Politička i moralna krivica
Auss 15 S

Photo: Wikipedia

Svaki Nemac deli odgovornost pred zločinima počinjenim u ime nemačkog Rajha

POLITIČKA KRIVICA

Zločinac se susreće sa kaznom za svoje zločine. Ograničavanje Nirnberškog procesa na zločince skida teret sa nemačkog naroda. No, ne tako da ga oslobodi svake krivice. Naprotiv. Priroda naše krivice postaje, na taj način, još jasnija.

Mi smo bili pripadnici nemačke države u vreme kada je zločine činio režim koji se nazivao nemačkim, koji je polagao pravo da legitimno predstavlja Nemačku jer je državna moć bila u njegovim rukama, i jer nije naišao na ozbiljan otpor sve do 1943. godine.

Koren razaranja svake pristojne, istinski nemačke državnosti mora biti u načinu ponašanja većine nemačkog stanovništva. Svaki narod jemči za svoju državnost.

Svaki Nemac deli odgovornost pred zločinima počinjenim u ime nemačkog Rajha. Mi kolektivno „odgovaramo“. Postavlja se pitanje, u kojem smislu je svako od nas saodgovoran. Bez sumnje, svaki građanin mora osećati saodgovornost u političkom smislu za postupke države kojoj pripada. No, ne nužno i u moralnom smislu faktičkog ili duhovnog učestvovanja u zločinima. Da li nas Nemce treba načiniti odgovornim za nedela koja su Nemci počinili nad nama samima ili koja su nas kao nekim čudom zaobišla? Da – utoliko što smo dozvolili da kod nas postoji takav režim. Ne – utoliko što su mnogi od nas s najdubljim uverenjem bili protivnici sveg tog zla i nisu počinili ništa zbog čega bi sebi priznali tu moralnu sakrivicu. Utvrditi nečiju odgovornost ne znači utvrditi i njegovu moralnu krivicu.

Kolektivna krivica, istina, nužno postoji kao utvrđena politička odgovornost pripadnika države, ali u tom smislu ne postoji kao moralna i metafizička krivica i krivična odgovornost. Preuzeti utvrđenu političku odgovornost sa svim njenim strašnim posledicama teško pada svakom pojedincu. Ona za nas znači potpunu političku nemoć i siromaštvo koje će nas zadugo prisiliti da živimo na ivici gladi i smrzavanja, i u uzaludnom grču. Pa ipak, ova odgovornost kao takva ne dotiče dušu.

U modernoj državi svako politički dela, makar glasajući ili ne glasajući na izborima. Priroda utvrđene političke odgovornosti ne dozvoljava nikom da je izbegne.

Politički aktivni staraju se da naknadno pruže opravdanje ako nešto krene loše. No, u političkom delanju takve odbrane ne važe.

Misli se dobro, htelo se dobro. Hindenburg možda nije hteo da upropasti Nemačku i da je preda Hitleru. To mu, međutim, nimalo ne pomaže; on je to učinio, i to je ono što se u politici računa.

Ili: predviđala se nesreća, govorilo se i upozoravalo. No, ni to ne važi u politici ako iz toga ne usledi delanje, ili ako to delanje nema uspeha.

Hitler i njegovi saučesnici, tih par desetina hiljada, stoje s onu stranu moralne krivice utoliko što je uopšte ne osećaju. Oni su, izgleda, nesposobni za pokajanje i preobražaj. Oni su takvi kakvi su. Spram takvih ljudi preostaje samo sila, jer oni sami žive po zakonu sile

Moglo bi se misliti i na sledeći način: postoje potpuno apolitični ljudi čije se postojanje odvija izvan svega političkog, kao što su monasi, isposnici, učenjaci i istraživači, umetnici. Ako bi bili istinski apolitični, oni bi se mogli izuzeti iz te krivice.

No, i oni su politički odgovorni, jer se i njihov život odvija u poretku države. U modernim državama ne postoji izuzeće. Svakako bismo voleli da uvažimo stajanje po strani, ali to je nemoguće samo uz ograničenje da izuzeća, zapravo, nema. Bilo bi lepo priznavati i voleti apolitičko postojanje, ali oglušavanje o političko učestvovanje ukida pravo apolitičnima da ocenjuju konkretno dnevno političko delanje i time vode politiku koja ne nosi nikakav rizik. Domen apolitičkog iziskuje apstiniranje od ma kakvog političkog delovanja – a, ipak, ni u kom smislu ne oslobađa političke saodgovornosti.

