Sumrak kokota

Nacionalni autoritarci i kad se upinju da budu demokrati jednostavno ne umeju da prikriju autoritarnu prirodu svog pogleda na društvo. A ta priroda je okamenjeni nacionalni posluh iza kojeg stoji pećinski bog Niks i agrarni sveci, kovači Mamuriusi, službenici Marsa, starog dobrog boga rata. Auto­ritarci se otkriju i iza "humanističke" frazeologije (Cosić), i iza mudronosnih "pesničkih ovlašćenja" (Bećković) i iza univerzalizacija "tolerantnog" provincijalizma (Aralica). Sada se u svetlu jedne tragedije može videti mrak autoritarne duše koja, kao "disident" i "slobodar" u doba jednog autoritarizma nije mislila i delala u pravcu ukidanja autoritarizma, već u pravcu zamene jednog autoritarizma drugim, onim u kojem bi ona vodila glavnu reč. Ovde je, dakle, reč samo o tome koji će autoritarci pobediti, koji će autoritarizam, u nepromenjenom stanju balkanske autokratije, voditi glav­nu reč.

Sam biologistički vokabular svih tih "antirežimskih" pisaca, pesnika, akademika ("otpad", "kukolj", "izrodi" i si.) govori nam da tu nipošto ne može biti reči o demokratima, već o surim i surovim patrijarhalcima koji ni po koju cenu neće dozvoliti da društvo, nacija, rasa izmaknu kontroli ("odrode se"), to jest da se demokratizuju!

Za našeg pesnika ne postoji kategorija istorijskog vremena sa svim svojim dinamičkim unutarnjim pro­cesima, ne postoje rasudni razlozi, kauzalnost, razvojna linija. On istorijsko vreme sagledava u kategorijama (bolje reći magnovenjima) "kosmičkog prevrata", i to kao "vidioc"

"Srbi su uvek imali visok procenat otpada", kaže Bećković, u intervjuu Politici (02.08.1991), citirajući nekog parnjaka, akademika. Čovek koji narod deli na pripad i otpad svakako ne može biti demokrata, ali ni istinski patriot (taj govor nam otkriva da je tu u pitanju neko profitersko patrioterstvo). Autoritarni radikalizam ovakvog sagledavanja govori o ne­moći da se dublje, šire, celovitije, nacionalistički neostrašćeno, samopsihoanalizirano, civilno sagleda sudbina naroda kao civilni i demokratski dru­štveni život, gde ne postoji nikakva potreba (jer nema paranoje) da se protivnik naziva otpadom, već vam je data potpuna sloboda da izvolite drukčijim, civilnim polemičkim jezikom izricati sva svoja, i ona najdublja neslaganja s protivnicima vašega mišljenja. Time i protivniku dajete slobo­du da vam odgovori. Ali kad nekoga proglašavate "otpadom", vi više niste u borbi mišljenja - vi ste pri biološkom ratu istrebljivanja, a javno mišljenje u kojem je moguće izgovarati takve reči potpuno je autoritarne prirode. U tom mnjenju ne bori se za mišljenje, već za opstanak. U Francuskoj, gde znaju da je demokratsko javno mnjenje najefikasnija borba za opstanak svih nacionalnih, kao kulturnih, vrednosti, taj "otpad" je veoma cenjen - nekad čak cenjeniji i od pripada, kao na primer u slučaju Žana Ženea, samopotvrđivanog preziratelja Francuske i Francuza, koga štampaju u Plejadi i igraju u nacionalnoj svetinji Komedi Fransez.

U budućem demokratskom društvu bićemo prvi koji će se zalagati za to da našeg nedemokratskog pesnika štampaju u ovdašnjoj Plejadi. Jer, smatramo, njegovo političko gledanje je lična stvar, naravno samo do onog trenutka dok ne potegne na nas batinu svog autoritarnog rečnika, i to u jednoj društvenoj situaciji gde postoji samo takav rečnik i gde je on sredstvo vlasti.

