Ahmed Burić, Tebi šega što se zovem Donald (Laguna, 2017)
Tosa 08 S

Photo: Bojan Tončić/XXZ

Surova škola sarajevskih sokaka i korzoa

Ahmed Burić, sarajevski pesnik, novinar i nadasve prozaista, ponovo je u Beogradu, izdanjem zbirke priča, preciznije, poglavlja zajedničke povesti ispod naslova Tebi šega što se zovem Donald (Laguna, decembar 2017) da nam dočara vlastitu refleksiju i slike Sarajeva petnaestak godina nakon agresije Srbije na Bosnu i Hercegovinu (redakcija XXZ magazina najavila je ovu zbirku objavljivanjem priče Dan prije i dan poslije, prvo izdanje Buybook, Sarajevo, 2017), te prikazom fascinantne, zasad bez srbijanskog izdanja (prevod suvišan) zbirke Devet i po (Planjah, Tešanj, 2016). Moglo bi se reći da su ove zbirke zapravo jedan autentični sarajevski roman-drama, "dvoknjižje" u poplavi i najavi ovdašnjih epskih izliva skribomanske tuposti i  osamnaestoknjižja.

Eto nam Burića i njegovog neopozivog priznanja, a može on o tome danima i noćima, bez suvišnih, nepotrebnih stanki: "Niko, valjda, nije toliko ovisan o urbanoj mitomaniji kao Sarajevo i Sarajlije."

U kafani, u kojoj je ostala raja, manje važna scenografija, uživljava se ratni veteran i vrsni preživljavač Donald u minucioznu analizu, do iznemoglosti detektuje stvarnost i nostalgično se podseća prošlosti koja je obećavala. Usred pakla korupcije, nezaposlenosti, nesreće vidljive kao tragovi šrapnela na sarajevskim fasadama; podsetiće autora ovog napisa na neobjavljeni razgovor sa Sarajlijom, nekadašnjim evropskim šampionom. Kaže sagovornik, vraćajući se u vreme "kad se znao neki red", da dolazi u svoj grad, vidi "generaciju" na drugoj strani ulice, pa pređe i izljube se, iako kao klinci nisu bili ni na "zdravo-zdravo".

Donald, dakle, sin Nemca zarobljenog u Drugom svetskom ratu, onako, sarajevski opleo po papcima i jalijašima; a jest' mu drago kad sretne nekog što ima šta za reć', al' šuti, zna da sluša, konta; ima čoveka za podsetiti se penala Želje protiv Videotona, premija, sve to posle rata, ne znaš ni ko je pretek’o, pukli dobri momci, povukli se, misle šta će sa porodicama, kako da hrane i školuju decu.

Nije Donald otiš’o iz Sarajeva, mogao je, knjižen, negde, kao katolik, a samo je iš’o na ponoćku u Crkvu Sv. Ante na Bistriku. Organizovao raju, pa na planinu, al' rat dobro ne donosi, pogotovu "duševnom" čoveku: "I kad onda, nakon nekog vremena, krenu ove neke priče da ne daju nekom humanitarnu što je Srbin, i kad vidiš da se šverceri stanu bogatit, a ovi im odozgo to dozvolili, il kad ti jaran pogine od granate, pa ga ne upišu u spisak šehida što se zove Saša, onda ti se sve zgadi i gledaš samo kako ćeš što prije kući. Stisne ti se kad odeš negdje na žalost, ljudi izgubili dijete, stid ih što nemaju kafu da ti daju, kila sto maraka, a ovi klepaju." 