MORALNA KRIVICA

Svaki Nemac se pita: u čemu je moja krivica?

Pitanje krivice pojedinca i njegovo samopreispitivanje nazivamo pitanjem moralne krivice. Među nama Nemcima najveće razlike postoje upravo u tom pogledu.

Svako sam odlučuje kako će o sebi suditi, ali, budući da postoji komunikacija, možemo među sobom da govorimo i potpomognemo uzajamnu jasnu moralnu spoznaju. Moralna osuda drugog, međutim, ostaje in suspenso – ali ne i krivična i politička.

Granica gde prestaje čak i mogućnost moralnog suda leži onde gde naslutimo da drugi i ne čini napor ka moralnom samopreispitivanju – gde u argumentaciji uočavamo samo sofizme, i gde nam se čini da on uopšte i ne sluša. Hitler i njegovi saučesnici, tih par desetina hiljada, stoje s onu stranu moralne krivice utoliko što je uopšte ne osećaju. Oni su, izgleda, nesposobni za pokajanje i preobražaj. Oni su takvi kakvi su. Spram takvih ljudi preostaje samo sila, jer oni sami žive po zakonu sile.

Međutim, moralna krivica postoji kod svih koji ostavljaju prostora savesti i pokajanju. Moralno krivi jesu oni koji su sposobni za pokajanje, oni koji su znali ili mogli da znaju a ipak su išli putem koji u samorasvetljavanju vide kao grešnu zabludu – bilo da su olako zatvarali oči pred onim što se događa; ili su dozvolili sebi da budu opijeni i zavedeni; ili su kupljeni povlasticama koje im je to donelo; bilo da su podlegli strahu. Predočimo neke od ovih mogućnosti.

Dužnost prema otadžbini ide mnogo dublje od slepe poslušnosti trenutnom vođstvu. Otadžbina prestaje da bude otadžbina ako je razorena njena duša

a) Život pod maskom – neizbežan za one koji su želeli da prežive – povlači moralnu krivicu. Lažne izjave lojalnosti pretećim instancama poput Gestapoa, pokreti poput fašističkog pozdrava, učestvovanje u okupljanjima, i još mnogo šta drugo što je stvaralo privid prisutnosti – ko od nas u Nemačkoj u ovoj ili onoj prilici nije bio za to kriv? Samo zaboravni mogu varati sami sebe u tom pogledu, jer je upravo samozavaravanje ono što žele. Pretvaranje je postalo naša druga priroda. Ono moralno tereti našu savest.

b) Za trenutak spoznaje mnogo potresnija je krivica koju podvlači lažna savest. Mnogi mladi ljudi bude se s jezivom svešću da ih je izdala vlastita savest – u šta se, onda, čovek još može pouzdati? Verovali su da se žrtvuju za najuzvišeniji cilj, hteli su najbolje. Svako ko se budi s tom mišlju, zapitaće se u čemu je njegova krivica: u nejasnoj spoznaji, nevoljnosti da se vidi, svesnom zaključivanju u izolovanost življenja u sferi „pristojnosti“.

Ovde, najpre, treba napraviti razliku između vojničke časti i lažne savesti u političkom smislu, jer svest o vojničkoj časti ne pogađaju rasprave o krivici. Ko je bio veran svojim saborcima, nije uzmicao pred opasnošću i dokazao se hrabrošću i staloženošću, potvrdio je nešto nepovredivo u svojoj samosvesti. Ove čisto vojničke, a istovremeno ljudske vrednosti zajedničke su svim narodima. Potvrđivanje tu nije nikakva krivica; ako je bilo iskreno, neokaljano zlim delanjem ili sprovođenjem naređenja čiji je cilj bio zlo, ono postaje temelj smisla budućeg života.

No, vojničko potvrđivanje ne sme se izjednačiti s onim za šta se vodila borba. Biti dobar vojnik ne znači samim tim biti oslobođen i svake druge krivice.

