Šumsko pile, vučje meso, jelenovo uvo i ćureći rep

***

Izlazim iz šume na Adi Ciganliji na asfaltnu stazicu. U susret mi na biciklu dolazi gljivar D. Nikolovski, koji na guvernalu vozi devojku. Na gepeku mu je korpica sa gljivama.

– Vidi slučaja – kaže D. i zaustavlja bicikl. – Ovo je moja devojka. Išli smo malo u gljive – i poseže rukom za korpu. – Šta je ovo? – upita.

– Paxillus involutus, osetljiva uvijača.

– Ja i ona ih jedemo. Jesu li jestive?

– Znaš... –  počeh da zamuckujem i taktiziram, plašeći se da se devojka ne razočara u mladića – do danas su bile, a od ovog trenutka više nisu. Imaju kumulativan otrov.

Njegova devojka zuri čas u njega, čas u mene. – Dobro, baciću ih – reče gljivar, razumevši poruku.

***

U šumi smo i sa nama je jedan početnik koga je poveo moj prijatelj. On gori od želje da što više sazna o gljivama. Stalno trčkra od jednog do drugog gljivara i zaviruje u korpe. Zapitkuje. Nikada mu nije dovoljno ono što mu se na licu mesta improvizovano kaže. Uvek na kraju pita: – A je li ona jestiva?

U ruci nosi Pluteus atricapillus. Potura ga pod nos prijatelju koji ga je ovamo doveo: – Šta je ovo?

– Pluteus atricapillus – odgovara prijatelj.

– Kako mu je naše ime?

– Pa i ima i nema naše ime. Jelenska krovnica, jelenski štitac. Pod tim ga imenom beleži hrvatska mikološka literatura.

– A po čemu se prepoznaje?

– Po tome što raste na panju ili pored panja..., po tome što ima glatku kožu na šeširu..., po tome što ima kanal između listića i drške i, na kraju..., po tome što ima ružičaste listiće kada je star i spore u masi boje cigle.

– Ima li još nešto?

– Ima, ali to zalazi u mikroskopiju.

– A je li jestiv?

– Jestiv je, ali nije naročito ukusan! Miriše na drvo i vodnjikav je.

Posle desetak minuta, neiskusni berač ponovo se pojavljuje sa istom vrstom, ali sada sa nešto mlađim primerkom.

– Šta je ovo?

– Ono isto što si malopre donosio.

– Kako se zvaše, zaboravio sam?

– Pluteus atricapillus.

– A naše ime?

I ponovo posle izvesnog vremena dolazi sa istom vrstom. Ali sada u ruci nosi dva komada: – Šta je ovo?

– Slušaj, još jedanput li mi se pojaviš sa istom vrstom, isteraću te iz šume! – dere se na sav glas kazivač, crven u licu.

***

Otišao sam sa Vojom u smrčkovsku posetu kod prijatelja Rajka u Sremsku Mitrovicu. Prvo nas je odveo na groblje da nam pokaže zakopanu miceliju na panjevima jablanova.

– Evo vidite, vidite da je istina da imam na groblju "farmu" gljiva.

Bila je istina. Na panjevima jablanova bili su grozdovi bukovača, malo prezrelih, ali divnih boja.

Na prvom panju gde je ležala zakopana micelija tajno sam se pomolio. Iz zemlje me je posmatrao gljivarski bog Gob. Nije mi to zaboravio. Tog dana našao sam pored Save predivna dvadeset tri smrčka, Morchella vulgaris.

***

Presreće me skoro u sumrak u kasnu jesen, ispred prostorija MDS, gljivar, profesor estetike na Akademiji: – Tebe čekam – kaže. – Danas sam na Adi Ciganliji ubrao ovu pečurku pa ne znam da li je jestiva – i pruža mi skoro u sumrak sićušnu belu gljivicu. Okrećem je sa svih strana. Zagledam.

– Ne znam koja je to vrsta – kažem priznajući svoju nesavršenost.

– A je li jestiva?

– Nije! – odgovaram čudeći se njegovom insistiranju na jestivosti.

– Kako to nije, a ne znaš koja je vrsta? – prekorno me profesor estetike sada hvata i u nelogičnosti.

– E, baš zbog toga! Baš zato što ne znam koja je vrsta, onda nije jestiva.

***

Prisećam se svojih gljivarskih početaka: u divnoj sam, čistoj, hrastovoj šumi. Berem visoke sunčanice sa prelepim šeširićima. Raspukle braonkaste krpice svakoj gljivi daju neponovljive arabeske.

Ali meni su to najraniji dani gljivarenja. Nisam sto posto siguran da li su sunčanice jestive. Nemam knjigu kod sebe da proverim. Nešto po tanušnom sećanju govori mi da su jestive, pa beremo tek toliko da ponesemo nekoliko komada kući. Ali ne znamo da li su bolje mlade ili stare. Da li da berem samo šeširiće ili i šeširiće i drške zajedno.

Dok se premišljam, odjednom iz šume izlazi svinjar. Ide preko poljane i nogama šutira pečurke. Lukavo prilazi i zagleda šta ja to berem.

– Jesu li jestive?

– Ne znam tačno, mislim da jesu – kažem.

