U naselju letnjikovaca
Anton Pavlovič Čehov

Photo: www.culture.ru

Suvišni ljudi

Junsko veče, prošlo je šest sati. Sa postaje Hilkovo prema naselju letnjikovaca tromo se vuče gomila ljudi koji tu letuju i koji su maločas izišli iz voza. To su većinom glave porodica, natovareni kesama, torbama i kutijama za ženske šešire. Vidi se da su umorni, gladni i ljutiti, kao da za njih ne sija sunce i ne zeleni se trava.

Između ostalih, gega se i Pavle Matvejevič Zajkin, član okružnog suda, visok, poguren čovek u jeftinom platnenom odelu, s kokardam na oveštaloj šapki. On je oznojen, zajapuren i mrk.

— Da li svakoga dana putujete do letnjikovca? —  obraća mu se jedan ovdašnji gost u riđim pantalonama.

— Ne baš svakoga — sumarno odgovara Zajkin.

— Žena i sin žive ovde stalno; ja dolazim dvaput nedeljno. Nemam vremena da putujem svakog dana, a i skupo je.

— Imate pravo — uzdišu riđe pantalone. — U gradu ne ideš peške do stanice, uzmeš fijaker, pa onda vozna karta staje četrdeset dve kopejke ... kupiš uz put novine, popiješ čašicu votke iz malodušnosti. Sve je to minimalan trošak, ništavan, a kad pogledaš!, nakupi se oko dvesta rubalja za leto. Ono, dabome, čari prirode su skuplje, ne poričem ... idila i ostalo, ali s našom činovničkom platom, znate i sami, mora čovek da pazi na svaku kopejku. Potrošiš neoprezno jednu kopejku, pa posle cele noći ne spavaš.. . Da, tako je to. Ja, milostivi gospodine, nemam čast da znam kako se zovete, dobijam gotovo dve hiljade godišnje, imam zvanje državnog savetnika, a pušim duvan druge klase, i nemam ni rublje napretek da kupim sebi mineralne vode iz Višija, koja mi je prepisana zbog kamena u žuči.

— Ovde je to odvratno — veli Zajkin posle kraćeg ćutanja. — Ja, gospodine, smatram da su letovanje izmislili đavoli i žene. Đavole je pri tom rukovodila zloba, a žene krajnja lakomislenost. Pa, molim vas, to nije život nego robija, pakao! Vreme sparno, vrućina, ne može da se diše, a ti se kao uklet potucaš s mesta na mesto, i nigde da se skrasili. Tamo u gradu ni nameštaja ni posluge .. sve je preneto u letnjikovac... hraniš se koječim, čaj ne piješ zato što nema ko da ga pristavi, ne pereš se, a kad dođeš ovamo, u okrilje prirode, onda izvoli pešačiti po prašini, po žezi... fuj! Jeste li oženjeni?

—  Da, molim ... troje dece — uzdišu riđe pantalone.

—  Sve je to odvratno... pravo je čudo kako smo još živi.

Najzad stižu do naselja. Zajkin se oprašta s riđim pantalonama i odlazi u svoju vilu. U kući zatiče mrtvu tišinu. Čuje se samo kako zuje komarci i cvili za pomoć muva koja je dospela pauku za ručak. Na prozima muslinske zavese kroz koje se crvene uveli cvetovi zdravca. Na drvenim nebojenim zidovima, oko oleografija, dremaju muve. Na tremu, u kuhinji, u trepezariji ni žive duše.

U sobi koju istovremeno nazivaju i trpezarijom i salonom Zajkin zatiče svoga sina Peću, malog šestogodišnjeg dečaka. Peća sedi za stolom i glasno hučući, s napućenom donjom usnom, izrezuje makazama karo-puba s karte.

—  A, to si ti, tata! — kaže on ne okrećući se. — Zdravo!

—  Zdravo ... a gde ti je majka?

— Mama? Otišla je sa Olgom Kirlovnom na probu da igraju pozorište. Prekosutra imaju predstavu. Povešće i mene. Hoćeš li i ti ići?

—  Hm! ... a kad će se vratiti?

—  Rekla je da će se vratiti uveče.

—  A gde je Natalija?

— Nataliju je mama povela da joj pomaže u oblačenju za vreme predstave, a Akulina je otišla u šumu po pečurke. Tata, zašto komarcima stomak postane crven kad nekoga ujedu?

—  Ne znam... zato što sišu krv. Znači, nikog nema kod kuće?

—  Nikoga. Samo sam ja kod kuće.

Zajkin seda u fotelju i nekoliko trenutaka tupo zuri u prozor.

—  Pa ko će nam dati da jedemo? — pita on.

— Danas ništa nisu kuvali, tata. Mama je mislila da ti nećeš danas doći i nije naredila da se danas kuva ručak. Ona i Olga Kirilovna ručaće na probi.

