Dokumentarna TV drama: Direktan prenos (1)
Decc 01 S

Photo: www.shophoto.com

Svako dete vredi kao dve knjige proze ili tri pesničke zbirke

Vi pravite decu, a ja ću pisati poezijuLICA:

Predsednik Udruženja, zevsovska faca

Sekretar Udruženja

Pesnik Kafedžić, član Uprave

Pesnik Urličić, I epigon

Pesnik Barjaktarević, II epigon

Pesnik Vinjaković, III epigon

Privatni pesnik, Hipičić

Angažovani pesnik, Tršić

Pesnik Blatić

Pesnik modernista, Nadmenić

Kritičar saveznog značaja, Crnković

Kritičar, urednik Mešinić

Radio pisac, Kurjaković

Dečji pesnik, Srećko Ježić

Dečji-lutka pisac, Kokotović

Prozni pisac, Medaković

Anonimna pesnikinja

Zapisničarka

Garderoberka

Kelnerica

Ostali pisci i spisateljice


______________________________________________________________________

I SCENA

SALA ZA OTVORENI RAZGOVOR –

POHABANE PLIŠANE STOLICE,

RAZBACANE BEZ REDA.

DUGAČKI STO ZA PREDSEDAVAJUĆE.

NA ZIDU, IZNAD STOLA, SIMBOL

UDRUŽENJA: KIČERSKA MUZA

JAŠE NA GUŠČJEM PERU KOJE

RONI MASTILO.

SVUDA PO SALI NA POSTAMENTIMA

BISTE UMRLIH PISACA.

POJEDINE SU JOŠ OD PAPIRA,

NEDORAĐENE. TU JE I BISTA

PREDSEDNIKA UDRUŽENJA I

NEKIH ČLANOVA UPRAVE, BEZ OBZIRA

ŠTO SU ŽIVI, ČAK TU I PRISUTNI.

ZAPISNIČARKA SEDI NA KRAJU STOLA.

PISCI SEDE U PLIŠANIM STOLICAMA I PUŠE.

BOCA KISELE VODE IDE OD RUKE DO RUKE.

Večna dilema: Ljudi, ljudi, jesmo li ludaci ili pisci?______________________________________________________________________

II

URLIČIĆ SKAČE IZ PRVOG REDA I

PRILAZI STOLU PREDSEDAVAJUĆEG.

U BELOJ JE KOŠULJI SA MAŠNOM

NA VRATU.

KOŠULJA JE DO PUPKA RASKOPČANA.

ZNOJAV JE. LUPA PESNICOM O STO.

 

URLIČIĆ: Čitaj pisma! Ko su ti što su ustali                                                                                    
na mene, na moj život? Ja ću, bre, da se                                                                                            
ubijem, ništa mi nije potrebno. Uzmite mi                                                                                         
stan i knjige, sve mi uzmite. Vi ste lešinari!

Kako li je tek mojim pijateljima koji nemaju ni stan ni dete?

PREDSEDNIK SA FILOZOFSKOM  

BRADOM. STAMEN JE I DEBEO. IMA

OBIČAJ DA BEZ RAZLOGA IZBACUJE

LATINSKE SENTENCE, VIŠE ZA SEBE

NEGO ZA ČLANOVE UPRAVE ILI ZA SKUP.

 

PREDSEDNIK: (smireno) Ti uvek imaš više                                                                 
žuči nego pameti.

 

BARJAKTAREVIĆ I VINJAKOVIĆ

GURAJU URLIČIĆA PREMA STOLICI

GDE JE SEDEO. SMIRUJU GA.

______________________________________________________________________

III

SEKRETAR GUŽVA PAPIRE NA STOLU

I POČINJE DA ČITA.

PREDSEDNIK: Hoćemo li da počnemo?

SEKRETAR: Prvo da vam pročitamo pismo                                                                                                
Upravnog odbora komisije za kulturu.

Što jedan moj prijatelj može da izdrži za godinu dana, to ne može nijedna suvozemna životinja

SEKRETAR BRKA PO PISMIMA I

NAĐE JEDNO.           

