Razgovor: Milomir Kovačević Strašni, fotograf grada, ljudi i smrti
sarajevo, opsada, rat

Photo: Milomir Kovačević Strašni

Svakodnevica ratnog Sarajeva

Imao sam samo jednu zemlju: Milomir Kovačević StrašniZnao sam da taj čovek negde postoji, u redu, takav neko, od te fele, pa sam kasnije shvatio da ih je mnogo, baš, onako namučenih, žalosnih zbog oporog vazduha smrti, kazao bi pesnik Ali i to da odnekud znam čoveka koga netom upoznajem, ovog drugačijeg, što je sve vreme bio Tamo i odlučio da preživi. Zainatio se da će zabeležiti otpor ratom opsednutog Sarajeva, ljudsku patnju, učinak granata i snajpera šumskih zlikovaca sa Pala. Živeo je za dan u kojem će se vratiti svom uobičajenom ritmu fotografisanja, drugačijim temama, pristupu. Gledajući, smrzavajući se, u teškoj, opasnoj, ali i lekovitoj misiji koja je značila naći film, hemikalije, komadić struje u tuđem stanu, gde umetnost i novinarstvo nastaju uz neizostavno "komšija, mogu li". Znao je kako nema prava da nešto ostane neuslikano zbog njegovog prevelikog luksuza, kafe ili čaja, banalnog umora.

Tih je dana Opsade, 44 meseca, beležio trenutke za budućnost, bolne detalje u kojima se raspadala njegova zemlja, ona koju, kako kaže, nije prežalio: "Imao sam samo jednu zemlju, ovo poslije je niža kategorija. Ta zemlja je još uvijek moja domovina, moj životni prostor. A tamo, u Parizu su mi papiri, laboratorija. Čisti Francuz. Pariz je možda najbolja solucija, jer sam izvan i iznad svega. Ako si ovde, moraš biti s ove, ili s one strane. U Parizu imam prostora da radim šta hoću, ovde moraš izabrati stranu, nije to meni svojstveno. Ovde dolazim da pripremim izložbu, tamo radim kao i dosad, život mi se nije promenio, još sam na crno-bijeloj fotografiji".

Deca u ratu: U pozama ratnih veterana

Milomir Kovačević Strašni živi u Parizu, uspešno tragajući za kadrovima koji podsećaju na Sarajevo. Živi u skromnoj sobi, okružen fotografijama. "Slobodnjak sam, živim od onog što uslikam, a treba platiti socijalno, kiriju, zdravstveno."

I u Parizu nastavlja onako kako je radio u Sarajevu.

"Slikao sam najpre kulturno-istorijske spomenike, a potom Louvre. Noću je bila najbolja atmosfera, a ja sam nastavio ‘lajkom’, jednim objektivom, sve iz ruke. Čitavu godinu dva puta sedmično radio sam  svaku noć i kada su vidjeli fotke ljudi iz Louvrea, bile su im sjajne. Bile su kasnije svuda, po metroima i po cijelom gradu."

Grad koji su ubijali: Sarajevo pod opsadom

TAOCI KRVAVE METRIKE: Dobitnik je francuskog Nacionalnog ordena za zasluge - priznanja za evropskog humanistu. Kako to obično biva, njegov rad su najpre vrednovali stranci, Francuzi. Nepunih pet godina kasnije, 2016, dodeljena mu je Šestoaprilska nagrada Sarajeva. Maryse Berniau, ambasadorka Francuske u Bosni i Hercegovini rekla je: "Francuska je ovim odlikovanjem željela nagraditi umetnika svetskog ugleda, ali i humanistu sa stavom. Time pokazujemo poštovanje prema svojim savremenicima, u Sarajevu, ali i  Parizu i drugim gradovima Evrope i Amerike“. 

E, ima da preživim, kazao je prvog dana, kao da ga slušam. Bio je jedan od retkih koji na takav izliv hrabrosti nisu gladali ka brdima i dodavali psovku. Da se ne razumemo pogrešno, suština je u tome da Strašni nikad ničemu nije dodavao psovku. Ni onda kada su svi oko njega proklinjali sebe, što ne presudiše paljanskoj personifikaciji zla, "eno, kao da je juče prolazio pored mene". "Eh, gde mi bi pamet", vrteli su glavama neki taoci krvave metrike; ne i Strašni. Znao je da ne bi mog'o. Ne bi taj ni doviknuo, dobacio uvredu - on je Strašni, on je legenda, on ne viče. U Sarajevu je presuda i to kad se Strašni nekom ne javi, ne otpozdravi.

