Film "Watcher" (2022)
Watcher film

Photo: IMDb

Svaka žena mora prvo verovati sebi

Watcher

2022.

Režija: Chloe Okuno

Scenario: Chloe Okuno, Zack Ford

Uloge: Maika Monroe, Karl Glusman, Burn Gorman, Madalina Anea

Koliko puta ste čuli sledeći zaplet? Par se doseljava u novi stan. Muški član tog para je često odsutan zbog posla, a njegova patnerka zbog toga često samuje, pa počinje da primećuje neke čudne stvari koje se u samom stanu, u zgradi ili oko nje u komšiluku. Bile te stvari stvarne ili imaginarne, to svakako unosi razdor u naš centralni dvojac. Odgovor je da smo imali prilike videti nebrojeno puta, i to u dva žanrovska ključa. Ako je priroda čudnih stvari koje se dešavaju materijalna, onda je film sa takvom osnovom zapleta triler, ako je priroda čudnih stvari nezemaljska, onda je u pitanju horor, a ako je psihološka, onda može otići na bilo koju od dve strane.

Dugometražni prvenac Chloe Okuno, Watcher, doista ima takav zaplet u osnovi i zaista egzistira u navedenim žanrovima, ali ga posebnim i vrednim gledanja čini jedna dodatna varijabla koja mu daje i dimenziju drame. Naime, osim toga što je čovek zaposlen, a žena ne, između njih postoji još jedna podela: on je na relativno poznatom terenu, a ona na potpuno nepoznatom kao strankinja u stranoj zemlji.

To nam je jasno od uvodne scene u taksiju. Francis (Glusman) je makar delimično rumunskog porekla i zna jezik na koji se s lakoćom prebacuje da bi komunicirao s taksistom, a Julie (Monroe) je verovatno po prvi put nogom kročila u Bukurešt. Oni su se u rumunsku prestonicu upravo preselili prateći njegovu poslovnu priliku, a ona, inače bivša i verovatno neuspešna glumica, figurira kao njegova pratilja. Njihov novi iznajmljeni stan je moderno opremljen, ali već prvi susret s njim je neobičan: nedostaju sijalice za lustere i plafonjere, ali ne i za podne i stone lampe...

Osim što je strankinja u stranoj zemlji koja ne zna ni jezik i što ima previše vremena koje ne može tek tako popuniti šetajući se po kvartu u svrhu upoznavanja geografije i življa (čini se da tamo niko ne zna dovoljno engleskog da bi vodio konverzaciju), Julie primećuje jednu čudnu stvar. Naime, čini joj se da je neko, odnosno sused iz stare, socijalističke zgrade preko puta, posmatra dok noću nepomično stoji na svom prozoru. Pri tome, televizijske vesti izveštavaju o serijskom ubici zvanom Pauk koji noću napada mlade žene i reže im grkljane ili odseca glave, a Julie svakako ne može ostati ravnodušna kada ona i Francis slučajno nabasaju na najsvežije mesto zločina upravo u njihovom kvartu.

Nedugo zatim, Julie stiče utisak da je isti tip koji je posmatra s prozora prati prvo u bioskop, pa onda i u radnju. Francis joj po tom pitanju baš i nije od pomoći jer je previše fokusiran na svoj posao, pa njene strahove racionalizira, iako ih možda ne otpisuje u potpunosti. Od pomoći ne mogu biti ni komšije s kojima ne može uspostaviti komunikaciju, a kamoli poverenje, izuzetak je tek prva komšinica Irina (Anea) s kojom se sprijateljuje, ali koja ima i svojih muka, pa Julie kreće da sama prati navodnog manijaka.

Pitanje koje se tu nameće je svojevrsna logička začkoljica: kako ona može znati da je baš on posmatra ako ona pri tome ne posmatra njega? Možda on samo posmatra ženu koja ga, iz nekog svog razloga, posmatra. Ko tu koga na kraju prati, on nju ili ona njega? I konačno, koliko to što joj Francis bazočno ne veruje može uticati na to veruje li ona samoj sebi? Odnosno, je li sve samo njen „trip“ i reakcija na stres izazvan jasno definisanom situacijom strankinje u stranoj zemlji koja ima previše vremena?

U pojedinim segmentima filma nije teško prepoznati određene uticaje: atmosfera i „ženska“ paranoja svakako korene imaju u prva dva dela „stambene trilogije“ Romana Polanskog, uz akcenat na Repulsion (1965), voajerski pristup trileru podseća na opus Briana de Palme iz 80-ih godina i revitalizaciju istog pristupa u autorovim novijim radovima, dok je „izgubljenost u prevodu“ preuzeta od Sofije Coppole i, logično, Lost in Translation (2003). Upravo dok se tom izgubljenošću bavi, i dok ta izgubljenost diktira različite perspektive likova, Watcher je najefikasniji i najefektniji, zbog čega treba pohvaliti i režiju Chloe Okuno koja nam prefinjeno usmerava pažnju, ali i fotografiju Benjamina Kirka Nielsena često u plitkom fokusu i u svim bojama jeseni i izmaglice koje mogu poslužiti kao simbol magle ili magnovenja kroz koje Julie prolazi.

Na visini zadatka su i glumci, njihov izbor, kao i rad s njima. Maika Monroe kao zvezda filma se proslavila ulogom u It Follows (2014), pa joj kao glumici nisu strane uloge likova koje neko ili nešto (neodređeno) proganja. Karl Glusman ima neku ljigavu auru koju je moguće okrenuti na više strana, a ovde je okrenuta u smeru naoko pristojnog i racionalnog tipa koji je u suštini egocentričan i nezainteresovan za sve oko sebe, uključujući i osobu koju svakako voli (ili voli svoju ideju o njoj). „MVP“ tako postaje uglavnom televizijski glumac Burn Gorman, pretplaćen na uloge jezivih tipova koji nisu nužno (ali mogu biti) krivci.

Štos je samo u tome što se ovakav film mora nekako i rasplesti, za šta postoje tri načina od kojih su sva tri pogrešna. Možda bi najmanje pogrešan bio onaj kukavički, odnosno ostavljanje kraja otvorenim, a dileme aktivnom, jer bi se time makar izbegao direktan odgovor na pitanje koje više nije samo pitanje perspektive ili odnosa između dvoje (fiktivnih) ljudi od koje su oboje iz svoje perspektive u pravu jer je njihovo pravo na vlastitu percepciju legitimno, a razlike u percepciji situacije posve logične, nego je i političko, ideološko, čak i „socijalno-religijsko“ jer je zapravo pitanje verovanja. Istini za volju, Chloe Okuno ovde ne odašilje toliko poruku da svakoj ženi treba verovati sve i uvek, bezuslovno, koliko poruku da svaka žena mora prvo verovati sebi, ali sama ta poruka izbacuje iz solidnog žanrovskog filma onu dramsku komponentu koja ga čini unikatnim.

Oceni 5