Širok registar emocija, to je Burić, i mi, stariji, setimo se odrastanja; ispostavlja nam autor podsećanje na iskreno prijateljstvo i surovu školu sarajevskih sokaka i korzoa, teško i bolno shvatanje da su te, izgleda čim su uzmogle, izdale komšije, potkazale onako hinjski, obeležile kao "donjeg". Zna to Burić, da presudi, bez prava na pravni lek, kao u svojoj, nešto mlađoj vešovićevski stihovanoj presudi Sve rijeke teku: "U Prijedor putujemo dolinom Sane/ sve rijeke teku od izvora prema ušću/ samo Sana teče prema vama/ govorila je reklama kad/ smo mislili da je Keraterm fabrika keramike/ samo dvije godine/ poslije toga/ osnovan je logor u četiri prostorije/ gdje su do smrti prebijali/ logoraše, Fikreta, Fahrudina,/ Ilijaza, Uzeira i jednog Jovu/ koji je bio oženjen/ muslimankom/ jer sve rijeke teku od izvora prema ušću/ samo Sana teče prema vama."

Misaonost do banalnosti (valjal ova), to je Burićeva zbirka, promena raspoloženja, sreća i bol, borba za preživljavanje, preživela, neuništiva duhovitost. Zvuči kontradiktorno, a što da ne, možda bi Burić da bude i sarajevski Borhes bez panoramskog pogleda (Sehen Sie diese Stadt? Das ist Walter!) i mikro lokacija, potleušica sa krovovima od ćeramide, kaldrmisanih avlija i krvavih noseva, ali to neće moći. I čemu.

Derneci, lova, hajvani, imbecili, bivša JNA, sve narodnosti, pederi, grafiti, šatrovački do iznemoglosti, trebe, šminkeri, uterivanje dugova, unproforci, novinari izvana, "Srbi, al gradski svijet", pomenuti, neizbežni Željo (Škrba - Berjan - Bajrić - Šaban - Vlado - Ćipe - Fićo - Oda - Kuna - Meša - Nikola), cuga, duvanje, furka,  Branko Bauer, Slavko Štimac, Zimovanje u Jakobsfeldu, malo istinske istorije: "Znaš šta mene najviše nervira kod raje? Što sad svi sve znaju, i kad je počeo rat i zašto, i ko je prvi kupio oružje, i ko je prvi puco i sve. Ja to kad čujem u kafani, ja tražim račun i noga, ko će to slušat, najrađe bi frajeru šamar opalio, sjedio neđe u podrumu i pametuje tebi, a znaš da vas na početku nije bilo pedesetorica, sviju u glavu i sad mogu nabrojat, sanjam ih svaku drugu noć. A kod vas, novinara, ne kontam šta, ba, čeprkate i đe treba i đe ne treba. Gledam onog Senada, stare mi, pitam se kako ga ko ne rokne, te objavi ovo, te objavi ono, te Kazani, te Ševe, te ko je na koga pucao, te ko je švercovao. Pustite, ba, to. Dobro, s tobom je je ko malo lakše, ti si finjak, kultura, ovo, ono, al se nekako zabrinem kad te gledam na televiziji, voliš sasut sve po spisku, a i neka, opet mi drago da neko od prave raje ima da smije reći ono što i ja mislim, a ne znam tako ko ti. Ma jelde, nisam ja papak, ostalo je još nešto u ovoj tintari."

Nije Donald papak, raja je, a i mozak, al’ nije se u pravo vreme rodio, baš kao ni njegov nemi sagovornik Burić: "Znaš šta, ja što više mislim - a znam te, barabo, odma kontaš, nisi, vala, nešto ni mislio, mi smo rođeni u drugom vremenu i odgajani za život u njemu, nismo za ovaj vakat nikako. A u ovom današnjem šepamo ko u tijesnim cipelama".

Burić se vratio i vraća. Pročitali smo, valja to i pogledati, kao duo dramu, recimo. Evo knjige, za početak, neko šalje stodvadesetice s Kalemegdana na Vijećnicu, neko pečata, kako se kome zalomilo, a zalomilo se, izgleda, baš kao što se moglo očekivati. Nije najvažnije, nešto se ne da popraviti, ali jeste važno: "Još ima vatre u nogama starog majstora, što bi reko onaj komentator, he he, valjal ova."

Oceni 5