Kako zameniti jedan prozor za mesec dana
Marijj 71 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Sunce Marinković, prozor u Srbiju

Dolazi zima, a sa njom i ledeni dani, grejna sezona, radovi na mreži, dogrevanje i trošenje energenata nemilice. Kako se svi polako ekološki osvešćujemo, a i preziremo visoke račune, rešila sam i ja da poradim na preventivi i stari drveni prozor zamenim onim od PVC-a. Iako su drveni ekološki prihvatljiviji, ovi od PVC-a su energetski efikasniji. Rešim da promenim i ulazna vrata, kroz ona prethodna je dopiralo zavijanje vetra kao u horor filmovima.

Zvučnoj izolaciji radovala sam se još i više. Urlanje tinejdžera svešće se na minimum, neće se čuti svaki motor, motorno vozilo, bušilica za asfalt. Neću više biti prisiljena da čujem „filozofske“ razgovore ljudi koji prolaze ispod mog prozora. Za sve ove godine niko ništa pametno nije rekao.

Jedan prozor, jedna vrata. How hard can it be?! I koliko to dugo može da traje? Iskustva drugih kažu da uglavnom traje jedan dan, odnosno nekoliko sati. Dobro, nek traje i dva dana, kažem sebi, nije strašno.

Nakon što sam u avgustu pogledala ponude više firmi, a potom i naučila šta je okapnica, a šta unutrašnja daska i zašto se okapnica ne zove, na primer, spoljašnja daska, donela sam odluku. Montaža prozora i vrata biće poverena firmi Sunce Marinković iz Kragujevca. Njihovo poslovanje deluje besprekorno, otvorili su ekspozituru i u Nemačkoj (čim vidite „Nemačka“, ili „original iz Nemačke“ odmah vam mali anđeli zapevaju i sve što čujete je „kvalitet“, „kvalitet“, „kvalitet“), rade punom parom, ne može da ne valja. A i samo oni imaju sedmokomorni prozor s tri stakla, svi ovi amateri zaustavili su se na šest komora i dva stakla. Na kraju, ali nikako najmanje važno, dobila sam mogućnost da plaćam na rate (hvala zaslužnima i samo njima), ali da nisam, pala bih u tešku komu da sam ovakvo iskustvo platila unapred.

Naravno, upustila sam se i u proučavanje komora i koeficijenata toplotne provodljivosti jer ipak, ovo je Srbija i ništa ne treba prepustiti slučaju. O svemu se morate obavestiti jer vas niko drugi neće obavestiti, čak i kad mu je to posao. A neće vas obavestiti najčešće zato što ne zna svoj posao.

Vaše nije da sve prepustite u ruke stručnjacima, naročito ne ako je reč o građevinskim radovima bilo koje vrste. Sve morate nadgledati, pregledati i gle – opet će vas zeznuti. Za nadgledanje radova u ovom slučaju bio je zadužen moj otac, mašinski inženjer sa dugogodišnjim iskustvom u nadgledanju majstora i radu sa njima. U slučaju „Sunce Marinković“ i bukvalno je radio s njihovim majstorima, budući da vam na adresu dođu trojica, od kojih samo jedan radi (onaj najstariji) dok dvojica gledaju (i to spolja, uglavnom uz cigaretu i pivo, citiram, „da se smire“). Nije poznato zašto je smirenje potrebno, budući da ni šraf nisu zavrnuli, ma ni dodali u ruku onom jednom majstoru koji radi. Dakle, drugi majstor je moj otac, unajmljen neplanirano i besplatno, dok dvojac ispred ubija dnevnicu uz pivo i cigare.

No, ne trčimo pred rudu. To je bilo tek kad su majstori drugi put došli. Krenimo ispočetka.