Bezuslovna identifikacija faktičke države sa nemačkom nacijom i armijom jeste krivica lažne svesti. Ko je kao vojnik bio besprekoran i dalje je mogao falsifikovati vlastitu savest i, potom, iz patriotizma činiti i tolerisati vidno zlo. Otuda mirna savest uprkos činjenju zla.

Dužnost prema otadžbini ide mnogo dublje od slepe poslušnosti trenutnom vođstvu. Otadžbina prestaje da bude otadžbina ako je razorena njena duša. Državna moć nije sama po sebi cilj, ona je utoliko pogubnija ukoliko ta država poništava nemačko biće. Otuda dužnost prema otadžbini ni u kom slučaju nije neizbežno povlačila poslušnost Hitleru, i predubeđenje da Nemačka, čak i kao Hitlerova država, po svaku cenu mora pobediti. Upravo tu leži ta lažna savest. To nije jednostavna krivica. Ona podrazumeva tragičnu pometenost, pre svega velikog dela nesmotrene mladeži. Dužnost prema otadžbini podrazumeva zalaganje čitavog čoveka za najviše zahteve koje nam postavljaju najbolji među našim precima, a ne idoli jednog lažnog predanja.

Zato zapanjuje to poistovećivanje armije sa državom, uprkos svem zlu. Jer ova bezuslovnost slepog nacionalizma – pojmljiva samo kao poslednje trošno tle u svetu sve većeg bezverja – povlačila je moralnu krivicu i kod ljudi čija je savest čista.

Argumentacija da u nacionalsocijalizmu ipak mora biti nečeg dobrog – ta spremnost da se, tobože, pravično priznaju dobre stvari – bila je među nama široko rasprostranjena. Samo je radikalno ili-ili moglo biti istina

Pogrešno protumačeno biblijsko „budi pokoran; povinuj se“ kome je čudovišna neprikosnovenost naređenja iz vojne tradicije izvitoperila svaki smisao, dalje je hranilo tu krivicu. „To je naređenje“ – za mnoge su te reči imale i još imaju patetičan prizvuk pozivanja na najuzvišenije dužnosti. One su, u isti mah, donosile rasterećenje, dopuštajući da se, uz sleganje ramenima, zlo i glupost proglase neminovnim. Punu moralnu osudu zaslužuje držanje u kojem čovek teži da se povinuje i, mada postupa nagonski, sebe oseća kao savesno biće, dok zapravo diže ruke od bilo kakve savesti.

Mnogi su u teskobi nacističke vlasti, u godinama nakon 1933, prigrlili vojnu karijeru jer je izgledalo da jedino tu opstaje pristojna atmosfera slobodna od partijskog uticaja, gde preovladava raspoloženje protiv Partije i gde, naizgled, moć postoji nezavisno od nje. To je, takođe, bila zabluda savesti, čije su se posledice – nakon uklanjanja svih samostalnih generala stare škole – ispoljile u konačnom moralnom propadanju nemačkih oficira na svim rukovodećim mestima (uprkos mnogobrojnim dopadljivim, čak plemenitim vojnim ličnostima koje su ovde uzaludno tražile spas).

I, ako sam se od početka rukovodio svešću o časti i najboljim namerama, razočaranje i samorazočaranje moraju biti utoliko veći. Ovo vodi preispitivanju i najdubljih uverenja jer se nameće pitanje moje odgovornosti za zabludu – svaku zabludu – kojoj podlegnem.

Osvešćenje i samorasvetljavanje te zablude neizbežni su. Prošavši taj put, omladina sklona idealizmu pretvara se u stamene, moralno pouzdane, politički pronicljive ljude sposobne da odlučno prigrle dosuđenu sudbinu.

c) Delimično odobravanje nacionalsocijalizma, polovičnost, povremena unutrašnja asimiliacija i saglasnost predstavljaju moralnu krivicu lišenu ijednog tragičnog aspekta prethodnih vrsta krivice.