– Mi to ne znamo. To jedu svinje. Toga ima tamo koliko ti duša želi – i pokazuje rukom prema dubini šume.

Iduće godine, nekako u isto vreme, pohitao sam na isti teren. Lutam po šumi. Vreme je suvo. Nigde nijedne gljive. Ali gljivarski bog Gob udesio je ponovni susret sa svinjarem. Ja ga prepoznajem, a on mene ne.

– Je li bilo onih gljiva na visokoj dršci? – obraćam mu se kao starom znancu.

– O, bilo je, bilo je mnogo, kuvali smo pune oranije i jeli. Odlične su.

Gle ti njega, sad on meni drži predavanje o jestivosti sunčanica, mislim.

***

Imam prijatelja gljivara koji uvek na prve kapi kiše reaguje kao žaba gatalinka. Istog trena zove me i radosno pita, očekujući od mene ohrabrenje: – Šta misliš, hoće li ovo na nešto izaći?

***

Dan je prohladan i maglovit. Moj prijatelj Stanis i ja tragamo za kasnojesenjim vrstama gljiva po Avali. Namera nam je da nađemo neku od stoglavki ili pak bukovače. Idemo iznad Pinosave uz brdo. Levo od spomenika poginulog lugara, iznad Belog Potoka, našli smo na jednoj oborenoj bukvi skoro zaleđene bukovače. Količina je bila neznatna. Moj prijatelj (tragač) bio je očajan zbog količine i stanja gljiva. Ja (kušač) nisam bio siguran da to što smo našli valja za jelo, jer je prestaro. Na otpalim granama listopadnog drveća otkrivamo veliki broj raznih vrsta iz roda Polyporus. Ima ih malih i velikih. Prilazim jednoj bukvi i čitam natpis urezan u koru: Crnogorci barabe, Rada 1942.

Moraću jednom, ako mi gljive dozvole, da posvetim veću pažnju brojnim pisanim porukama na glatkim bukovim stablima na Avali.

***

Vratio sam se iz jesenje šume. Samo što sam ušao u stan, zazvoni telefon. Pita me prijatelj Čudić:

– Jesi li išao u gljive?

– Da – kažem skidajući torbu s leđa.

– A šta si ulovio? – pita radoznalo.

– Šumsko pile, vučje meso, jelenovo uvo i ćureći rep – odgovaram smejući se.

– Pa, jesi li ti išao u lov ili u branje gljiva? – pita začuđeno.

– U gljive. A šta si ti radio? – uzvraćam.

– Kad već hoćeš tako, brao sam paradajz volovsko srce.

***

Zemlja je prilično suva. Lišće šušketa pod mojim i nogama mog prijatelja Stanisa. Mi tražimo ranoprolećne vrste gljiva. Najviše se nadamo susretu sa martovkom. Javile su se prve jagorčevine. Mačak je propupio. Gliste su krenule ispod lišća. Što da ne, mogli bi da se pojave i smrčci.

Preturajući lišće jednom motkom, a i nogama, moj prijatelj kaže: – Dobro bi bilo kada bismo nešto uvezali na noge i da tim zadižemo lišće. Noge su jače.

– Misliš na nešto kao što ima na viljuškarima? – rekao sam i počeo da se smejem ludom prizoru koji zamišljam: na cipelama kanapom ili kaišima uvezane dve metalne lajsne, kojima mi, idući opušteno kroz šumu, s rukama na leđima, preturamo sasušeno lišće i beremo gljive.

***

Sreo sam se sa starim prijateljem Stanisom. Kaže mi da je našao nešto prezrelih rujnih mlečnica, mlečnih ovčarki i poneki, u dobrom stanju, šampinjon. Ali, nastavlja: – Bio sam sa ženom. U šumi smo našli kornjaču. Doneli smo je kući. Onda smo uzeli vodootporni flomaster i na oklopu napisali nekoliko parola: Dole lažovi! Dole ubice! Dole glad! Dali smo kornjaču sinu da je odnese ispred Skupštine, a ja i moja žena smo posmatrali reakciju iz Pionirskog parka. Kornjaču su primetili iz obezbeđenja i hitno su je uhapsili.

***

Brat mog prijatelja gljivara Miloša Kaljevića, Zoran, takođe gljivar, koji živi u Valjevu, uporno traga za smrčcima po okolnim terenima, raspituje se kod berača, ali ne vredi – nema pa nema.

I javlja mi preko telefona prijatelj Miloš: – Juče su u Valjevu nađene tezgare!

– Šta? – pitam zbunjeno.

– Nađene su tezgare! – ponavlja.

– Šta ti je to?

– Od danas će se to tako zvati. Brat mi je išao na pijacu da kupi neki pribor za pecanje. Slučajno je pogledao ispod tezge i našao je, verovao ili ne, šest smrčaka Morchella vulgaris.             

***       

Kaže mi B. Uzelac, sociolog–gljivar, ili gljivar–sociolog, onaj koji ispituje sistem odnosa (gljivarskih) u društvu: – Čitam tvoju Beležnicu sa zanimanjem kao zapis o ljudima i karakterima, a ne samo kao zapis o gljivama.

(Nastaviće se)