Spoiler alert: Čitav proces trajao je mesec dana. MESEC DANA. Od 30. septembra do 30. oktobra. Pogađate, u tom periodu sam čula za još više slučajeva gde su prozore ugradili za jedan dan. Prozore. Kod mene je to trajalo mesec dana. Jedan prozor i jedna vrata (vrata su, srećom, ugradili za predviđenih nekoliko sati). Za prozor je ostalo mesec dana. Nekad se nešto zaboravi (komarnik). Nekad se nešto pogrešno ugradi (isti taj komarnik). Nekad se nešto pogrešno iseče (okapnica), pa vam zakažu ponovni susret za dve nedelje. Onda dođu s istom tom okapnicom malo manje loše isečenom, ali i dalje neodgovarajućom. I tako se u tom psihološkom ratu čeka da majstorima vidite leđa, zaboravite sve ružno i uživate u koeficijentu toplotne provodljivosti. Računa se na to da su vam se dovoljno poigrali sa živcima, da se nećete žaliti, već da ćete mahnuti rukom i reći: „Samo nek su otišli (kod nekog drugog)“. Ali i vaši živci računaju na terapeutsku moć pisanja. Pa, krenimo redom, po dnevničkim beleškama.

4. septembar – Izvesni Vladica dolazi da uzme mere.

Do 12. septembra jedva utanačismo sve, jer je gorepomenuti u startu zaboravio da uzme mere za komarnik. Nakon što je sve, prema mom mišljenju, konačno rešeno i ugovor potpisan, montaža prozora i vrata zakazuje se za 30. septembar.

30. septembar - Majstori ipak ne donose komarnik jer ispada da problem koji smo rešili sa Milošem iz Kragujevca nije rešen. Mora Vladica da dođe opet da uzme mere.

Ne može ranije nego - 4. oktobra. U redu.

Zakazuje dolazak u 11.

4. oktobar - Zove oko 8.30 da kaže da je u blizini i da bi došao.

Kasnije će se ispostaviti da nije u blizini, već da uveče ima prisustvovati proslavi 90 godina firme (starija od PVC-a).

Naravno, ne priznaje da je odgovoran za to što nije uzeo mere za komarnik, iako se seća da je „bilo reči o tome“ (komarniku). Kaže, „predaće to odmah“, pa će brzo da dođu da ugrade komarnik, okapnicu i unutrašnju dasku. A, da, niko nije našao za shodno da kaže da okapnica i daska zahtevaju poseban termin ugradnje. Za sve je bio rezervisan famozni 30.

15. oktobar - Tek tada su došli da to sve ugrade (to je ono što je „odmah predato“). Samo dan ranije, 14. zvali su i rekli da će sutradan doći između 12 i 13 sati. Došli su u 17. I to nakon što smo pozvali da vidimo zašto ih nema. Ad hoc su poslati neki majstori kojima nije do kraja ni rečeno šta treba da rade. Pored svega toga, roletna ne funkcioniše kako treba, što je odmah prijavljeno. Rečeno je da će uz komarnik, okapnicu i dasku poslati tegove za roletnu, tj. rešiti i taj problem koji je, ponavljam, već reklmiran. Pri prvoj reklamaciji roletne (koja se, recimo, u osam od deset pokušaja zaglavi i ne može da se spusti nakon što se skroz podigne) dobijamo odgovor, kao iz topa: „To je nemoguće!“

Naravno da je moguće, tegovi do dan danas nisu doneti, roletna nekad zaglavi, nekad ne, stručno rešenje je da je ne podižem do kraja. Samo ne znam da li sve to onda toliko košta. U stvari, znam - košta, ali ne vredi toliko. I neka vas ne zavara to što su među najskupljima. To nije garancija kvaliteta, već toga da ste ovca (ja, konkretno).

Došao je i 15. oktobar, a sa njim i majstori sa gotovo pet sati zakašnjenja. Možda nisu doneli tegove za roletnu, ali zato nisu doneli ni ljudski iskrojenu okapnicu, već neki lim koji treba da je imitira. Stavili su najružniju okapnicu u Beogradu - krivu, s pogrešnim merama, loše isečenu, neukrojenu...

Nakon što je uneto u zapisnik da okapnica nije dobra, zakazuju novo druženje za 29. oktobar. Više se i ne pitate može li to pre, očigledno su dve nedelje jedina opcija. U redu, dajmo ljudima vremena. Srećom lepi i sunčani dani su potrajali, pa je komarnik mogao da se pokaže u punom sjaju.

