Sve je strašno kad si mlad

All the Bright Places

2020.

režija: Brett Haley

scenario: Jennifer Niven, Liz Hannah (prema romanu Jennifer Niven)

uloge: Elle Fanning, Justice Smith, Alexandra Shipp, Luke Wilson, Kelli O'Hara, Lamar Johnson, Virginia Gardner, Felix Mallard, Keegan-Michael Key

Iako se na prvi pogled čini kao standardna tinejdžerska "plakalica" i ekranizacija "young adult" romana, u All the Bright Places ima dosta više iskrenih emocija i uvida vešto upakovanih u klišee žanra omladinske romantične drame. Brett Haley je ranije u svojoj karijeri vešto radio slične stvari, doduše u drugačijoj postavci: bavio se ili starenjem (I'll See You in My Dreams, The Hero), ili međugeneracijskim odnosima (Hearts Beat Loud). Sada, međutim, svoju poetiku i emocionalnu inteligenciju pokazuje u drugačijim okvirima.

I Violet (Fanning) i Finch (Smith) imaju svoje demone. Nju je saobraćajna nesreća u kojoj je poginula njena sestra ostavila paralizovanu u emocionalnom i socijalnom smislu - boji se automobila, vožnje, druženja. On ima status školskog "frika" zbog svojih emocionalnih ispada koji su pak posledica trauma iz detinjstva. Njihov "meet cute" momenat je zapravo onaj u kome je on spasava da ne skoči s mosta. Dok on misli da joj je spasio život, čini se da ona nije baš svesna šta je pokušala.

Sledeća etapa njihovog odnosa je propelirana školskim zadatkom iz geografije: učenici u parovima moraju obići mesta koja im znače u državi, te opisati prirodu znamenitosti i objasniti zašto im znače na ličnom nivou. Kako je, međutim, reč o Indijani, koja važi za prilično dosadnu američku državu i uglavnom ravan klaster rezidencijalnih, industrijskih i poljoprivrednih zona, lični faktor tu postaje presudan. Za Violet je to dodatni problem jer, osim što je muče fobije, ona je i relativno recentna došljakinja koja niti zna puno o mestu u koje je došla, niti je naročito zanima.

Tako upareni omladinci kreću na svoj zadatak rvući se svako sa svojim demonima, ali i demonima onog drugog. Usput se, očekivano, javljaju romantične iskrice. Suština stvari i ono po čemu i izvorni roman i film istupaju iz mora žanrovski sličnih je dubinski uvid da mi kao vrsta sebe u životu održavamo "popravljajući" nekog drugog. Drugi par rukava je, i to sasvim u skladu sa obrascima "young adult" literature, pak činjenica da ni to ne može trajati večno i da su tinejdžerski demoni, ma koliko odraslima delovali trivijalno, ipak suviše otporni da bi se tek tako zatomili, a i suviše volatilni, pa mogu eksplodirati sa nesagledivim posledicama.

Scenario filma je solidan, iako se previše oslanja na verbalnu komponentu, odnosno na replike, ali mlada nada američke dramaturgije Liz Hannah (The Post, Long Shot) radi šta je u njenoj moći da oživi dvoje glavnih likova čije je poreklo prilično "papirnato". Mnogo manje je uspešna kod sporednih, odnosno epizodnih likova koji su svedeni na funkcije i par karakteristika (njeni roditelji, njegova sestra) ili je reč o klišeima (profesor, direktor škole i školski drugovi, a među njima i jedan očiti negativac).

Opet, nema inflacije sentimentalnosti koju možemo očekivati od tipa izvornog romana, za šta možemo zahvaliti Haleyu kao reditelju. To ne znači da nema emocija, a Haley audio-vizuelne elemente poput muzike Keegana DeWitta i fotografije Roba Givensa koja se topi u bojama kasnog proleća i ranog leta sjajno slaže u film koji se ne boji zalaska u mračnije vode. Ono čega fali u poređenju sa Haleyevim ranijim radovima je rad sa glumcima: dok Justice Smith uspeva da kanališe energiju pesnika i filozofa koji se pravi da je baraba i pobunjenik sa ili bez razloga, Elle Fanning prečesto zalazi u neprijatno pojačane emocionalne registre, što je uostalom i njen manir. Mlada glumica igra u dosta filmova gotovo serijski i po pravilu u određenom tipu uloge, pa je nije uvek lako prenuti. Ali i pored toga, Brett Haley je uspeo da se sa All the Bright Places probije do vrha "young adult" kinematografije.