KURJAKOVIĆ: (prekida sekretara) Vi ste
kriminalci. Kakva pisma? Ceo slučaj sam                                                                                          
predao službi društvenog knjigovodstva.                                                                                          
Pozvali ste nas zbog vašeg alibija! Sutra će                                                                                       
doći da te uhapse. Ti si jedan veliki                                                                                                           
mađioničar!

 

SEKRETAR ŠIREĆI RUKE

OBRAĆA SE KURJAKOVIĆU.

SEKRETAR; Pa ti si bre, čoveče, pravio tu                                                                                      
listu. Ti si bio član verifikacione komisije.                                                                                         
(obraća se predsedniku) On izmišlja afere.                                                                                        
Pa on je sabirao poene.

______________________________________________________________________

IV

PREDSEDNIK PALI DEBEO TOMPUS.

ODBIJA DIMOVE I POKRETOM RUKE.

UMIRUJE PISCE. IZGOVARA LATINSKU

IZREKU.

Kako li ćeš se ti osećati ako znaš da sam te ja izgurao sa liste, izgurao odnosno ostavio bez stana?

PREDSEDNIK: “Quod licet Iovi, non licet                                                                                     
bovi” (Što je dozvoljeno Jupiteru, nije                                                                                                
dozvoljeno volu
).

Ljudi, ljudi, jesmo li ludaci ili pisci. Ovo je                                                                                       
već sedmi sastanak a mi se nismo pomerili s                                                                                      
mesta. Umesto da pišete pesme, vi                                                                                                    
sastančite. Vi ste jedna neorganizovana i                                                                                          
haotična skupina. Sva beogradska
udruženja čekaju na nas. Ako ne napravimo večeras           
rang-listu, neće nam dati ni jedan kvadratni metar.
Ah Simentiću, Simentiću.

SEKRETAR TUTNE POD NOS

PREDSEDNIKU JEDNO PISMO I

ZNAČAJNO KLIMNE GLAVOM

(Predsednik čita naglas pismo) Upravi                                                                                              
Udruženja.

Poštovani drugovi, već godinama sam u                                                                                           
vašem Udruženju... (prekida čitanje i                                                                                                
objašnjava poruku)

Ovo nije u tesnoj vezi, ali budući da je stvar ovde i
budući da je to jedno potresno svedočanstvo...

Meni ne treba stan. Ja imam večni stan: to su prostorije moje literature

KAMERA PRIKAZUJE AUTORA

SA CRNIM NAOČARIMA. PISCI

SE MEĐUSOBNO PODGURKUJU

I DOGOVARAJU. NEKI REŽE.

______________________________________________________________________

V

MEŠINIĆ I CRNKOVIĆ JEDAN

DRUGOM POVERLJIVO.

CRNKOVIĆ: Opet će nas izigrati, pesnici                                                                                        
pre svih.

MEŠINIĆ: Dolaze avionom iz Dubrovnika, a
izigravaju prosjake. Sve došljaci.

______________________________________________________________________

VI

U DRUGOM KRAJU SALE JEŽIĆ I

KOKOTOVIĆ SAŠAPTAVAJU SE

OPREZNO DA IH NIKO NE ČUJE.

KOKOTOVIĆ: Slušao sam sinoć na radiju                                                                                       
tvoju „Krilatu kobilu“.

Pegaz: Mužjak Krilate kobile koja vredi bar tri poena

JEŽIĆ: A ti uze lovu za lutka-scenu?!

KOKOTOVIĆ: Zamisli, i mojoj tašti se                                                                                            
dopala „Krilata kobila“.

JEŽIĆ: Moramo na te stvari da izvučemo bar                                                                                   
poen i po. Hajde ti to predloži jer ako ja                                                                                            
ustanem, izudaraću nekog.

______________________________________________________________________

VII

TREĆA GRUPA: PESNICI HIPIČIĆ

I TRŠIĆ. HIPIČIĆ JE BRADATI HIPI

ĆELAVKO SA STARIM KLJUČEVIMA

NA LANCU OKO VRATA. MOGLI BI TO

BITI MUZEJSKI EKSPONATI, KLJUČEVI

SU STARI BAR STO GODINA.

