Svako dete voli školu, pa tako i ja

Biti isti, ne biti poseban

Ne prođe nijedan septembar a da oni koji su odavno izašli iz školskih klupa ne požele srećan polazak u školu prvacima i školarcima uopšte, PA TAKO I MI. Ovo „pa tako i mi/ja“ bila je za vreme mog ranog školovanja nezaobilazna konstrukcija u sastavima. Tema „Omiljena igračka“ započinjala se: „Svako dete ima svoju omiljenu igračku, pa tako i ja.“ Na temu „Najlepši dan u životu“ odgovara se: „Svako dete ima najlepši dan u životu, pa tako i ja“. Škola je neosporno ostavila traga na svima nama, pa tako i na meni.

Da nije, ne bismo se svakog prvog septembra u mislima vraćali u školu i pomno pratili šta se dešava uoči nove školske godine. Već oko 20. avgusta u vazduhu se oseća miris Čitanke, Veneove zbirke i jeseni, uprkos tome što je kalendarski udaljena mesec dana. Mediji počinju da vagaju školsku torbu, cene udžbenika i svezaka, anketiraju zabrinute roditelje i pitaju se da li nas nakon vrelog leta čeka vruća jesen. U vidu štrajkova, naravno. Krajem avgusta sindikati (ne može biti samo jedan) najavljuju najpre štrajk upozorenja, pa potom i vaskoliki štrajk, u neizvesnosti smo do samog kraja kao u epizodi NCIS. Ove godine štrajka ni od korova, ćuti se kao da ga nikad nije ni bilo, imamo prečih problema. Pitanje da li će školska godina početi na vreme ovoga puta postavilo se zbog virusa korona, a predseptembarsku raspravu o đačkoj torbi i nastavničkoj plati zamenile su priče o troslojnim maskama, zaštitnim merama i dezinfekciji učionica.

Pitanje svih pitanja bilo je – da li će i treba li deca da krenu u školu regularno ili da se pak nastava odvija online kao u proleće. Od tada se promenio čitav narativ, počev od toga da život mora da stane, do toga da nikako ne sme, od „povlačenja“ dece iz škole do poziva da škole rade normalno, od verovanja do neverovanja u koronu, zaštitu koju pružaju maske, sapuni i slična pomagala.

Velike nade polažemo u školu kao instituciju koja nas je sve kolektivno izneverila, ili kojoj nismo dorasli, budući da je danas sve manje onih koji veruju nauci, naučnicima i rezultatima relevantnih istraživanja, a sve više onih zahvaljujući kojima šarlatani doživljavaju svoj procvat. Teško za to možemo optužiti isključivo internet, tehnologiju i pogrešne idole dece. Mnogo toga je do nas, do društva kojem pripada i taj obrazovni sistem, sa nikad više vukovaca i odličnih đaka, osetno sniženim kriterijumima i posledično nikad manje suštinski obrazovanih i ljudi željnih znanja i usavršavanja.

Ta degradacija krenula je odavno, ne propadamo od juče, svima je to jasno, iako često zaboravljamo. Dok sam bila u osnovnoj školi, tri ili četiri meseca u kontinuitetu nismo pohađali nastavu. Zbog štrajka. Malo i zbog bombardovanja. Potom su časovi bili skraćeni na 30 minuta, a sporadično se nastava u potpunosti prekidala na nekoliko dana ili nedelja. I gotovo niko se nije bunio, jer su se prosvetni radnici borili za sopstvene plate i egzistenciju, ali i protiv Miloševića. Bili su „naši“. A mi smo bili presrećni što ne idemo u školu. Sledi čuveni refren: „I šta nam fali?!“ Pa, možda nam i fali. Možda taman toliko da shvatimo da nije ništa strašno ako se nekoliko meseci ne ide u školu zbog virusa koji je planetu okrenuo naglavačke. U poređenju sa štrajkom, koji se ticao samo ove zemlje i učenika koji nisu imali ni online ni offline časove i zadatke.

No, onih meseci tokom kojih jesmo imali nastavu, od nas se očekivalo isto – da se ni po čemu ne ističemo, ne izdvajamo i ne štrčimo; da ne budemo ni iznad ni ispod proseka (osim u peticama, podrazumeva se). Svi smo bili odlični, u istim kristalno belim majicama za fizičko i crvenim šortsevima (ta vrsta sportske uravnilovke je tek posebna priča), isto je trebalo da pevamo i da crtamo, da pišemo iste sastave. Niko nam to nije direktno savetovao, to je bila opšta atmosfera i nagrađivano ponašanje. Kada sam na čas tehničkog donela tupavo ušivenu pernicu koja je trebalo da predstavlja urađen zadatak (loše, ali urađen, uz uložen trud), i svu moju (ne)sposobnost koju sam bila spremna da prihvatim, nastavnica nije htela ni da me oceni. Kada sam donela savršenu pernicu koju, naravno, nisam ja radila, rečeno mi je da je isuviše dobra, ali sam ipak dobila pet. Poruka je jasna. Ne trudi se i ne blamiraj, ćuti, ne buni se, odrađuj ili pusti neka neko drugi odradi za tebe. Ako si u nečemu izuzetan, ni to nije dobro. Probaj, ako možeš, da sričeš dok čitaš, iako znaš da čitaš, da se druga deca ne bi osećala ugroženom. True story.