Svedočanstvo o stradanju: Sarajevo devedesetih

Uvek je imao petlju, ceo rat, kažu njegovi prijatelji i kolege iz novinarskog sveta. Svi znaju anegdotu, kad je ono jedan zeleni kazao "Ko će prije!", pa mu prislonio cev uz lobanju, pokazavši na objektiv. Bilo je opasno vreme, al' pucati u Strašnog...

Pričamo o tome u kafeu Smoje, krajnje nepraktično, dan za šetnju, ljudi zastajkuju, pitaju ga kako je u Parizu, čime se bavi, šta novo priprema. Sarajevo, letnji odmor, zapravo dve izvanredne izložbe, u "Zvonu" i Umjetničkoj galeriji BiH, posao oficijelnog fotografa Bookstana, prvog Internacionalnog festivala književnosti.

Milomir Kovačević priča o Opsadi, o tome kako je preživljavao i radio taj Strašni. A jest strašan,  ko zna da gleda, onako laički, ko se izbliza, jest' patetično, zagledao u njegove oči, otkriva, navodno, veliku tajnu da čovek ne odaje sposobnost, još manje nameru, da zgazi zalutalog mrava, jer šta su kog vraga mravi krivi za bilo šta, pa i za smrt koja je tri i po godine gospodarila ubijanim gradom. Kako će ga u Sarajevu zvati, nego - Strašni.

Sa ljubljanske izložbe Tito u ratu: Strašni i Maršal"Radio sam tada nešto drugačije, morao sam, pucalo se. Svakoga dana pored mene su ginuli ljudi. Pročitao sam negde o sebi da sam fotograf grada i ljudi. Ispostavilo se da sam bio i fotograf smrti".

Mravi nisu bili krivi, nije ni Milomir, budimo tačni, čovek nije želeo da bude heroj, i danas misli da nije, filmska je to priča; Strašni je možda tog aprilskog jutra početka rata hteo jedino da popije kafu u Bybooku, u Radićevoj, možda u FIS-u. Tako bi trebalo početi film o njemu. Ostalo znate, postao je fotoreporter koji anticipira slobodu, prizivajući je onom optičko-mehaničkom skalamerijom.

RAT MU JE BIO SUĐEN: Ipak, želeo je tek da dočeka penziju, a nakon nje da dugo, lagano osmišljava novu izložbu, da pronalazi zajednički imenitelj ljudima i pojavama, da zaroni u fizionomije, portrete.

"Ja sam više fotograf, nego reporter, više volim osmišljene fotografije, konceptualu. Imao sam i izložbu 'Tito u ratu', Titove fotografije, izbušene, zapaljene, po biroima, u halama. To mi je bila prva ratna izložba. Bilo je reakcija poput 'ko je ovaj luđak da ovakvo nešto radi usred rata'. A ona je bila možda i najslikovitija, najbolja. Bila je jedna 'No name', grobovi ljudi koji su umrli, stradali u ratu, a nisu od granata. Sahranjeni na Lavu i Velikom groblju. Jedna je bila sa fotografijama na spomenicima koje su uništene, jedna i o ratnoj arhitekturi. Radio sam drugačije od ostalih i priređivao izložbe."

Negde u Titovoj je zazujala. Pa eksplodirala. Prva. Pa druga. Jedan je čovek bio mrtav. Divljaci  sa brda prihvatili su se posla. I iživljavanja. Pokušavam da zamislim Strašnog kako trči. Nezamislivo. U svakom slučaju, ništa od onog ritualnog espresa, stigla je presuda - ratni fotograf. Deo vizuelnog identiteta smrti. Ostadoše ideje za realizovane i nezavršene izložbe.

Deca razrušenog grada: Sarajevska ratna slika

Para se nije zaradilo, "kadar" se menjao sa strancima, za hemiju i filmove, stvarno, nije pošteno, ali takva je bila "raspodela", neko ima talenat i petlju, neko prazan film, fiksir, razvijač. Strašni zna znanje, oni imaju filmove. Mislite da mu je zbog nečega žao? Zapravo, jeste, ljudi sa fotografija koji nisu preživeli.

Strašni je, dakle, širom sveta, objavljivao fotografije u tiražnim svetskim dnevnicima i nedeljnicima. A mislile su ona aždaje da nije baš "pod libelom". Usred rata, usred leševa na ulicama, osmišljava izložbu 'No Name'. Ovaj čovek me kupio za sva vremena, dok su zviždali meci i granate, nastala ideja o tome da N.N. grobovi na sarajevskim grobljima, oni, dakako, što su bili N.N. i pre rata, a pogotovu oni od 1992, sada imaju novu dimenziju, novo čitanje. Novi N.N. susedi, kakva je to filozofija, kakav dnevni egzistencijalizam.