NEKADA SU OTKLJUČAVALI GRADSKE

KAPIJE. O KAIŠ NA KUKU MU JE OKAČENA

ZOBNICA. TRŠIĆ JE SA BAKENBARDIMA

KOJI MU PADAJU PO KRAGNI. IMA

VELIKU PLETENU KRAVATU,

POPUT NAKURNJAKA.

Bodova naših da nije, ne bi bilo neba u našem malom stanu

TRŠIĆ: (Hipičiću) Ko kaže da je teže                                                                                               
objaviti knjigu kritika od knjige pesama.

HIPIČIĆ: Ćuj stari! Ne smemo dozvoliti da                                                                                     
nas tu pređu. 

______________________________________________________________________

VIII

PREDSEDNIK NASTAVLJA DA ČITA

PISMO KAO DA NIJE PREKIDAO.

PREDSEDNIK:... objavio sam tridesetak                                                                                         
knjiga poezije, misli i fragmenata. Ali                                                                                                
smatram da još uvek nisam dovoljno poznat,                                                                                    
mada to zaslužujem.

SEKRETAR PREDSEDNIKU TIHO,  NA UVO.

SEKRETAR: A ko je taj?

PREDSEDNIK: Mislim da je to onaj u uglu.                                                                                    
Slepac je.

Čekajući pisca sa poenom više: Prazan stan, spreman za useljenje

PISAC SA CRNIM NAOČARIMA STOJI

U UGLU SALE, OKRENUT LEĐIMA

PREDSEDAVAJUĆEM A LICEM PREMA

ZVUČNIKU. IMA UTISAK DA STOJI

PRED STOLOM UPRAVNOG ODBORA.

NAPREGNUTO SLUŠA SADRŽAJ SVOG PISMA.

______________________________________________________________________

IX

HIPIČIĆ: (viče, iznerviran) Zašto smo mi                                                                                         
ovde? Hoću principijelno.

SEKRETAR: Iako mi poštujemo pisca koji je
svima poznat, poštujmo dnevni red...

HIPIČIĆ SKAČE SA STOLICE.

HIPIČIĆ: Čitajte listu koja je izazvala                                                                                              
zabunu. Vi ste iz Uprave već napravili jednu                                                                                    
prioritetnu listu!

SEKRETAR: Molim vas, ovo još ništa nije                                                                                       
definitivno.

Svi smo mi na prvom mestu

KOKOTOVIĆ: (sekretaru) Znamo mi tebe                                                                                      
dobro!

VEĆINA PISACA VIČE NA SAV GLAS: Tako je!

SEKRETAR: Sada ću ja da vam pročitam.                                                                                       
Ali još ništa nije definitivno, sve može da se                                                                                    
menja. Zato smo ovde, je l’ tako?

BARJAKTAREVIĆ: (glasom koji mu ne                                                                                         
priliči, dubljim)
Vi ste listu već poslali.                                                                                              
Ovde igramo ćorave kobile.

VINJAKOVIĆ: (glasom slilčnim                                                                                                      
Barjaktarevićevom)
Neki već imaju                                                                                                   
ključeve!

KURJAKOVIĆ: Folirate demokratiju!

ANONIMNA PESNIKINJA: Čitajte da                                                                                          
vidim gde ste me stavili. Čas sam na                                                                                                 
devetom, čas na dvadesetom mestu.

______________________________________________________________________

X

GRAJA, KOMEŠANJE. KAO DA JE OPŠTA POBUNA.

SEKRETAR: (čita) Kokotović 52 poena,                                                                                         
Rakočević sa suprugom Rakočevićkom 50                                                                                        
poena, Pantelić 49 poena, Kotarić 47 poena,                                                                                     
Buzdovanov 38, Rakidžić 33, Nadmenić 32…

Kokotović 52 poena, Rakočević sa suprugom Rakočevićkom 50  poena, Pantelić 49 poena...

NASTAJE OPŠTA GUŽVA. POVICI: Sramota! Lepo ste vi to montirali!
Ovde će samo članovi Upravnog odbora da dobiju. Tu
nema nijednog pisca van Odbora.