Argumentacija da u nacionalsocijalizmu ipak mora biti nečeg dobrog – ta spremnost da se, tobože, pravično priznaju dobre stvari – bila je među nama široko rasprostranjena. Samo je radikalno ili-ili moglo biti istina. Ako princip prepoznam kao zao, to onda znači da je on u celini loš, pa i ono što je naizgled dobro, nije onakvo kakvim se čini. I, upravo je ta objektivnost koja greši, spremna da prizna izvesne dobre strane nacionalsocijalizma, postala ono što otuđuje bliske prijatelje, što im onemogućava da jedan s drugim otvoreno govore. Isti oni koji su se stalno vajkali da se nije pojavio mučenik koji bi se žrtvovao u borbi za staru slobodu i protiv nepravde, bili su kadri da hvale rešavanje problema nezaposlenosti naoružavanjem i finansijskim manipulacijama kao veliku zaslugu, da 1938. pozdrave pripajanje Austrije kao ostvarenje vekovnog ideala ujedinjenja Rajha, da 1940. osporavaju neutralnost Holandije nalazeći opravdanje za Hitlerov napad i, povrh svega, da se raduju pobedama.

d) Mnogi su se prepustili lagodnom samozavaravanju: oni će uskoro izmeniti ovu zlu državu, najkasnije sa Firerovom smrću Partija će opet iščeznuti. Sada je trenutak da se učestvuje, kako bi se iznutra stvari izmenile nabolje. Ti tipični razgovori izgledali su ovako:

Onaj ko je kao zrela osoba 1933. godine gajio unutrašnje ubeđenje – koje je proishodilo ne prosto iz političke zablude već iz jednog osećaja uzvišenosti sopstvenog postojanja koje mu je nacionalsocijalizam pružio – može dostići pročišćenje jedino postupnim preobražajem koji mora biti korenitiji od svih ostalih.

Sa oficirima: „Odmah posle rata, na temeljima pobede, ukinućemo nacionalsocijalizam; ali sada se prvo moramo držati zajedno da bismo Nemačku odveli do pobede; kada kuća gori, požar se gasi i ne pita se za njegov uzrok.“ – Odgovor: „Posle pobede bićete raspušteni i rado ćete otići kućama, dok će jedino SS zadržati oružje i nacionalsocijalistički režim terora prerašće u porobljivačku državu. Individualan ljudski život više neće biti moguć. Dizaće se piramide, putevi i gradovi će se graditi i menjati po Firerovom ćefu. Razviće se oružana mašinerija bez presedana radi konačnog osvajanja sveta.“

Sa univerzitetskim predavačima: „Mi smo fronda Partije, koja sme da se odvaži na nepristrasnu diskusiju. Staramo se za duhovna dosti-gnuća. Čitavu stvar izmenićemo polako, kako bismo je vratili na put stare nemačke duhovnosti.“ – Odgovor: „Zavaravate se. Data vam je klovnovska sloboda pod uslovom bespogovorne poslušnosti. Vi ćutite i predajete se. Vaša borba je poželjan privid. Vi samo doprinosite sahranjivanju nemačkog duha.“

Mnogi intelektualci su 1933. godine pristajali uz režim, stremili vodećim položajima i izjasnili se za zvaničnu ideologiju nove moći – da bi kasnije, kada su lično istisnuti, postali kivni, ostajući uglavnom naklonjeni režimu sve do 1942, kada je tok rata učinio nepovoljan ishod izvesnim, što je njih odmah gurnulo na protivničku stranu. Upravo takvi smatraju sada da su pod nacistima propatili, te da su stoga upravo oni pozvani za ono što nastupa. Smatraju sebe antinacistima, i svih ovih godina su se, po samoproklamovanoj ideologiji tih nacističkih intelektualaca, nepristrasno držali istine u duhovnim stvarima, bdili nad tekovinama nemačkog duha, sprečavali razaranja i činili pojedinačna dobra dela.