Svakodnevica ratnog Sarajeva: Sušenje veša pod snajperimaLEŠEVI NA ULICAMA - ON IDE NA GROBLJE: Zato, kada legenda Strašni kaže da ide na neki od grobljanskih toponima, na Bare ili Lav - ode on. Zna zašto. Ko normalan ide na groblje usred rata, šta tamo može da se snimi, pa leševi su na ulicama, pitaju se kolege, oni mlađi, iz inostranstva. Oni što nose pancire. I tu se primenjuje osnovno pravilo: stranac si na Balkanu - ne trudi se da razumeš detalje. Da shvatiš zašto onaj čudak sa crno-belom "lajkom" ide negde. Možeš se lomiti i nuditi para za dva života. Strašni zna znanje, kakav je to car. 

Voli svoje postavke, a po jednoj ulazi u sam svetski vrh, "Djeca u ratu". Deca iz Titove, sa Mejtaša, iz  Danijela Ozme, iz Starog grada poziraju kao ratni veterani, sa svojim plastičnim puškama i šlemovima, a poneko i sa "pozajmljenim" originalnim automatima.

A bilo je opasno, bio je i klasični reporter, rizikovao.

SARAJEVO - ŽRTVA ETNIČKOG ČIŠĆENJA: "Svakog dana mogao sam da stradam od granate, ili da završim u Miljacki, ili već gde su završavali ljudi ovakvog prezimena. Idem ulicom, jedan čovjek odlazi na jednu, ja na drugu stranu, padne granata, on mrtav, a meni ništa... To je bila svakodnevnica. Bilo je opasno, pamtim te jezive toponime, Marijin dvor, Vojna bolnica, prostor oko ‘Unisovih’ nebodera, i ovde, u Radićevoj se pucalo. A pamtim i prijateljstva koja su ostala i koja će ostati do kraja života. Sa ljudima iz grada. Ne vidimo se godinama, ali kad se vidimo kao da se nismo rastajali. To je bilo tako, mnogi su ljudi otišli, znamo ko je pobijedio, znamo šta je bilo sa jugoslovenskom opcijom, mješovitim brakovima. Kad se etnički čisti - tako je. Ko kome pripada… A Sarajevo nije pošteđeno."

Samo ponešto ostalo je nesnimljeno.

"Nisam ja jurcao, nemaš potrebe da jurcaš, sve se oko tebe dešava. Snimao sam na svoj način, kasnije to postane i prepoznatljivo. Tematski, sve je ranije smišljano, redakcijski posao bilo je nešto što su svi radili, kad se nešto očekuje, intervjui i slično. A grad i ljudi su bili moje glavne teme."

Pamti Milomir i opasnost i preživljavanje radom.

Sarajevo se brani detinjstvom: Iz opkoljenog grada

"Radio sam u Danima, nabavljali smo nekako i materijal, znao sam i neke ljude, noću pogledam da li ima svjetla kod nekog, dođem na vrata, pitam mogu li negdje da stavim 'laboratoriju'. Imao sam i na početku nešto gotovih fotki, pa sam ih mijenjao za papir i za hemiju. Crno tržište, pa traži. A ne znam kakav bih izašao da nisam radio fotke, to daje jedan otklon. Kad radiš, imaš tu jednu sekundu, dok se pripremaš i kad pritisneš. Kasnije, sve se to vrati. Ali, ipak si malo iznad svega što se dešava."

Nije, kaže Strašni, bilo vremena za mržnju.

"Nema se vremena. A i bili smo u specifičnoj situaciji. Ne samo redakcija, nego i ja, sa svojim imenom i prezimenom. Ovi odozgo pucaju, ovi dole mobilišu, ne znaš na šta ćeš i na koga naletit. Nije baš bilo lako. Otišao sam pred kraj rata, 1995, u Pariz i vratio se tek posle punih 13 godina. Cijeli rat redakcija je bila, jedan njen deo, povezana s Obalom, ja sam živio u ‘Slozi’, svi su kovali planove kako da se spasu. Sad se pričaju herojske priče i bajke."

Strašni nastavlja posao ratnog reportera u mirnom Sarajevu.

"Posljednjih par godina snimam ljude koje sam snimao u ratu, ako uspijem, na istom mjestu kao u vrijeme rata. Podržali su me Francuzi, Jovan Divjak, nađe se i neki štampar. Tako smo uvijek radili."

Oceni 4