SEKRETAR: Pa zar vam nisam rekao da je                                                                                      
besmisleno čitati listu? Izvolite, pravite je                                                                                         
kako hoćete.

____________________________________________________________________

XI

USTAJE PESNIK KAFEDŽIĆ.

SMIRENIM I DUBOKIM GLASOM

KOJI SMO VEĆ ČULI KOD EPIGONA

I, II, III. KRATAK JE. CIGARETA MU

JE U KRAJU USTA DOK GOVORI.

DOK ON GOVORI PRIKAZUJE SE MALA

KOLEKCIJA NJEGOVIH PRIJATELJA

INDIGO-KOPIJA, ONI SU OBUČENI

U PRUGASTE SOMOTSKE SAKOE.

                                                               

Ljudi, mi smo gordost razuma. Mi smo, ipak, retko i neredovno, najdublje poniranje u život

KAFEDŽIĆ: Ja nisam zainteresovan, ja                                                                                            
imam stan. Ja sam došao zbog mojih                                                                                                 
prijatelja.

BARJAKTAREVIĆ: Tako je Kafedžiću. Mi                                                                                   
smo ti… Ni jedna žena neće me bez stana.

KAFEDŽIĆ: Što jedan moj prijatelj može da                                                                                   
izdrži za godinu dana, to ne može nijedna                                                                                        
suvozemna životinja. A ti Medakoviću, žališ                                                                                    
se da imaš dete a nemaš stan. Budi srećan!                                                                                           
Kako li je tek mojim pijateljima koji nemaju                                                                                    
ni stan ni dete? Pa njima je mnogo teže.                                                                                        
Pazite, opet vam skrećem pažnju, ja imam                                                                                         
stan. Ja vam predlažem da mi napišemo                                                                                            
jedno ljudsko pismo Komisiji. Mi ne
pristajemo da pravimo prioritetnu listu. Da                                                                                       
kažemo da je svima nama potreban stan,                                                                                           
osim meni, jer ja imam stan. Dobio sam ga                                                                                        
preko žene. Mi i sutra moramo da                                                                                                      
pogledamo jedan drugom u oči. Mi
moramo biti ljudi. Kako li ćeš se ti osećati ako znaš da         
sam te ja izgurao sa liste, izgurao odnosno ostavio bez            
stana. Mi ćemo se ovde poklati oko bodova. (viče iz   
sve snage)
Svi smo mi na prvom mestu.

NEKI VIČU: Tako je! Svi smo mi na prvom mestu!

HIPIČIĆ: Ma ostavi te parole! Tu demagogiju.

KAFEDŽIĆ: (onima koji ga podržavaju) ...                                                                                      
Molim vas... a to što je Uprava uradila na                                                                                         
svom poslednjem sastanku, na koji me, iako                                                                                     
sam član, nisu pozvali...

PREDSEDNIK: (prekida Kafedžića) Druže
Kafedžiću, vi ste sedeli u kafani i pili rujno vino.
“Medice, cura te ipsum” (Lekaru, izleči se sam)

KAFEDŽIĆ: Molim te, predsedniče, ja sam                                                                                     
tražio reč, nemoj tu da mi mudroseriš.                                                                                               
Najbolje bi bilo da predsednik i sekretar i svi članovi                                                                       
Uprave, koji su ovome kumovali, daju ostavke i da                                                                          
smesta odu da se prijave SUP-u i Službi                                                                                      
društvenog knjigovodstva, kao što je ovaj                                                                                           
dečko dobro primetio.

Knjigama do stana: Mnoštvo bodova na jednom mestu

KURJAKOVIĆ: Ne brini Kafedžiću, sve je                                                                                     
to učinjeno! Sutra će mađioničari biti sa                                                                                            
lisicama na rukama.

KURJAKOVIĆ POKAZUJE UKRŠTENE

RUKE IZA LEĐA. PREDSEDNIK

NERVOZNO OBLAČI SAKO I KUPI

SA STOLA PAPIRE.

PREDSEDNIK: “Laetificat stultum qui scit                                                                         
promittere multum” (Ko ume mnogo da                                                                                
obećava, učiniće radost budali). Izvolite,                                                                              
druže Kafedžiću, izvolite. Smesta podnosim                                                                                  
ostavku. Sedite na moje mesto. Ja sve ovo                                                                                  
radim dobrovoljno i zbog toga
neću da trpim ponižavanja. Ja imam                                                                                      
dostojanstvo, bre!