Mnogi od njih nisu promenili način mišljenja koji, iako se ne može izjednačiti s partijskom doktrinom, ipak, čak i pod maskom preobražaja i protivništva, zadržava nacionalsocijalistički stav i ne pristupa svom pročišćenju. Tim načinom mišljenja oni su, možda, izvorno bliski neljudskom, diktatorskom, nihilističkom biću nacionalsocijalizma, koje poništava egzistenciju. Onaj ko je kao zrela osoba 1933. godine gajio unutrašnje ubeđenje – koje je proishodilo ne prosto iz političke zablude već iz jednog osećaja uzvišenosti sopstvenog postojanja koje mu je nacionalsocijalizam pružio – može dostići pročišćenje jedino postupnim preobražajem koji mora biti korenitiji od svih ostalih. Onaj ko se tako držao 1933. godine, taj se i bez nacionalsocijalizma iznutra lomi i naginje fanatizmu. Onaj ko je učestvovao u rasističkoj pomami, ko je gajio iluzije o obnovi na temeljima prevare, ko je prihvatao zločine koji su se tada već dešavali, nije samo odgovoran već mora proći potpuni moralni preporod. Da li je za to sposoban i kako će to ostvariti, jeste samo njegova stvar o kojoj je teško spolja suditi.

e) Postoji razlika između aktivnog i pasivnog. Politički akteri i izvršioci, rukovodioci i propagandisti snose krivicu, bez daljeg. Čak i ako nisu počinili krivična dela, oni za svoje aktivnosti snose pozitivnu utvrdivu krivicu.

Prihvatanje nemoći ipak ostavlja prostor za delotvornu aktivnost koja, mada ne bezopasna, ostaje moguća. Nepreduzimljivost bojazni pojedinac oseća kao svoju moralnu krivicu: slepilo za nedaću drugih, nemaštovitost srca, unutrašnju ravnodušnost spram osvedočenog zla

Pa, ipak, svako od nas kriv je utoliko što je ostao nedelatan. Krivica pasivnosti je nešto drugo. Nemoć opravdava; moral ne iziskuje spektakularnu smrt. Još je Platon smatrao po sebi razumljivim da se čovek u nesrećnim vremenima i očajničkom položaju pritaji ne bi li preživeo. No, pasivnost je svesna svoje moralne krivice za svaki popust, za svaki put kad nije ništa učinila da se zaštite ugroženi, ublaži nepravda ili energično protivdeluje. Prihvatanje nemoći ipak ostavlja prostor za delotvornu aktivnost koja, mada ne bezopasna, ostaje moguća. Nepreduzimljivost bojazni pojedinac oseća kao svoju moralnu krivicu: slepilo za nedaću drugih, nemaštovitost srca, unutrašnju ravnodušnost spram osvedočenog zla.

f) Moralna krivica u spoljašnjem pristajanju, puštanje niz vodu, u određenoj meri zajednička je mnogima od nas. Da bi sačuvao egzistenciju, da ne bi izgubio posao i uništio šanse, čovek je postajao član Partije i upražnjavao drugu nominalnu pripadnost.

Niko za to neće naći apsolutno opravdanje, naročito kada se uzmu u obzir mnogi Nemci koji na to nisu pristali, i za to su snosili posledice.

Moralno krivi jesu oni koji su sposobni za pokajanje, oni koji su znali ili mogli da znaju a ipak su išli putem koji u samorasvetljavanju vide kao grešnu zabludu – bilo da su olako zatvarali oči pred onim što se događa; ili su dozvolili sebi da budu opijeni i zavedeni; ili su kupljeni povlasticama koje im je to donelo; bilo da su podlegli strahu

Čovek mora sebi predočiti kakva je situacija bila, recimo 1936. ili 1937. godine. Partija je bila država. Stanje je izgledalo nepromenljivo. Ništa sem rata nije moglo svrgnuti režim. Sve sile sklapale su pakt sa Hitlerom. Svi su hteli mir. Nemac koji nije želeo da bude sasvim isključen, da izgubi svoj poziv ili naškodi svom poslu, morao se prikloniti, posebno omladina. Tako je pripadnost Partiji ili strukovnim organizacijama prestala da bude politički čin, postajući prosto državna milost koja se ukazuje određenima. „Značka“ je bila neophodna, spoljašnja, bez unutrašnjeg slaganja. Onaj koga su u to vreme pitali da se pridruži, teško je mogao reći ne. Za smisao tog pristajanja odlučujuće je u kojem kontekstu i iz kojih pobuda je neko postajao član Partije. Svaka godina i svaka situacija imaju svoje olakšavajuće i otežavajuće okolnosti među kojima se pravi razlika u svakom pojedinačnom slučaju.

*Iz knjige “Pitanje krivice” (1946), prevod s nemačkog: Vanja Savić

Oceni 5