Tako je osvanuo sunčani 19. oktobar, a sa njim su došle i bubamare... I bubasmrde. Spustile se niz komarnik, provukle se ispod (jer ne postoji na kraju tzv. plise komarnika nikakav čvršći deo, ništa) i prešle na drugu stranu. Tako vam je to, fabrički, kažu. U redu, onda menjamo komarnik. Stavićemo običan, tzv. rolo. A i da nam odgovara ovaj niz i uz koji puze bube, svejedno bismo morali da ga menjamo jer je majstor prilikom montaže uspeo da ga izbuši i pocepa, ali i da to diskretno sakrije, da se primeti tek sa nekoliko dana zakašnjenja. Pa, dobro, u tom slučaju taj 29. ima smisla. Dok naruče novi komarnik i okapnicu, iskroje je da konačno nalegne i izgleda kako treba... U redu, 29. je, na kraju krajeva, sasvim ok.

Sve dok nije došao famozni 29. oktobar. Majstori su došli, ovoga puta neki drugi, ali bez okapnice! Odjednom se pitate gde su i u čemu prošle te dve nedelje kada firma nije bila u stanju da angažuje jednog jedinog čoveka da iskroji tu okapnicu. Verujem da takav čovek postoji. Možda samo želi da bude plaćen, ali svakako postoji.

29. oktobar (i dalje) – Miloš iz Kragujevca se ne javlja mom ocu, prepoznaje broj, ali moj ne zna. Ha! Kaže, ne javlja se jer ne zna kada će okapnica biti gotova. „Znate, ona se pravi od specijalnog materijala, mora da se iskroji...“ Šta se dešavalo prethodne dve nedelje?! Niko ništa nije krojio?! „Hoćete li poslati sutra nekoga, pošto nam je mesečnica“, pitam. „Mesec dana kako se ugrađuje prozor“, (bespotrebno) preciziram. Na to mi gospodin najlepše mensplejnuje: „Ne, prozor je ugrađen 30. septembra.“ Pa, preslatko. „A komarnik se menja na vaš zahtev.“ Da, zamislite, ne sviđa mi se što ispod njega mogu da se provuku bube, čime se njegova funkcija poništava, pozdrav proizvođaču. A i pocepan je. Razgovor se završava tako što povišenim tonom objašnjavam sve već navedeno, a zaključuje gospodinovim „Javićemo u toku dana“.

„Javite se mom ocu, slobodno, ne bežite kad Vas zove“, kažem.

„Javiću i Vama i Vašem ocu“, kaže on.

Pogađate, meni nije javio.

30. oktobar – Okapnica je doneta, ali i dalje ne liči ni na šta. Nikakav specijalni materijal nije u pitanju, niti je stručno i pažljivo isečena. Gle čuda, slagali su. U svakom slučaju bolja je nego ona prva. Sad više nije najružnija, samo je ružna, ali i to ćemo prihvatiti, samo da majstorima vidimo leđa. To se pokazalo kao solidna taktika, u nedostatku znanja i volje. Izmrcvari mušteriju dovoljno i jedva će čekati da odeš, posle će sama rešavati tvoje brljotine.

Ništa novo, fušeraj i otaljavanje unutar čvrsto uspostavljene kvazikorporativne hijerarhije. „Ne znam ništa o tome“ ili „Za to je zadužen kolega“, „Niste sa mnom razgovarali povodom toga“, „Moraću da proverim“ (neće), „Javiću vam“ (neće), „Biće rešeno“ (naći će se fuš-rešenje) – to će vam reći menadžeri i menadžerčići u svakoj firmi koja se igra kapitalizma. Međusobna komunikacija ne postoji, sistem ne funkcioniše, svako ispašta. Bitno je da se nešto otaljalo, da se odradila smena. Sunce Marinković je tek jedan primer, jedan od simptoma bolesnog društva. Pitamo se kako im tako dobro ide. Pa, baš zato. Pravi prozor u Srbiju.

Oceni 5