Autoritarizam "ovlašćenja jednoga pesnika" najbolje nam može potvrditi rečnik i metonimičnost govora koji pesnik koristi opisujući društvene, političke, istorijske fenomene. Za našeg pesnika ne postoji kategorija istorijskog vremena sa svim svojim dinamičkim unutarnjim pro­cesima, ne postoje rasudni razlozi, kauzalnost, razvojna linija. On istorijsko vreme sagledava u kategorijama (bolje reći magnovenjima) "kosmičkog prevrata", i to kao "vidioc". Otud je sasvim normalno da on "ni u snu", kako kaže, nije mogao "videti a kamoli predvideti" Gorbačova i perestrojku, što su, recimo, neki vidovitiji istoričari i politikolozi (poput Freda Nila, ili profesora Svarca) davno već predvideli kao zakonit tok istorijskih promena. Njihovo "vidovnjaštvo" srž je ozbiljnog istorijskog, filozofskog razvoja njihove naučne svesti, tako reći jedna individualna sposobnost umnog dosega (paććattam veditabbo vinnuhi - u budističkoj terminologiji noetske svesti i noematskih korelata svesti), a ne barbarogenijsko očekivanje "ne­beskih dotacija", kako veli pesnik. Društva koja svoje novčane dotacije izdvajaju za razvoj znanstvene svesti ne očekuju nikakve "nebeske dotacije", a društva koja plaćaju "vidioce" i nacionalno ostrašćene "svesti" osuđena su uvek na neke "nebeske dotacije".

Prema tome, Gorbačov i perestrojka nikako nisu "najhumaniji zemljotres ljudske istorije", jer istorija nije seizmografsko područje zemljo­tresa, koji su uvek nehumani, po mom skromnom sudu i "neskromnom" sudu jednoga Voltera, koji je napisao i svoj slavni "antizemljotresni" pam­flet u Kandidu. Dakle, taj humani, štaviše najhumaniji zemljotres, s epicen­trom u Moskvi odneo je "krvave prestole satrapa istočne Evrope". Nama samima on je postao "nebeska dotacija", a pesnik još ne zna "da li ćemo je biti dostojni" i to ga, naravno, brine. Ne znamo samo da li kao pesnika, seizmografskog humanistu ili entomologa (zašto entomologa, pogledaj u nastavku teksta). Koliko je nama iz istorije, ne iz seizmografije, poznato - iz pomenutog je epicentra narodima istočne Evrope, da li kao "nebeska dotacija" ili ne, najpre došao "krvavi presto" komunizma, no sada je dozna­ka te dotacije promenjena. Ipak, u samom epicentru "najhumanijeg zemljo­tresa", zahvaljujući takvim velikim istorijskim pojavama kao što je Gorbačov, ka civilnom društvu evoluira se na jedan istorijski razumniji (prema strukturnim mogućnostima toga društva), civilizacijski pragmatičniji način. Za nebeske ne znam, ali za istorijske dotacije današnje Moskve mi svakako nismo dozreli, jer smo se opet upustili u vampirski nacionalistički žar rušenja, a upustili smo se u to jer stvari ne gledamo istorijski, već nebeski.

Pesnik o istorijskim stvarima voli da priča kroz viceve. Tako ga neki Amerikanac pita da li se na "srpskom jeziku može reći nešto skromno?", a pesnik završava svoje tobože ironično snebivanje oko odgo­vora sledećim rečima: "I zato će se naše pitanje rešiti kad bude postavljeno kao svetsko... Smatram da naš problem, pored nas, treba da rešavaju samo predstavnici Amerike i Rusije." Pesnik, jer nije filozof istorije, ne zna da ako ne umeš sam da rešiš svoje pitanje i svoj problem, to neće umeti ni drugi. Drugi ti može pružiti pomoć, ali se sam moraš potruditi oko rešenja.

Pa i sam pesnik je to video i rekao, u jednom retkom racional­nom uzletu svog iracionalno "promišljajućeg" (iz duše) teksta (oksimoroni kod nas su sasvim mogući): "Kad se podigla čizma s vratova ljudi i naroda, u mnogonacionalnim državama neki su krenuli jedni drugima na grkljane - zaboravljajući na čizmu i nalazeći da su jedni drugima krivci." Izražavam svoje poštovanje prema ovom pravednom zapažanju koje se, kao teorijski ispravan stav, ne stavlja na stranu jednih ili drugih. Nevolja je u tome što autoritarizam "pesničkih ovlašćenja" neoprezne (u pogledu noetske svesti) pesnike često odvuče u političke autoritarizme koji, naravno, ne moraju biti direktna, gola politika, već mogu biti i određena kulturna politika, ili samo politika kobnih "pesničkih ovlašćenja" u procenama političkih zbiva­nja. Tako aistorijski pesnikov pogled na svet, što stvari istorije sagledava čas seizmografskim metonimijama, čas vidovnjaštvom "pesničkog ovla­šćenja" (mada njegovo "vidovnjaštvo" "ni u snu ne predviđa" ono što se može spoznati u javi), kao i svaki autoritarno zanesen pogled na istoriju, mora završiti na zoološkoj, preciznije entomološkoj figuri. Pesnik nas je sagledao kao bube i detaljno razvio svoje poređenje ljudi, naših naroda, i buba.