Književni argumenti: AKo knjiga nije dovoljno ubedljiva, tu je revolver

PREDSEDNIK KREĆE. NA POLA PUTA

PREMA VRATIMA SALEĆU GA

SALETOVIĆ, TRŠIĆ, SEKRETAR,

NADMENIĆ I CRNKOVIĆ, I JOŠ NEKI

KOJI SE DOBRO NE VIDE OD

DUVANSKOG DIMA. ONI GA

ZADRŽAVAJU I SLOŽNO VUKU

NATRAG JER JE PREDSEDNIK LJUDSKA

GROMADA. TELIMA MU PREPREČUJU PUT.

______________________________________________________________________

XII

 

U SALU ULAZI GARDEROBERKA I SA

VRATA:

GARDEROBERKA: Molim vas drugovi,                                                                                        
ljudi ulaze u Klub. Malo tiše. Ima tu i stranog                                                                                   
sveta, delegacija. Nemojte da se brukate.                                                                                          
Ovo je, ipak, Udruženje književnika.

PREDSEDNIK STOJI NEODLUČNO

I MALO POSTIĐENO. OD NJEGA

SE ODVAJA NADMENIĆ, GLEDA

OKOLO I POČINJE DA GOVORI:

Ne smemo dozvoliti da nas razni ispadi degradiraju i pojedinačno kompromituju u očima stranog sveta

NADMENIĆ: Svi smo mi svesni kolika je                                                                                        
odgovornost jednog pisca. Svi mi manje-više
znamo ko smo i šta smo. (teatralno) I koliko
bodova vredimo. Ljudi, mi smo gordost                                                                                           
razuma. Mi smo, ipak, retko i neredovno,                                                                                          
najdublje poniranje u život. I obrnuto. U                                                                                           
„kesonu“ spuštamo se do dna močvare. Što                                                                                      
sam stariji sve više razmišljam. Nećete mi                                                                                              
verovati... Ne smemo dozvoliti da nas
razni ispadi degradiraju i pojedinačno
kompromituju u očima stranog sveta.

 

NEKI SE CEREKAJU. NEKI APLAUDIRAJU.

ONI KOJI SU PREDSEDNIKA ZAUSTAVLJALI,

SADA GA KAO TEŽAK A DRAGOCEN TERET

VRAĆAJU NA STARO MESTO.

EPIGON I SKIDA PRUGASTI, SOMOTSKI

SAKO I PROSTIRE GA PO PATOSU

DA PREDSEDNIK PREĐE PREKO

NJEGA DO SVOJE STOLICE.

______________________________________________________________________

XIII

CRNKOVIĆ POVERLJIVO PREDSEDNIKU

DOK GA GURA NAZAD.

CRNKOVIĆ: Ja sam uvek verovao u vas, a                                                                                     
pogotovo od onog momenta kada ste mi                                                                                           
objavili onaj uvodnik. (puni Predsedniku                                                                                          
čašu kiselom vodom)
Pustite! Kako vas on                                                                                        
može isprovocirat?

Ja ne gomilam titule. Imam ja moje Književne novine i moj institut, i moj fakultet, i moje mesto po komisijama i žirijima

PREDSEDNIK: Vraćam se samo zbog                                                                                             
važnosti ovog sastanka, jer mi je stalo da što                                                                                    
više stanova dobijete. Zbog tvojih prijatelja                                                                                      
Maksime Kafedžiću a ne zbog mojih.                                                                                                
“Latrantem stomachum bene leniet
cum sale panis” (Želudac koji krči utišaće se                                                                         
sa malo hleba i soli).
Ja nisam sujetan čovek                                                                         
da mi je potrebno ovo mesto. Ja ne gomilam                                                                                          
titule. Imam ja moje Književne novine i moj                                                                         
institut, i moj fakultet, i moje mesto po                                                                                                
komisijama i žirijima.

