Sve je bolje nego biti dosadan

Dobro, evo ih opet: The Rolling Stones su, van svake sumnje, još uvek najveća rock'n'roll grupa na svetu. Međutim, da li je to i dalje važno i imaju li oni još neku vrednost osim one koja proističe iz proste činjenice da se, u šestoj deceniji života, uz komercijalni uspeh koji nije do kraja objašnjiv - njihovi albumi Voodoo Lounge i Stripped prodati su u ukupnom tiražu od devet miliona kopija - bave nečim što se dugo smatralo rezervatom dvadesetogodišnjaka?

Tokom šezdesetih, Stonesi su, ni sami ne sluteći kakve i kolike posledice će imati to što rade, uleteli u ring i odboksovali nekoliko žestokih rundi sa establišmentom; polomljenih zuba bilo je na obe strane: Mick Jagger, Keith Richards i Brian Jones prošli su kroz propisnu policijsku i sudsku torturu zbog izgreda koji danas deluju smešno, ali koji su u to doba krutu, puritansku javnost dovodili do nervnog rastrojstva. Ne ostajući, dakle, dužan grupi, establišment je, pojednostavljeno rečeno, uspeo da uništi Brian Jonesa, gitaristu, glavnu zvezdu i jednog od osnivača benda. Čovek lomne psihe i teškog, komplikovanog karaktera, Jones se, bolestan od paranoje, uveren da ga iza svakog ugla vreba policajac spreman da mu namakne lisice, udavio u bazenu ispred svoje kuće na Kočford farmi, 1969. godine. Ta i još jedna smrt, do koje je došlo iste godine, dovele su Stonese do tačke kad im je isključivo prognoziran raspad: za vreme koncerta održanog na trkalištu starih automobila Altamont, u Kaliforniji, Hell's Angels, angažovani uz saglasnost grupe da umesto policije čuvaju red, na smrt su pretukli osamnaestogodišnjeg Meredith Huntera.

Umesto da ih to slomi, Stonesi su se početkom sedamdesetih poslovno i finansijski osamostalili, dostigavši, u umetničkom smislu, neke od špiceva svoje karijere. Još za vreme šezdesetih, oni su prodrmusali rock'n'roll u meri u kojoj je to pošlo za rukom još samo Beatlesima, snimivši nekoliko antologijskih albuma kao što su The Rolling Stones (1964), Out Of Our Heads (1965), Beggars Banquet (1968) ili Let lt Bleed (1969). Tokom sedamdesetih nastavili su uzlaznom linijom sa Sticky Fingers (1971) i Exile On Main Street (1972); odrasli na crnačkoj muzici, ni u ovoj deceniji nisu prestajali da ono što su pozajmili vraćaju s kamatom, tako da su svi njihovi albumi, na mnogo načina, predstavljali posvete počecima. Najlepše u svemu tome bila je specifična vrsta hrabrosti koju je grupa pokazivala kroz različita istraživanja na pločama kakve su, recimo, bile Goats Head Soup iz 1973. ili Black And Blue iz 1976. To je, naravno, izazvalo nove sukobe, ovog puta između benda i kritičara: novinari koji su pripadali Jaggerovoj generaciji, daleko konzervativniji od njega samog, teško su varili činjenicu da grupa svira nešto što više nije Route 66, a nova generacija kritičara, lepeći se polako za punk, smatrala je da su Stonesi prestari za bavljenje rock'n'rollom i da je došao poslednji trenutak da odu.

Ni tada, međutim, nije došlo do razlaza. Naprotiv, The Rolling Stones su snimili jedan od svojih najboljih albuma uopšte (Some Girls, 1978), dokazujući da mogu da izdrže utakmicu sa svežim snagama koje su, ionako mnogo brže nego što se očekivalo, otišle u istoriju. Za razliku od njih, Stonesi su početkom osamdesetih otvorili vrata trećoj mladosti i novom, skoro neverovatnom rastu popularnosti sa bestseler albumom Tattoo You. lako su tokom te decenije preživeli još nekoliko ozbiljnih potresa – od kojih je najteži bio onaj unutrašnji, kad su se Jagger i Richards posvađali na krv i nož - deceniju su završili jednom od svojih najboljih ploča, Steel Wheels, i najvećom, najuspešnijom turnejom koju je rock'n'roll dotad video.

