Film "Young Ahmed" (2019)
Young Ahmed1

Photo: IMDb

Sužena slika sveta koji se raspada

Young Ahmed / Le jeune Ahmed

2019.

scenario i režija: Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne

uloge: Idir Ben Addi, Olivier Bonnaud, Myriem Akheddiou, Victoria Bluck, Claire Bodson, Othmane Moumen

Belgijska braća Jean-Pierre i Luc Dardenne su već decenijama u vrhu evropske kinematografije, ne samo u domenu socijalnog realizma kao stila i društveno relevantnih tema, već i uopšte, kao vlasnici dve canneske Zlatne palme i brojnih "manjih" nagrada. Iako je njihov stil još uvek prepoznatljiv (kamera u ruci koja prati glumca u pokretu, najčešće s leđa, filmovi uglavnom uklopljeni u format od 90-ak minuta, nedostatak ekspozicije), u poslednjoj deceniji su ipak uveli određene inovacije. Jedna od njih je prisustvo etabliranih glumaca, a ne samo naturščika, lokalaca i relativnih anonimusa, a druga je pokušaj da se u socijalni realizam unesu i drugi motivi, kao što je recimo neo-noir zaplet u prethodnom, verovatno njihovom najslabijem filmu The Unknown Girl.

U tom smislu je ovogodišnji canneski naslov Young Ahmed njihov povratak na staro: nema glumačkih vedeta (odnosno jedne koja nosi film) i nema eksperimenata, osim donekle sa temom. Young Ahmed je, naime, priča o radikalizovanom omladincu iz mešanog braka koji se preko noći nađe u sukobu sa sistemom i svetom u kojem je odrastao. Braća Dardenne nam, fokusirajući se na lik, pričaju širu priču, ali ne iz arogantne i privilegovane pozicije belaca i "domaćina" sa agendom protiv imigranata, već pre svega kao priču o zabludelom momku u nevolji.

Našeg naslovnog junaka u interpretaciji Idira Ben Addija upoznajemo kao već prilično radikalizovanog, bez ekspozicije, i to moramo prihvatiti kao činjenicu. O njemu saznajemo da je odrastao bez oca, sa svojom liberalnom belom i katoličkom majkom (Bodson), bratom i sestrom, te da je do nedavno bio tipičan tinejdžer koji igra igrice, a koji je u međuvremenu postao opsednut religijom i kroz njenu prizmu shvaćenom čistoćom. On je sada osetljivi naočarko koji sestri govori da je drolja zato što se oblači po zapadnjačkoj modi, a majci da je alkoholičarka zato što povremeno pije vino.

Problem nije ograničen na kuću. Ahmed odbija da se rukuje sa ženama jer ih smatra nečistim i nedostojnim, a primarna meta njegove mržnje je njegova nastavnica arapskog jezika Ines (Akheddiou). Njena "krivica" je u tome da ne živi život po Kuranu, da se viđa sa Jevrejinom, da podučava moderni i funkcionalni arapski jezik (nasuprot kuranskom), a da za primere uzima trivijalne stvari poput tekstova pop pesama.

Na pitanje ko je Ahmeda radikalizovao, odgovor je jasan. U pitanju je imam Youssouf (Moumen), fanatik, a potencijalno i samozvanac koji vodi improvizovanu džamiju i medresu u stražnjoj sobi svoje radnje-bakalnice. Međutim, kada Ahmed pokuša ubistvo učiteljice pa završi u popravnom domu, to je previše čak i za imama. Jasno, ne zbog nekog iznenadnog shvatanja svoje pogreške, već iz krajnje sebičnih razloga.

Ako mislimo da će se u domu i na farmi gde je dodeljen da bude pomoćni radnik Ahmed reformirati i postati spreman da se vrati u civilizovano društvo, onda smo u zabludi. Ahmed će, doduše, biti u iskušenju da se okane ćoravog posla verskog fanatizma, pre svega kada devojka njegovih godina, gazdina kći Louise (Bluck) pokaže interes za njega, a momak će se čak i pretvarati da se "popravlja". Ali zameranje i fanatičnu crtu će duboko u sebi i dalje nositi, sve do kulminacije filma...

Jedna od vrednosti filma je da o Ahmedu i njegovoj pozadini ne saznajemo puno, već poneku raštrkanu informaciju poput one o tome da je u potrazi za očinskom figurom i da mu je rođak poginuo kao borac, te da je verovatno žrtva agresivne kampanje koja na internetu "peca" mlade, naivne i nesnađene ljude koji nisu mogli ili nisu hteli da se integrišu u zapadnjačko društvo, pa se zbog toga smatraju neuspešnim i marginalizovanim. Iako je kontekst verski motivisanog nasilja, odnosno islamističkog terorizma, ovde jasan i škakljiv, ovo nije film ni o islamu, ni o zamci verske radikalizacije, već film o radikalizaciji uopšte, naročito u kontekstu društva koje ne pruža baš svima baš jednake šanse.

Napravimo onda jedan mentalni eksperiment i zamislimo da Ahmed nije Ahmed, nego da je recimo Jean-Claude i da fanatično uleće u bilo šta od navedenog: militantnu nacionalističku desnicu, militantnu komunističku levicu, veganstvo, mizoginiju, eko-terorizam. Ili čak da nema fanatizma, već da kreće putem kriminala, lične osvete ili nečeg sličnog. Young Ahmed je, dakle, film o suženoj slici sveta koju neko stvara i neguje, a koja se mladim i ranjivim ljudima čini posebno primamljivom jer nudi "laka i brza", a svakako direktna rešenja.

Ono što Dardennovi impliciraju je pitanje ima li društvo u celini na takve maligne pojave spreman odgovor, a na njihovo pitanje je odgovor verovatno negativan, čak i uz najbolju volju. Na kraju, njihov filmski jezik i stil ovde radi vrlo dobro i služi svojoj svrsi, blizina kamere uverljivo stvara teskobu, manje poznati glumci i naturščici se sjajno uklapaju u socijalni pejzaž i reakcija na film kod gledaoca je i misaona i emocionalna. Young Ahmed možda nije njihov najbolji ili najličniji film, ali svakako ima sasvim dovoljno karaktera.

 

Oceni 5