Fridine fijeste (4)
Frida Kalo

Photo: www.thenational.ae

Svadba i kulinarske veštine

Frida je sama gajila biljke i cveće. Svakodnevno je odlazila u bašte da vidi kako napreduju i koje su u cvatu. Njih bi stavljala u kosu ili raspoređivala po kući. Posmatrala sam sve te čarobne prizore, uzbuđena onim što su moje oči videle. Došla sam k sebi kada me je prijateljski i pomalo ironičnim tonom zamolila da pođem s njom do ateljea. Savršeno je bila svesna da sam  izgubljena.

Poneli smo korpu s voćem, i ja sam krenula za njom. Čim smo ušle u atelje, omiljeno Fridino mesto u čitavoj kući, zaprepastila sam se još više. Nekoliko njenih slika je visilo na zidu, a počasno mesto je zauzimala slika „Dve Fride“. Čudna kombinacija patnje i straha, prikazana na slici, sasvim me je obuzela. Prekinuvši tišinu, Frida je primetila: „Sada kada imam ovakvo voće, Pikitos, i malu sovu koja boravi u bašti, biću u stanju da jednoga dana ponovo slikam!

Više volim prirodu i prirodne predmete nego ljude.“ Baš tako, godine 1943. uradila je sliku pod nazivom „Mlada uplašena prizorom života koji se pred njom otvorio“. U tom delu svežina lubenice, zrnasta kora papaje i sovine oči koje nas netremice gledaju govore o toj otvorenosti i životnosti duha koje je Frida izgubila u poslednjim godinama svog života.

Takođe je naslikala i lutku iz svoje kolekcije, lutku odevenu kao mlada. Mora biti da je želela da uhvati izraz lica mlade žene začuđene prizorom života, onime što je sama davno izgubila, godinama pre nego što je na sebi imala venčanicu.

Avgust

Fridino i Dijegovo venčanje

Trinaest godina pre nego što sam otišla da živim s njima, Frida i Dijego su se venčali u Kojoakanu, u gradskoj opštini. Bilo je to 26. avgusta 1919. godine. Tina Modoti, Fridina deveruša i prijateljica, priredila je prijem na terasi svoje zgrade. Bilo je izuzetno mnogo sveta, iako Alehandro Gomez Arijas, prvi zvanični verenik, nije, očigledno, bio prisutan. To se nije moglo reći za moju majku, Dijegovu drugu ženu.

Od tog dana pa nadalje, Frida je oblačila odeću kakva se nosila u Oahaki ili nekada u meksičkom glavnom gradu, kako bi ugodila svome mužu i kako bi pokazala ono što joj se lično dopadalo. Oahaka odeća, kakvu nose žene u Tevantepeku, puna je poruba, traka i cvetnih motiva – ali kada se Frida oblačila u zvaničnim prilikama, odevena u svilu i vez pretvarala se u dvorsku damu iz vremena kada je predsednik bio Porfirio Dijaz. U svojoj svakodnevnoj odeći od pamučnog perkala (1) s izvezenim porubima, postajala je prava muza kakvu je opevao pesnik Ramon Lopez Velarde, koji je pisao o devojkama iz provincije s „bluzama zakopčanim do grla i suknjama sve do poda“.

Na izuzetnom autoportretu pod naslovom „Dve Fride“ vidimo je u dve različite haljine – jednoj divnoj starinskoj i u drugoj u tevana stilu – ponosnu, elegantnu damu, koja je pored lepote, i u jednom i u drugom slučaju, zaodenuta životom. Da bi upotpunila svoju odeću, Frida je uvek nosila svilenu ili lanenu rebozo maramu, birajući boju koja se uklapala u ostali deo odeće. Njena omiljena rebozo marama bila je iz Oahake, ručno rađena i u prirodnoj purpurnocrvenoj boji.

U skladu sa svojim tadašnjim opredeljenjem za komunizam, Frida se jednostavno obukla za venčanje, poput obične žene sa sela. Sudeći samo prema njenoj odeći, mogla je biti na čelu neke svetkovine u bilo kojem malom gradu blizu Meksiko Sitija ili skromnog domaćinstva u čuvenom selu Kojoakanu.

Bilo je to kao u bajci: jednostavna terasa apartmana u stambenoj zgradi u kojoj je živela Tina Modoti pretvorena je za jedan dan u sjajnu, čudnovatu palatu. Na stotine šarenih visećih ukrasa i traka njihalo se s kljunova golubova od papirmašea. „Živeo Dijego!“ „Živela Frida!“ „Čestitamo!“ „Živela ljubav!“ Postavljeni su bili raznobojni papirnati stolnjaci i salvete kontrastnih boja. Sve je to bilo ukrašeno predmetima za svakodnevnu upotrebu: tu je bila zelena i crna grnčarija iz Mičoakana s figurama golubova i drugih ptica, pasa i mačaka.

Od venčanja pa nadalje Frida je shvatila da će kuvarska veština biti važan deo njenog života. Loše raspoloženje majstora Rivere nestajalo je pred ukusnim jelima koja su se tradicionalno pripremala u meksičkim kućama, poput belog pirinča ili pirinča sa šafranom, huauzontle (2) u različitim sosovima, punjene paprike u čorbi i oahaka mole. Sem sjajne supe od ostriga, svadbeni ručak je bio skroman.

Ostrige su poslužene kao predjelo, zahvaljujući meksičkom verovanju da mali mekušci podstiču apetit – za seks koliko i za drugu hranu. Ne znam čija je to bila zamisao: mogla je biti Dijegova ili Fridina – ili moje majke.

(1) Vrsta tkanine s velikim brojem čvorova i specifičnim načinom tkanja, koja može biti napravljena od nekoliko različitih materijala.

(2) Lat. Chenopodium nuttalliae – meksičko povrće koje podseća na brokoli iako su stabljike tanje i nose manji broj listova. Priprema se slično spanaću ili brokoliju. Može se umotati u umućeno jaje i ispeći s komadom slanog meksičkog sira.

Oceni 5