Slažem se sa pesnikom kada konstatuje da je "hrvatski narod preuzeo na sebe veću odgovornost nego za vreme NDH. Jer ovo što se dešava, dešava se njegovom demokratskom voljom." Ali, nije li pravdolju­bivi pesnik morao reći da je i srpski narod svojom demokratskom voljom (mada bih o toj volji i Srbe, i Hrvate, i sve ostale pitao: "A tko je ta šta je ta da prostiš?") preuzeo svu odgovornost postavljanja samo svog, srpskog pitanja u višenacionalnoj zajednici, zapretivši i "oružanim bitkama" putem svoga izabranika? Zar nije trebalo, ako se već pričala priča o Jugoslaviji, pravedno postaviti jugoslovensko pitanje kao pitanje ne nacionalno, već pitanje demokratskog okvira za jedan civilizacijski razvoj u kojem bi i sva nacionalna pitanja bila pravedno rešena? Zar nije trebalo optužiti ideološko-političku čizmu koja nam je svima bila za vratom, kako pesnik primećuje, za ideološku uzurpaciju jedne ideje koja je trebalo da bude ideja kulture i civilizacije. U trenutku postavljanja tog i takvog pitanja o ideo­loškoj uzurpaciji, mi bismo još uvek bili u decenijskoj ekonomskoj predno­sti u odnosu na sve one "krvave prestole satrapa Istočne Evrope". Ali, važnije je bilo istom ideologijom uzurpirati srpsko pitanje, kad se već nije moglo držati jugoslovensko, i ne brigati brigu ekonomije, već "sređivanja" starih računa na sve istovetno stare načine. A i čemu briga? U ovom i ovakvom društvu autoritarci su uvek najbolje i ekonomski zbrinuti.Za Titovu vladavinu pesnik kaže: "Megalomanija, ideološka narkoza i ludilo". A mi, bez pesničkih ovlašćenja, očima istorijskih ljudi, gledamo šta se oko nas zbiva i posve nepesnički vidimo da megalomanije, ideološke narkoze i ludila ima ne za jednog, već za šest Tita i hiljade akademskih i neakademskih besednika, "vidilaca", proroka i tumača naših narodnosnih sudbina. Ne nosi li jedna skorašnja knjiga naslov Ovako govori Matija? Also sprach Zarathustra. Tako je govorio drug Tito, šta li?

"Od svih šovinizama ipak je najgori onaj koji pravi razlike među Srbima." Nije li ovo neka nova ideološka narkoza na bazi krvi? U elektronsko-galaktičkom dobu (zahvaljujemo ga i našem Tesli koji je iz zemlje političkih besednika s pesničkim ovlašćenjima zbrisao u zemlju nauke s pesničkim ovlašćenjem), danas, dakle, u svetu razvijene svesti, dekonstrukciona misaona planeta razvija se pod znakom RAZLIKE (DifferEnce, ŽakaDeride), a naša ovdašnja patrijarhalno-plemenska "pesnička ovlašćenja" još nam čitaju biološku bukvicu i naturalizuju naše postojanje na način nedostojan bilo kakve poezije, dostojan tek malih kaplarskih anšlusa ljudi koji su ostali frustrirani činjenicom da nisu rođeni u epicentru, već da im je zapao obod.

I stvarno, kad pogledam slike sa jugoslovenskih bojišta, vidim večno zabrađene starice, Srpkinje i Hrvatice, gde opet oplakuju decu i unuke, i vidim likujuće vođe srpske i hrvatske politike, i ne vidim nikakve razlike. Strah što vlada Srbima i Hrvatima ne dopušta razliku. Ako nema "bratstva i jedinstva", od sada ćemo se jediniti u ratu. U ratnom jedinstvu nema razlika i zato će se vođe pobrinuti da takvo jedinstvo ne zamre, da ne nastanu razlike, jer razlike su osobina slobodnih i nezastrašenih (jedin­stvom), a istost, homogenost, zbijenost, osobina je onih koji žive u strahu - kakvom, to bi bio zadatak intelektualaca da istraže, a ne da iz postojećeg nacionalnog straha izvode svoje kukavne apologije "nacionalnim ponosi­ma", da svoje paranoje narodu poturaju kao "nacionalni ponos".

