverena da postoje likovi koji će blizu 69 minuta slušati kako to Ona radi, slow & easy & tender & gently, amaterski & pionirski, sve vreme pokušavajući (neuspešno) da sebe predstavi kao Vrhunsku Umetnicu koja je još odavno shvatila kako ta cela Muzička Stvar funkcioniše. Valjda zato album pokriva mračni period od 1979. do 1996. godine, tek da se sablaznimo nad podatkom da pred sobom imamo Personu koja u kontinuitetu radi 17 godina (jebote!), valjda je zato na ploču uključen svaki moronski komad koji je Sladjana ikad snimila, a bilo ih je - nije da nije. Skromnog a samozaljubljenog vokalnog opsega i folk-boje u rangu Dragane Mirković, A.S.M. je, de facto, lišena osećaja za Baladu koja mora da poseduje emocionalnu frivolnost i tanani osećaj za emocionalnu krkhost; ono što, de jure, dobijamo na ovoj kompilaciji jeste nevešta mešavina laganih, up-tempo numera koje i nisu balade (Das Licht Von Kairo, Ja sam neka čudna vrsta) i bledunjavih, nevešto aražiranih, softie-pesmica čiji je efekat jednak upotrebi papirnih maramica. Najgore je, ipak, slušati A.S.M. iz najnovijeg perioda - recimo, pesme Times Are Changing  ili Harmony u kojima komični američki (orkestarski) kič trijumfuje snagom banalnosti i iskrenošću Band Aid-tuge, u okruženju najnaivnijih lirskih vizija o "harmoniji" i "jednakosti", sa srceparajuće-gušećim refrenima, praćenim harfom i nekakvim šupljikavim instrumentima. Compilation Vol. 1 Balads: Harmony - nesrećna je retrospektiva jedne promašene karijere, neprijatna kolekcija amaterske prosečnosti koja nikad i nigde nija imala nikakvu šansu... (1998, magazin XZ)   

 

Oceni 5