Nakon toga, basista Bill Wyman rešio je da napusti bend. Govorio je kako je grupa postigla sve što se moglo postići i da više nema nikakvog izazova. Ostali iz grupe su to teško podneli – Keith je govorio kako je "bio spreman da ga ubije", a Charlie Watts je izjavljivao da je "sviranje u Stonesima kao služenje vojske i da čovek ne može da ode kad hoće", ali gledano iz trenutne perspektive, izgleda da je Wyman bio u pravu.

Prvi album koji je grupa snimila bez njega, Voodoo Lounge, objavljen 1994, bio je kolektivno ishvaljen u štampi, iako je zaostajao za onim što je nespretna kritika olako i neoprezno ocrnila u sedamdesetima: Voodoo Lounge, taj anahronizam koji je sadržao lako uočljivi ponos, na momente jeste bio mešavina svega najboljeg iz sedme decenije, ali kao celina on nije mogao biti interesantan poput ploča iz tog vremena. Sredinom devedesetih, Stonesi su, međutim, otkriveni od još jedne nove generacije, a na zaprepašćenje svojih ispisnika doslovce ponovo ušli u modu i više nije bilo bitno šta snimaju – bilo je važno da snimaju. Uz to, Wymana je zamenio Darryl Jones, koji je pre toga svirao s različitim umetnicima kao što su Madonna i Miles Davis, a bend je, prežalivši svog dugogodišnjeg basistu, počeo da govori o "svežoj krvi" i "novom ulju u motoru".

Turneja kojom je promovisan Voodoo Lounge oborila je, kad je reč o poseti i zaradi, sve dosadašnje rekorde vezane ne samo za popularnu muziku nego zabavu uopšte. Fascinirani time, kao i tehničkim podacima – 450 ljudi u ekipi, 1.500 reflektora, ozvučenje od 1,5 miliona vati, bla, bla, bla – kritičari su propustili da uoče kako koncerti previše liče na prethodne, kojima je popraćen album Steel Wheels. Voodoo Lounge turneja bila je, još preciznije, slabija varijacija već viđenog i prvi znak da Stonesima, koji su uvek pomerali granice i postavljali standarde, počinju da nedostaju mašta i invencija. Uprkos tome, neočekivano brzo je najavljen izlazak novog studijskog albuma i početak još jedne svetske turneje. "Znali smo da ćemo to uraditi pre ili kasnije", kaže Jagger, "a ovog puta nije bilo nikakvog razloga za čekanje". Sniman tokom aprila i maja u Los Anđelesu, Bridges To Babylon je oko Stonesa okupio imena kao što su bubnjar Jim Keltner, gitarista Waddy Watchel, saksofonista Wayne Shorter ili klavijaturista Billy Preston koji je s njima radio još pre dve decenije. Osim toga, uz Don Wasa koji je dobio puno komplimenata za produkciju albuma Voodoo Lounge, pozvani su Dust Brothers i Danny Saber. lzgleda da se, bar u početku, zaista htelo mnogo. "Nisam želeo da snimim još jedan Voodoo Lounge", kaže Jagger. "Neću da pričam ništa loše o toj ploči, ona je OK i ljudi su je kupili, ali nisam hteo da se ponavljam. Razgovarao sam o tome s Keithom i ostalima iz grupe, ne znajući šta da očekujem. Imali su puno pravo da kažu kako smo dobro prošli s prethodnim albumom i da nema potrebe popravljati nešto što nije pokvareno. Ipak, rekao sam kako hoću da radimo nešto drugačije. U suprotnom, nisam zainteresovan." Gitarista je, međutim, bio saglasan: "Sve je bolje nego biti dosadan".