PREDSEDNIK VADI IZ TAŠNE PAPIRE

ZAPISNIČAR: Predsedniče, ja ne mogu da                                                                                     
se snađem, šta da zapišem?

______________________________________________________________________

XIV

TIŠINA. A ZATIM MEŠINIĆ:

MEŠINIĆ: Ja cenim i kao kritičara i kao                                                                                           
čoveka Kafedžića, i kao čoveka i pesnika.                                                                                        
Svi na prvo mesto – to je najbolje. Ova                                                                                             
zemlja svakom od nas duguje po jedan stan.                                                                                     
Svi smo mi nezbrinuta deca ovog naroda. Svi                                                                              
smo mi podjednko ugroženi, i ovaj Urličić                                                                                         
čija su deca pesme, i ja...

Ova zemlja svakom od nas duguje po jedan stan

URLIČIĆ: (skače) Šta ti mene, stidi se!

MEŠINIĆ: Pa ja za tebe čoveče...

URLIČIĆ: Šta ti zbog mene, svi ste vi                                                                                              
lešinari! Vi hoćete da me ubijete! Izvolite! Vi                                                                                   
pišete pisma protiv mene i mojih knjiga.

_______________________________________________________________________

XV                                                               

HIPIČIĆ: Ljudi, mene svaki sastanak košta                                                                                     
pedeset hiljada, a nikada ništa. Molim vas.... (vadi                                                                           
neku ceduljicu)
... evo, ja sam nešto bacio na                                                                         
papir. Moramo da počnemo od samog                                                                                             
početka. Pre svega moje je mišljenje...                                                                                          
(Zapisničarki) Molim vas pišite da moramo                                                                                       
da ustanovimo da li je ovo sastanak ili nije.

Svi smo mi nezbrinuta deca ovog naroda

PREDSEDNIK: (Sekretaru) Nećemo,                                                                                              
valjda, da glasamo i o tome da li smo ljudi ili                                                                                    
gorile? “Iustum praeterit ira modum” (gnev                                                                                      
prelazi pravu meru).

HIPIČIĆ: Ne, nije u tome stvar. Da bismo
obezbedili preduslove za demokratsku... jel’te moramo        
da glasamo da li smo za glasanje. Ja ovaj predlog            
stavljam na glasanje.

 

NEKI DIŽU RUKE. SEKRETAR

POKUŠAVA DA IZBROJI ALI NE

USPEVA. ON MAHANJEM  STAVLJA DO

ZNANJA DA GLASANJE NIJE U REDU.

TRŠIĆ: Dobro, ljudi, ali da li glasamo za ili                                                                                      
protiv (okreće se Crnkoviću) Za šta ti glasaš?

 Nećemo, valjda, da glasamo i o tome da li smo ljudi ili gorile?

CRNKOVIĆ KOJI JE BIO DIGAO RUKU

SLEGNU RAMENIMA DA NE ZNA.

CRNKOVIĆ: (izgovara kao da mu laknu) Za!

NADMENIĆ: A zar nismo glasali protiv?

URLIČIĆ: (zavaljen u stolicu, bahato) Ali to                                                                                   
je, genijalci, besmisleno da glasamo da li da                                                                                      
glasamo. Ovde je u pitanju moj život, moje                                                                                       
knjige.

HIPIČIĆ: (prekine ga, besan i crven u licu) Zbog tebe
se sastajemo sedam puta. I ovaj sastanak će da se
završi bez rešenja. To je sramota!

URLIČIĆ: Šta hoćeš da kažeš? Ja jesam lud,                                                                                   
ali zar nije svaki pravi pisac lud? Ja jesam                                                                                         
lud i ja ću sve vas perom da uništim. Dosta                                                                                       
mi je tih principijelnih zamlata. Ti ćeš, bre,                                                                                             
zbog načela da uništiš moju dušu, moj život.

Ja jesam lud, ali zar nije svaki pravi pisac lud?

URLIČIĆ ZGRABI NAJBLIŽU BISTU,

A TO JE BILA PREDSEDNIKOVA I

POJURI HIPIČIĆA DA GA NJOME

MLATNE. HIPIČIĆ U TRKU PORUŠI

NEKOLOKO STOLICA I PISACA I

POBEŽE KA IZLAZNIM VRATIMA

NEVEROVATNOM BRZINOM.