—  Najlepša hvala, a šta si ti jeo?

—  Pio sam mleko.  Meni su kupili mleka za šest kopejki. Tata, a zašto komarci sišu krv?

Zajkin naglo oseti kako mu nešto teško pritiska jetru i počinje da je siše. On je tako ozlojeđen, uvređen i ogorčen da počinje teško da diše i dršće; dođe mu da skoči, da tresne nešto teško o pod i udari u grdnju, ali odjednom se seti da su mu lekari zabranili svako uzbuđenje, pa ustaje i prisiljava sebe da zvižduće ariju iz „Hugenota".

—  Tata, umeš li ti da predstavljaš u pozorištu? — čuje on Pećin glas.

— Ah, ne gnjavi me glupim pitanjima! — ljuti se Zajkin. — Navrzao se kao čičak! Već ti je šest godina a glup si kao i pre tri godine ... Glupo, razmaženo derle! Zašto, na primer, kvariš te karte? Kako smeš da ih kvariš?

—  To nisu tvoje karte — kaže Peća okrećući se — meni ih je Natalija dala.

— Lažeš! lažeš, odvratno derište! — žesti se Zajkin sve više i više. — Ti uvek lažeš! Trebalo bi te išibati, nevaljalče jedan. Uši ću ti izvući!

Peća podskoči, ispruži vrat i netramice gleda zajapureno, besno očevo lice. Njegove krupne oči najpre trepću, zatim se ovlaže i dečakovo lice se iskrivi.

— Ma što ti grdiš? — jeca Peća. — Šta si me napao, budalo. Ja nikog ne diram, nisam nevaljao, slušam, a ti se ljutiš. Dobro, zašto me grdiš?

Dečak govori ubedljivo i plače tako gorko da je Zajkina sramota. „Zaista, zašto se ja izdirem na njega", misli on.

— Dobro, de, dosta, dosta — kaže on hvatajući dečaka za rame. — Izvini, Pećuha... oprosti mi. Ti si moje pametno, dobro dete, ja tebe volim.

Peća briše rukavom oči, sa uzdahom seda na staro mesto i počinje da iseca damu. Zajkin odlazi u ovoj radni kabinet.

On se ispruži na divan i, podmetnuvši ruke pod glavu, zamisli se. Malopređašnje dečakove suze ublažile su njegoz gnev, i bol na jetri malo-pomalo uminu. Sad oseća samo umor i glad.

— Tata! — čuje Zajkin iz druge sobe. — Hoćeš li da ti pokažem svoju zbirku buba?

—  Pokaži!

Peća ulazi u očev kabinet i predaje mu duguljastu zelenu kutiju. Zajkin je nije ni prineo uvu, već čuje očajničko zujanje i grebanje nožica o zidove kutije. Podigavši poklopac, ugleda mnoštvo leptirova, gundelja, cvrčaka i muva probodenih čiodama za dno kutije. Osim dva-tri leptira, svi ostali su još živi i miču se.

—  A cvrčak je još živ! — čudi se Peća. — Juče ujutru su ga uhvatili, o on dosad nije umro!

— Ko te je to naučio da ih probadaš?

—  Olga Kirilovna.

—  Trebalo bi Olgu Kirilovnu tako probosti — kaže Zajkin s gađenjem. — Nosi to odavde!

Sramota je mučiti životinje!

„Gospode bože, kako se on odvratno vaspitava!" misli on po Pećinom odlasku.

Pavle Matvejevič je zaboravio na umor i glad i razmišlja jedino o sudbini svoga mališana. Za to vreme napolju se dnevna svetlost polako gasi ... Čuje se kako se gosti u društvu vraćaju s večernjeg kupanja. Neko zastaje pred otvorenim kuhinjskim prozorom i viče: „Želite li pečuraka?" viče, i pošto mu niko ne odgovara, on šljapka dalje bosim nagama ... Ali najzad, kad se suton toliko zgusne da zdravac iza muslinove zavese gubi obrise a kroz prozor počinje da dopire večernja svežina, vrata na tremu se s bukom otvaraju i čuju se hitri koraci, razgovor, smeh ...

—  Mama! — ciči Peća.

Zajnin izviruje iz kabineta i vida svoju ženu Nadeždu Stepanovnu, zdravu i rumenu kao i uvek. S njom je Olga Kirilovna, mršava plavuša s krupiim pegama, i nekakva dva nepoznata muškarca: jedan je mlad, visok, riđe kudrave glave, s velikom jabučicoma, a drugi je omalen, zdepast, s obrijanim glumačkim licem i plavičastom krivom bradam.