Da li bi pesnik mogao pojmiti ("s ovlašćenjem jednog pojmov­nika") jednu malu desedimentaciju poimanja, kada bih mu ja sada rekao da imena (i prezimena) imenovanja stvari naših afekcija, jesu izrazi (simp­tomi) straha od neimenovanog sveta - imenovanja šamanska, jednog do­slovnog simbolizma porekla i prisustva, pa imenovanja pojmovna, jedne metafizike prisustva i porekla, pa potom metaforička razimenovanja u mrežama pisma - i sve to tako dok se strah ne istraši u kulturnoj jednoj formi, da se ne bi istrašivao po bojištima staronacionalnih ratova, dok strah (u nama - rupam, imenu i liku) ne bude dokinut autonomnim neposrednim uvidom svakog oslobođenog individualiteta, a ne nikakvom kolektivnom nirvanom (put u "carstvo nebesko"), jer takva ne postoji. A tragedija zadružnika je u tome što vjeruju da postoji. A ja im poručujem: Ehi passikol Dođi, pa vidi! Ne sklanjaj se više iza države, nacije, plemena, krvi, pa čak ni iza "pesničkih ovlašćenja".

Kud ovaj ode, istorijski život nije još na takvom nivou svesti, reći će mnogi poklonik pesnikov, ljut što se na ovakav način postavlja pitanje "pesničkih ovlašćenja". Na tom nivou svesti istorijskog života ovoga plemena nikada neće ni biti ako tzv. umne glave, umesto da autoritarišu (arhetipima ovlašćene! - koja li je ovo tek megalomanija), ne pomognu narodu dajući mu jednu neautoritarnu, nebesedničku kulturu i prosvetu, kulturu i prosvetu dinamičkog propitivanja stvari sveta i kosmosa, i onih propitivačkih, živih vrednosti tradicije, a ne tradicionalnu amblematiku i duhovnu dogmatiku nejakih nacionalističkih egzegeza.

Umnjaci, u umnom dobu, najranije otpadaju iz vilice koja kida i žvaće meso drugih živih bića (krava, jaganjaca, svinja, goveda). Umnjaci u narodu morali bi isto tako prvi, u umnom dobu naroda, otpasti od narodne biologije (rasnih i mesnih ratova). No, po svemu sudeći, a najviše po tzv. umnim glavama, nijedan od balkanskih naroda nema nameru da u umno doba zalazi.

Naša umna glava, naš pesnik, umesto da istoriju i politiku razumeva i tumači - vijeta, gata, iznaođuje i izumeva (sve njegove reči), čita nam jednodušnu bukvicu čemernicu. U tom dušinom fonocentrizmu, u samoj biološkoj prisutnosti pesnika šamana, koji tumači istoriju kao deo svojih želja i svojih plemenskih apologija, dešava se jedno nadripoetsko predušivanje i ševrdanje jezikom.

Njegova poezija funkcioniše u jednom jezičkom vjeruju i iza­ziva, kad uspe izazvati, estetsku empatiju, ali jezik njegove poezije, "pesničko ovlašćenje", ne funkcioniše ni u filozofiji istorije, što bi mu kao pesniku moglo biti blizu razumevanja, a kamoli u politikološkim analizama koje preduzima. To su više mitološka bajanja no rezon čoveka koji istorijski gleda i vidi, i napokon artikuliše. Tako da nam se pesnikovo "Ne znam kako ćemo se rastati..." (prezentsko neznanje nesumnjivog futura, pozicioniranog kao ono znano, izvesno), analoški slaže s kazivanjem iz jedne kaže: "Zlovidaj - kad hoćeš da pogodiš", a drugi deo pesnikove političke rečenice "... i kako bismo živeli zajedno" (prezentsko neznanje jedne izvesnosti nemoguće pogodbe) sa: "I blagolaži - kad treba da veruju".

