Sve je slađe od svađe do svađe

Krajem devedesetih godina prošlog veka dejting prakse gej muškaraca su doživele veliku transformaciju – upoznavanje je umesto u stvarnom svetu, u kojem vreba konstantna opasnost od nasilja, počelo da se dešava na internetu. Potencijalni partneri su se iz parkova i klubova preselili u internet sobe, online prostore u kojima su bez straha „gubili glave“ za novim mladićima.

U međuvremenu se zaboravilo koliko zadovoljstva ima u nesigurnosti koja ide uz susrete u stvarnom svetu. Neizvesnost je tu igrala veliku ulogu, budući da su se partneri prepoznavali isključivo na osnovu onoga što zovemo „unutrašnjim osećajem“. Film The Man with the Answers nas podseća na praksu koja je gotovo iskorenjena, najpre zbog toga što su poruke tipa „Šta tražiš?“ daleko lakše od rituala koje uključuje udvaranje u analognim prostorima.

Film Call Me By Your Name (2017) je uticao na prirodu kvir romansi u filmovima, posebno zbog toga što su Elio i Oliver (Timothée Chalamet i Josh O’Connor) pobrali brojne simpatije i među većinskom publikom. Taj uspeh, između ostalog, duguju i tome što je odnos koji se između njih razvija aseksualan – kamera se sklanja svaki put kad se nađu u postelji, pa ih takoreći ostavlja u njihova četiri zida.

Upravo je tu velika razlika u odnosu na starije homoseksualne junake, koji su u grotlu undergrounda bili slobodniji, najpre zbog toga što ih je gledala uglavnom publika koju su takve teme zanimale. I u toj slobodi su cvetali stereotipi, pa su kvir junaci obično umirali, bilo od ruke opasnog ljubavnika, ili od smrtonosne bolesti koju su dugo nazivali „gej kugom“.

S ulaskom u mejnstrim, homoseksualni junaci su dobijali drugačije uloge, drugim rečima – postajali su veseliji stereotipi. Od serije Sex and the City (1998), pa sve do Modern Family (2009) i dalje, heteronormativnost se uselila u kvir srca. Novije uloge od glumaca traže da budu dobri gej prijatelji koji se prave po šablonu, te da žele porodicu po ugledu na heteroseksualnu. Heteronormativnost je ubila seksualnost, pa se gledaocima i dalje šalje poruka da je seks prljav, posebno ako su ljubavnici istog pola.

The Man with the Answers ima skoro identičnu scenu kao Call Me By Your Name, jer se kamera već nakon prvog poljupca sklanja od ljubavničke postelje. Ta scena je, pored nežnog zagrljaja na autobuskoj stanici i kesice čipsa u znak izvinjenja, jedini dokaz da dvojica putnika nisu obični poznanici.

Priča počinje s Victorasom koji se hvata u koštac sa životom u finansijski nestabilnoj Grčkoj. Živi s bakom, pa kada ona umre ostaje sam, što ga motiviše da krene ka Nemačkoj, u susret majci koja ga je napustila. Na putu od jedne porodice ka drugoj sreće Mathiasa, simpatičnog kradljivca sendviča. Tu počinje slow burn romansa, road trip film, koji se oslanja na mnoge starije uzore – glavni akteri se sreću sasvim slučajno, obično uz neki nesporazum zbog kojeg se ne trpe, pa ljubav raste kao u sapunicama – od nesporazuma do nesporazuma.

Konflikata u filmu ne manjka, pa se čini da glavni junaci nisu srećni zajedno. Svađa svađu stiže, slično kao u filmu Happy Together (1997), samo naivnije. Na prvi pogled se čini da su sukobi nemotivisani, smešni, neopravdani, ali bi mogli da se objasne ulogom pasivne agresije u kvir odnosima, koja buja zahvaljujući raskošnom osećaju krivice. Istina je da su ovde zamorni, pa čak nisu ni komični kada bi to trebalo da budu, ali zahvaljujući njima odnos koji je kratak izgleda kao da traje duže, što mu daje izvesnu težinu.

Tačno je da Stelios Kammitsis nije napravio dramu koja donosi revoluciju u kvir kinematografiju, ali je baš to ono što osvežava. U okruženju koje oduzima dah, ljubavnici ne ubijaju jedni druge, ne umiru od AIDS-a, ne beže od homofobične rulje. Glavni junaci se ne bave svojom seksualnošću, ali ni svojim strašnim sudbinama, pa je njihova ljubav skoro ravnopravna, ako ni u čemu drugom – po izostanku teške tragedije koja je heteroseksualne ljubavnike ostavila na miru odmah posle Romea i Julije.