— Natalija, pristavi samovar! — viče Nadežda Stepanovna glasno šušteći haljinom. — Kažu da je stigao Pavle Matvejevič? Pavle, gde si? Zdravo, Pavle! — kaže ona utrčavši u kabinet i teško dišući. — Stigao si? Baš mi je milo ... Sa mnom su došla naša dva amatera... dođi da te predstavim ... evo ovaj viši, to je Koromislov ... divno peva, a drugi, ovaj mali ... to je Smerkalov, pravi glumac... božanstveno recituje, jao, što sam se umorila! Sad smo bili na probi ... božanstveno ide. Spremamo „Stanara s trombonom" i „Ona čeka njega" ...  Prekosutra je predstava ...

—  Zašto si ih dovela? — pita Zajiik.

— Morala sam, tatice! Posle časa moramo da probamo uloge i da malo pevamo ... Ja i Koromislov ćemo pevati u duetu ... Da, samo da ne zaboranim! Pošalji, golubiću, Nataliju da kupi sardine, vodke, sira i još nešto. Oni će verovatno i večerati. Jao, ala sam se umorila!

—  Hm!... ja nemam para!

—  Nemoj, tatice! Nema smisla! Ne teraj me da crvenim!

Posle pola sata Nataliju su poslali po votku i meze. Pošto se napio čaja i pojeo ceo francuski hleb, Zajkin ode u spavaću sobu i leže na postelju, a Nadežda Stepanovna i njeni gosti, galameći i smejući se, pristupiše probi. Pavle Matvejevič je dugo slušao unjkavo deklamovanje Koromislova i Smerkalovljeve glumačke usklike ... Zatim je sledio dug razgovor prekidan ciktavim smehom Olge Kirilovne. Smerkalov je, s pravom istniskog glumca, samouvereno i vatreno tumačio uloge ...

Dalje je sledio duet, a posle dueta zveckanje posuđa ... Zajkin je kroz san čuo kako nagovaraju Smerkalova da recituje „Grešnicu" i kako ovaj, pošto se malo prenemagao, počinje da deklamuje. On je zapenušio, busao se u grudi, plakao, kikotao promuklim glasom... Zajkin se namršti i sakri glavu pod pokrivač.

— Sad vam je suviše daleko da idete po ovom mraku — začu on posle jednog sata glas Nadežde Stepanovne. — Što ne ostanete kod nas da noćite? Koromislov će leći ovde u trpezariji na divan, a vi Omerkalove na Pećinu postelju... Peću možemo da stavimo u muževljev kabinet...

Stvarno, ostanite!

Najzad, kad sat otkuca dva, sve umuče... Otvoriše se vrata na spavaćoj sobi i pojavi se Nadežda Stepanovna.

—  Pavle, spavaš li? — šapnu ona.

—  Ne, zašto?

— Pređi, golubiću, u svoj kabinet na divan, ja ću ovde na tvoj krevet da smestim Olgu Kirilovnu. Hajde, mili moj! Ja bih je stavila u kabinet, ali ona se boji sama ... Ta, ustani!

Zajkin se diže, ogrnu halat, uze jastuk i odgega u kabinet... Napipavši svoj divan, on zapali šibicu i ugleda: na divanu leži Pećka, dečak je budan i velikim krupnim očima gleda u šibicu.

—  Tata, a zašto komarci ne spavaju noću? — upita on.

— Zato ... zato — promrmlja Zajkin — zato što smo ti i ja ovde suvišni... Nemamo čak ni gde da spavamo!

—  Tata, a zašto Olga Kirilovna ima pege na licu?

— Jao, pusti me! Dojadio si mi! Razmislivši malo, Zajkin se obuče i izađe na ulicu da se osveži... On pogleda sivo jutarnje nebo, nepomične oblake, oslušnu letnji krik sanjivog drpavca i poče da razmišlja o sutrašnjem danu: otputovaće u grad, a kad se vrati iz suda, čestito će se ispavati ... Odjednom se iza ugla pomoli ljudska prilika.

„Sigurno stražar", pomisli Zajkin.

Ali pošto se zagleda i priđe bliže, on poznade u toj prilici sinoćnog poznanika u riđim pantalonama.

—  Vi ne spavate? — ulita on.

—  Nešto mi se ne spava... — uzdahnuše riđe pantalone. — Uživam u prirodi... Nama je, znate, noćnim vozom doputovala draga gošća... mamica moje žene. S njom su stigle i moje svastike... divne devojke. Baš mi je milo: mada je... vrlo vlažno! A vi ste takođe izvoleli uživati u prirodi?

— Da — mumla Zajkin — i ja uživam ... Da ne znate možda ovde negde u blizini kakav bife ili krčmicu?

Riđe pantalone podigoše oči prema nebu i duboko se zamisliše. ..

Prevela s ruskog Olga Vlatković

Oceni 5