URLIČIĆ SE VRAĆA RAZJAREN I

PREDSEDNIKOVU BISTU SPUSTI NA

STO ISPOD PREDSEDNIKA. ZGRABI

SVE PAPIRE SA STOLA I BACI IH NA

OBLIŽNJE PISCE. PAPIRI SE RAZLETEŠE

PO SALI.

URLIČIĆ: Evo vam vaših spiskova!

 

ČLANOVI UPRAVE USTAJU LJUTITO I

UPLAŠENO. PREDSEDNIK ZGRABI TAŠNU.

Nisam imao majku. / Ja sam imao šivaću mašinu. / Ona je volela da ustaje kad sviće / I da podmazuje svoje točkiće

SEKRETAR: (Urličiću) Ti ćeš da pokupiš                                                                                        
ove papire.

URLIČIĆ: Ne, nego ti! Piskaralo!

 

URLIČIĆ BESNO GAZI NOGAMA PAPIRE

KOJI SU BILI PALI BLIZU STOLA ZA KOJIM

SU SEDELI ČLANOVI UPRAVE.                  

URLIČIĆ: Ja, ja pišem. Ko se usudio da                                                                                          
napadne mojih pet knjiga? Vi pišete pisma                                                                                        
protiv mog života.

PREDSEDNIK: Pa ko govori protiv tvojih                                                                                      
knjiga? Kakvih knjiga?

URLIČIĆ BROJI NA PRSTE.

URLIČIĆ: Prvo: “Večernji upaljač”, drugo                                                                                      
“Gvozdena koza”, treće “Mladunčad”,                                                                                             
četvrto - knjiga koja je veoma važna i ima tri                                                                                    
nagrade, svi je znate. I peta knjiga koja je                                                                                         
prešla naše granice
“Enci, menci u vodenici”.

URLIČIĆ ZATVARA OČI. ZNAČAJNO

ŠARA PRSTOM PO VAZDUHU I

RECITUJE SVOJE STIHOVE

“Nisam imao majku.
 Ja sam imao šivaću mašinu.
Ona je volela da ustaje kad sviće
I da podmazuje svoje točkiće”.

Meni će pripasti večni stan u Aleji velikana

Ja ću, bre, svega toga da se lišim, ako treba.                                                                                      
Sve ću da spalim. Ali neću da me vi, lešinari,                                                                                   
sahranjujete. Meni ne treba stan. Ja imam                                                                                          
večni stan: to su prostorije moje literature. Vi                                                                                   
pravite decu, a ja ću pisati poeziju. Vi niste                                                                                       
pesnici. Vi ste ubice poezije. Meni će                                                                                             
pripasti večni stan u Aleji velikana.

URLIČIĆ TRGNE IZ DŽEPA TURISTIČKI

PEROREZ U OBLIKU MEŠTROVIĆEVOG

POBEDNIKA S KALEMEGDANA. S MUKOM

OTVARA PRVO VILJUŠKU PA SEČIVO.

PREDSEDNIK: (naredbodavno) Vrati to u                                                                                     
džep! Ti blamiraš Udruženje svojim                                                                                                  
postupcima.

URLIČIĆ: Ma ko vam, bre... foliranti!  (prilazi
Predsedniku i pruža mu perorez)
Zatvori ga, drhte mi
ruke od uzbuđenja. Ili ako hoćeš, ubij me.
(skida mašnu, razdrlji grudi)

URLIČIĆ: (ponavlja i viče iz sveg glasa) Ubij me.
Misliš da mi je stalo do života kao tebi, debela
mešino!

URLIČIĆ POČINJE DA SE SMEJE.

PROMENI RASPOLOŽENJE I OKREĆE

SE PREMA PISCIMA: Evo što ću da se ubijem!

Mogao bih da te zadavim kao Herkul Nemejskog lava, samo kad bih hteo

URLIČIĆ POKAZUJE RUČKI KURAC,

ODMERIVŠI DO LAKTA. SMEJE SE

GLASNO I DUGO. VRAĆA SE NA

SVOJU STOLICU I SEDA. PREDSEDNIK

USTAJE NAGLO SA STOLICE I PRILAZI

URLIČIĆU. NADNOSI SE NAD NJIM.