Ne znam kako stvari stoje danas, u jeku globalizacije, građanskog vaspitanja i sveta oko nas, ali u moje vreme bilo je poželjno da budemo isti, što ne znači da smo bili jednaki i ravnopravni, naprotiv. Jer, svaka potisnuta različitost izbije tamo gde ne treba, u obliku u kom se ne očekuje. Počne nekonstruktivno da se buni do samouništenja ili odumire polako, malograđanski. Možda zato i dalje nijedan prvi septembar nije tek običan datum, ni decenijama nakon završene škole. Ali, možda će nekad neki prvi septembar označiti zaista i novi početak.

Sandra Dančetović

Odbegla veverica

Leta su se u detinjstvu valjala kao vreli džinovi. Čitav je život mogao da stane u samo dva meseca – između zrelog voća i noćnih insekata, pa se činilo da je škola zauvek gotova. Septembar se ipak vraćao, da potvrdi da „realnost ne prestaje samo zato što smo je smetnuli s uma“.

Izgledalo je da sa toplim danima dolazi i beskonačna sloboda, zona u kojoj su male glave oslobođene ranog ustajanja, domaćih zadataka i smišljanja izgovora poput „ker je pojeo svesku sa zadacima“. Iako je psiholozima odavno jasno da postoji jaka spona između kreativnosti i neiskrenosti, pa deca, kojoj se laž uglavnom toleriše, smišljaju najdivnije izgovore za ponašanje koje se tumači kao ružno.

Neverovatno načitana Maria Popova, osnivačica i urednica web portala brainpickings.org, pripremila je pregršt zanimljivih, dirljivih i poticajnih predloga za čitanje, među njima i tumačenja dečjih laži i drugih školskih nezgoda. Tako je u jednom tekstu predstavila i knjigu koja nosi naslov „Smešna mi se stvar dogodila na putu do škole“ (A Funny Thing Happened on the Way to School) iza koje stoje autor Davide Cali i ilustrator Benjamin Chaud. Tu je opisana dečja sklonost ka izmišljanju fantastičnih stvari, ali joj se ne pristupa kao signalu da će dete koje ne govori istinu izrasti u velikog lažova, već kao sposobnosti za pričanje šarmantnih priča koje ukazuju na kreativnost i sposobnost mladog uma da od poznatih rečenica sastavi neverovatne priče.

Glavni junak je dečak i učenik koji jednog dana zakasni u školu, a kao izgovor ponudi niz fantastičnih izgovora. Džinovski mravi su mu pojeli doručak, zle nindže su ga presrele na autobuskoj stanici, džinovski majmun je od školskog autobusa pomislio da je banana, vremeplov njegovog ujaka greškom ga je poslao u eru dinosaurusa, sreo je razna čudovišta, uplitao se u džinovske paukove mreže, spasavao planetu od najezde vanzemaljaca. U svetu polovnih ideja, koje pozajmljujemo od prethodnika, svaka laž koja ne povređuje dragocen je izvor za pričanje priča. Te priče bi same po sebi mogle da budu lepe, ali do nevolje dolazi kada služe kao izgovor za lenjost i ružno ponašanje.

U normalnom okruženju deca inspiraciju crpe iz omiljenih bajki - odatle vuk koji junaku ove knjige pomaže da pronađe baku, iz pop kulture - King Kong jede školski autobus, iz književnosti za decu - za to je najpodesnija Alisa u zemlji čuda. U oštećenim sredinama, u kojima i odrasli obilno lažu, deca rano nauče da bi izgovorena laž trebalo da bude bolna, a kako razredni starešina ne bi imao hrabrosti da postavlja dodatna pitanja. Preko samo jedne školske godine učenik ostane bez tuceta baba, deda i drugih starijih rođaka. Dok vremeplov nema niko, babu i dedu dobije svako, pa su mu na raspolaganju da ih sahranjuje i vaskrsava, leči i razboljeva po potrebi.

Kada dečak iz knjige ispriča sve što mu se dogodilo, jedino što mu preostaje je da kaže istinu, koja je, kao i u životu, obična i nezanimljiva, valjda je zbog toga i tačna. Istina je da je zaboravio ranac. Učiteljica, već naviknuta na egzotične laži, ne veruje ni u taj izgovor. U tom trenutku dinosaurus promoli glavu kroz prozor, kao uteha i dokaz da su sva dečja iskustva važna, čak i kada odrasli u njih ne veruju. Naravno, sve dok su deca deca i dok ne imitiraju ono što vide od „velikih“, koji, okupirani sopstvenim izgovorima, nemaju mnogo vremena za razumevanje toga kako se odrasta. Tu veštinu su sami odavno zaboravili, budući da su se rodili „razumni“, a taj razum ne trpi talasanje. Potrebno nam je više dinosaurusa i džinovskih majmuna, više kreativne dece čiji su izgovori lepe priče, a ne groblja živih rođaka.

I sam sam u svojoj školskoj prošlosti smišljao izgovore. Tako sam jednom pokušao da opravdam čas izgovorom da mi je pobegla veverica. Razredna se prekrstila. Ni danas mi nije jasno kako to da je verovala u boga, a u odbegle veverice slabo. 

Milan Živanović