Sloga je najčešća reč Bećkovićevog političkog vokabulara. Ovaj pesnik jedne ontološke omraze i jezičkog kovitljaja, šeret i patetičar, humorist i teolog, konzervator i logotet (modernist), u političkom svom pojmovlju zaostaje za samim sobom (njegova teološko-antropološka pro­jekcija je kudikamo na nižem nivou od tvoračke mašte njegova jezika), zaostaje za vlastitim pesničkim paradoksima - sve do gubljenja svakog paradoksa, do udrvljavanja značenja njegovih pojmova. Ovaj Rečnik rečnog toka jezika, Rečnić, Rečniković, Rečnurdović, postaje Drvenik drvnog udrvljavanja, Drvić što drvi, Drvurić što drvuri, Drvenda jezika pojmovnih slaganja. Ništa se tu, u toj "političkoj filozofiji" s "ovlašćenjima jednog pesnika", ne slaže ni sa čim. Puno je nepropitane arhetipike izvedeno na scenu kognitivnosti. Platon je ovakve izbacivao iz Države, a ja bih ih izbacio samo iz Politike.

Nek džaraju, džumaju, džudžaju, džedžaju, džamonjaju, džaprnjaju, džmantaju i čmintuju, ali neka ne doušnikuju dnevnoj politici raščmintano stanje onih nesložnih s čmintovom slogom, s učmintanim stanjem - da to kao nisu Srbi, da su to Srbi razlike, koje on političarima pred nosom, kao kijavičavi virus, zove šovinistima razlike. Izaziva političku kijavicu koja razlikovane treba da otkihne. I tako bi minula srpska prehlada, i tako bi ostali složni oni, čmintići.

A šta je ta sloga, u čemu je i kome ta i takva u čmintanju sloga? Sloga je, stoji u Rečniku srpskohrvatskog književnog jezika, "podudaranje osećanja i volje između dva ili više lica, sporazum; potpun sklad u mišljenju i postupcima". Složan, žna, žno, je "koji su istoga mišljenja; koji izražava, ispoljava potpuno slaganje, jednoglasnost". "U šumici bijahu kumovi slo­žni", veli književni primer Dukića Anta (Iz dnevnika jednoga magarca). Da, u šumici. Ali, van šumice, ja bih predložio upotrebu složenog (a ne složnog) društva. Jer, ako se ono civilizacijski usložni (rasloji i presloji), lako će se složiti. Prvo demokratija, pa sve ostalo. A ne "o Srbima, i svemu ostalom", kako najaviše razgovor s pesnikom Srbinom. Demokratija kao planetarni (svečovečanski) ne posed, već proces, rasposeđivanje koje naravno najpre mora biti otposedovano, u imanjima i maštama. Eto, nek tu individue svih nacija i jezika kažu svoju priču, neka se tu dopriča priča svake nacije. To je ono što bi pesnik trebalo da traži kao koren pravde i svake pravedne sloge (složenosti). Tražiti najpre slogu, da bi potom tobož došla složenost, ne mora biti namerno zloviđanje, ali je ponavljanje jedne autoritarne političke misli koja je, evo već dva veka, zasela u ovdašnji mozak i u ovdašnju stalnu autoritarnu društvenu realnost. Veoma je malo bilo pauza u toj autoritar­nosti koja teče, što bi rekao drug autoritarne.

I zašto nacionalni ljudi-slogani već jednom ne pozovu na slogu slobodnog tržišta, slobodne privatne inicijative, nego opet pozivaju da se okupi oko "pravoslavlja, kosovskog mita i slobodarske prošlosti" (Cosić)? I zašto ta sloboda uvek postoji u prošlosti, a nikad u sadašnjosti? Hajdete, molim vas, drugovi staroverci i gospodo novoverci, ima ovde toliko ne-vernika i, budući ne-vernika, ne-otpadnika, toliko ontoloških sumnjičavaca, toliko dijahroničara konstruktivnog anarhizma - na diku i bogatstvo bu­dućeg slobodnog sveta duševno pripremnih - da ih vi nikada svojom nemaštovitom političkom frazeologijom nećete moći pridobiti za svoju autoritarno-patrijarhalnu slogu. Budite realniji, vi koji ste i "duše razgra­ničili", koji ste granice uneli i u duše, kako reče pesnik, pa siđite sa puta nacionalnog razvoja na kojem ste se preprečili i kukuričete da druge kokote, iza drugih granica, natkokotate.

19.08.1991.

*Tekst prenosimo iz knjige "Tri čiste obične pameti", 1996.