PREDSEDNIK (Urličiću) Čoveče, mogao                                                                                       
bih da te zadavim kao Herkul Nemejskog                                                                                         
lava, samo kad bih hteo.

URLIČIĆ: Pa, hajde!

PREDSEDNIK: (mirno, toliko tiho da ga                                                                                         
mnogi u sali nisu
čuli) Neću.

PREDSEDNIK OKREĆE LEĐA URLIČIĆU.

OVAJ POĐE ZA NJIM I NUDI MU GRLO

URLIČIĆ: Zadavi me, molim te.

PREDSEDNIK ODMAHUJE RUKOM

Zadavi, molim te.

PREDSEDNIK: Neću. Rekao sam ti jednom                                                                                   
za svagda da neću!

Svako dete vredi kao dve knjige proze ili tri pesničke zbirke. Pet separata.

PREDSEDNIK SEDA NA STOLICU                                      

SMEŠKAJUĆI SE. URLIČIĆ ODLAZI U                                                                   

UGAO SALE I GRLI NJEGOŠEVU BISTU.

BARJAKTAREVIĆ I VINJAKOVIĆ MILUJU

URLIČIĆA I NUDE MU BOCU KISELE VODE.

________________________________________________________________________

XVI

TRŠIĆ: (staloženo) Ljudi, mi kao da                                                                                                 
zaboravljamo zbog čega smo tu. Već su                                                                                            
prošla četiri sata kako sedimo a još nismo ni                                                                                     
počeli. Samo se svađamo.

SEKRETAR UZIMA PAPIRE SA PODA

I HOĆE DA ČITA

MEDAKOVIĆ: Ma kakvo čitanje. Ja ću da prepričam
uslove iz Konkursa i predložiću bod sistem.

MEDAKOVIĆ SKIDA SAT SA RUKE I

STAVLJA GA NA NASLON STOLICE

Prvo: Pravo na stan ima svaki umetnik sa                                                                                          
stalnim mestom boravka u Beogradu. Ako                                                                                        
nije priznat u svetu da je bar priznat kod nas.                                                                                    
I kao veoma važno: stambena ugroženost.
Drugo: Svako dete vredi kao dve knjige                                                                                           
proze ili tri pesničke zbirke. Pet separata.
Treće: Dugo sam razmišljao i napravio sam
priručnu rang listu. Pročitaću vam šta sve                                          
treba da se boduje i sa koliko bodova. Kao                                       
humani ljudi moramo voditi računa i o                                               
pojedinačnoj i kolektivnoj bedi.

Ljudi, ne možemo mi davati poene samo na knjige. Nećemo da nagrađujemo skribomane

CRNKOVIĆ: (skače) Ma kojoj bedi, bre. Ne                                                                                   
postoji beda, postoji beda duha.

NEKI VIČU: Nećemo rangiranje po bedi!

GRAJA PRERASTA U HAOS I GUŠANJE.

MEDAKOVIĆ I DALJE GOVORI. DVA

NJEGOVA ISTOMIŠLJENIKA, KOJA

SEDE PORED NJEGA S JEDNE I DRUGE

STARNE, POKUŠAVAJU DA GA

PODIGNU IZNAD HAOSA. S VREMENA

NA VREME ČUJE SE PRIGUŠEN

MEDAKOVIĆEV GLAS.

MEDAKOVIĆ: (isprekidano) Treba                                                                                                 
podjednako bodovati umetnički ugled i                                                                                            
socijalnu bedu... Ljudi, ne možemo mi davati                                                                                   
poene samo na knjige. Nećemo da                                                                                                     
nagrađujemo skribomane... Mi smo svi
pisci. Svi smo članovi Udruženja... Tu smo                                                                                       
jednaki. Samo smo u bedi različiti...

GRAJA.

*Napisano 27. i 28. III 1973. godine u stanu Vojislava Donića,  Maksima Gorkog 21, Beograd

(Nastaviće se)

Oceni 3