Rađen veoma brzo, što najčešće nije bila odlika Stonesa, Bridges To Babylon stvoren je kroz dve paralelne session serije: za jednom konzolom bili su Jagger & Dust Brothers, a sprat niže, Richards, Watts i Wood radili su sa Don Wasom. Metodologija se menjala od pesme do pesme: skoro cela Saint Of Me nastala je, recimo, na kompjuteru, dok je Already Over Me odsvirana uživo u studiju. "Postoji", zaključuje Jagger u jednom od retkih intervjua ovih dana, "mnogo načina kako se pravi ploča Rolling Stonesa".

Budući da su Stonesi u modi, za Bridges To Babylon bile su unapred rezervisane pohvale: "Mojo" je diplomatski zaključio kako je to rad s više duha i da je konzistentniji nego što možemo očekivati od Stonesa na ovom stepenu njihove karijere, a "Rolling Stone" je, aludirajući na Satisfaction, svoj prikaz završio gotovo egzaltirano: "Sada stvarno možemo biti zadovolj(e)ni."

Slično razmišljaju i milioni koji će kupiti kartu za neki od koncerata Stonesa u okviru tekuće turneje (započete u Čikagu 23. septembra 1997) koja će, kako se predviđa, trajati deset meseci, dakle nešto više nego prethodne dve. Svestan činjenice da je poslednji put na bini bio pre samo dve godine, bend je sa upadljivom uzdržanošću odbijao da prognozira kako će se ovog puta prodavati karte. Međutim, ulaznice za prve koncerte su planule u tako kratkom roku da je odmah postalo jasno kako je aktuelna turneja, bar u prvoj fazi, još uspešnija nego prošla. Uz to su, razume se, opet krenule priče o tome kakva je scena: prošli put Richards je preterivao govoreći kako "u odnosu na našu, binu Pink Floyda možete staviti u ćošak", a novu opisuje kao nešto "što je i same Stonese, odavno navikle na lude ideje, bacilo u nesvest". Po kratkim snimcima koji su se, međutim, mogli videti sa američkih koncerata, to je još jedna verzija onoga što je izmišljeno za turneju Steel Wheels & Urban Jungle, a modifikovano za Voodoo Lounge; to je, dakle, ponovo elegantan, graciozan šou, ali bez pravih promena. Uzgred budi rečeno, to može značiti da je stadionski rock iscrpio svoje mogućnosti; 1994. godine Stonesi su na binu postavili jumbotron, najveći ekran dotad konstruisan, da bi ih sada pretekli U2... i tako sve dok neko ne donese screen kojim će opasati ceo stadion. Trka u veličini je, izgleda, jedino što je preostalo.

Zbog svega ovoga, imam predlog koji je, u isti mah, potpuno apsurdan i višestruko koristan: kao bend koji je ovu trku započeo, koji je – koristeći tehniku pametno, nikada ne podređujući muziku spektaklu – uvek bio za mozak ispred ostalih, The Rolling Stones bi sledeći put trebalo da odsviraju malu, klupsku turneju, sastavljenu od onakvih koncerata kakvi su zabeleženi na odličnom polulive albumu Stripped. Delovalo bi patetično, ali bi imalo smisla, jer bi grupu čiji je uticaj nemerljiv vratilo tamo gde je, ipak, najkorisnija. Da ne bude zabune, mislim da bi kroz takvu terapiju – koja bi, dakle, donela mnogo dobrog rock'n'rol-la uopšte – bilo dovoljno proći samo jednom. Čišćenje, međutim, mora biti radikalno; da se poslužim terminologijom bliskom Keith Richardsu, vreme je da se potpuno promeni krv.

Uz takvu turneju ne bi bilo moguće objaviti anemičan album kakav je Bridges To Babylon, reafirmišući svoje korene, a s kreativnim potencijalom koji je, verujem, u najvećoj meri ipak sačuvan, The Rolling Stones bi morali da snime ploču koja bi trebalo da ima svežu formu. Ne mora to biti novi Sticky Fingers. Ne mora biti ni Beggars Banquet. Steel Wheels bi bio sasvim dovoljan.

*Tekst je objavljen u decembru 1997. godine u XZ magazinu broj 12