Sve je to u glavi

Teza da smo sve već videli i da ništa novo ne može biti smišljeno pod kapom nebeskom možda je i tačna, s obzirom na broj rimejkova i starih serija koje se pojavljuju u novom obliku. S druge strane, kreativnost nalazi svoj izlaz iz krize i kroz parodiju, te osvežavanje, odnosno mešanje žanrova, pa smo tako na samom početku 2022. godine dobili dve bizarne, ali ne tako loše serije koje se sličnim temama bave na potpuno specifične načine.

Romantična horor-komedija Wolf Like Me i triler/misterija, odnosno njihova parodija pod naslovom The Woman in the House Across the Street from the Girl in the Window se suštinski bave pitanjima mentalnog zdravlja, (samo)prihvatanja, gubitka i novog početka. I jedna i druga među likovima imaju udovce s ćerkama koje se isto zovu – Emma, dok su im glavne junakinje žene koje žive izolovano i bore se s psihičkim problemima izazvanim traumama iz prošlosti. Obe serije su, blago rečeno, čudne, pomerene, s tendencijom da nas stalno vuku da ih gledamo i istovremeno se pitamo – zašto. Razlikuju se po svemu ostalom – tonu, poruci i ishodu. Definitivno, neće odgovarati svima jer im se na neki način u svakom trenutku mora iznova pružati šansa.

Wolf Like Me počinje kao klasična romantična komedija, da bi vrlo brzo dobila zanimljiv obrt čiji se ključ krije u naslovu. Gary (Josh Gad) je usamljeni udovac i otac jedanaestogodišnje Emme (Ariel Donoghue), bistre i osetljive devojčice s psihičkim problemima. Gary ne zna na najbolji način da joj pomogne, sve dok se sticajem neverovatnih okolnosti u njihovom životu ne pojavi Mary (Isla Fisher). Ona je psihološkinja, brzo se povezuje sa Emmom, ali svojom profesijom se bavi jedino kao savetnica-kolumnistkinja jer nije spremna za seanse „jedan na jedan“ zbog sopstvenih psihičkih teškoća. Savete koje daje drugima ona sama ne primenjuje, nije spremna da se veže i nekome da šansu... Sve dok joj čovek njenog života ne pruži ruku i čiča-miča i gotova priča. Međutim, ne! Wolf Like Me razbija trope romantičnih komedija u odsudnom trenutku i servira nam nešto mnogo sirovije, ali ne bez značenja i poruke.

Štaviše, na nju nailazimo na samom početku i ona je svojevrsni moto serije – Blessed are the cracked, for they shall let in the light. Tom maksimom Groucha Marxa vodi se čitava serija, kasnije bez većih peripetija i iznenađenja. Ide se ka razrešenju, suštinskom prihvatanju sebe i drugog, uz bezuslovnu podršku, bez odbacivanja. Ništa nije strašno kao kavez u koji smo sami sebe stavili, elaboriraju autori razvijajući zanimljivu metaforu, uz pomoć fantastičnih glumaca i odličan soundtrack.

The Woman in the House Across the Street from the Girl in the Window je nedvosmisleno parodija žanrova poput trilera, misterije i njihovog uobičajenog whodunnit postupka, kao i istaknutih predstavnika tih žanrova, poput The Woman in the Window i The Girl on the Train. Nisu se zadržali samo na naslovu, već su parodirali čitavu strukturu, dodajući čak natruhe Očajnih domaćica, u vidu mesta radnje i sapunski isprane i upeglane fotografije. S druge strane, serija se zaista može posmatrati isključivo kao misterija, budući da taj deo priče dovoljno angažuje gledaoca. Ipak, u tom slučaju gubi se na nijansama i smislu. Neko humor zaista ne vidi, neko ne želi da ga vidi, pa se sve na kraju svodi na lični ukus i sklonost ka žanrovskim „složencima“. Ozbiljni kritičari ih uglavnom ne vole, dok publika ostaje podeljena.

The Woman in the House... nije za svakoga, i to ne zbog intelektualno-stvaralačke superiornosti, već zato što je zaista specifična. Oni kojima se dopadne uživaće u tome da je ponovo gledaju i nalaze udice, mamce, crvene haringe i skrivene poruke koje nisu isprva primetili, a sve kako bi potkrepili tezu da zapravo... Pa, da zapravo ništa nije onako kako izgleda, a ni onako kako jeste... Uglavnom je onako kako doživljavamo, odnosno kako, u ovom slučaju, glavna junakinja Anna doživljava. Odigrala ju je sjajna Kristen Bell, bez imalo preterivanja i afektacije, uvek u skladu sa žanrovskom ambivalentnošću.

Taman kad se naviknete na stereotipe jednog, zatrpaju vas klišei drugog žanra – kiša pljušti, ljudi se mokri do gole kože vuku po kolovozima, u očaju se lagano spuštaju niz zatvorena vrata (znate na šta mislim), vino se toči u potocima, policija je glupa, komšinice su tračare, a decu svi potcenjuju... U takvom svetu živi Anna, žena u depresiji i žalosti, zavisna od tableta i alkohola, nespremna da se suoči sa svetom i sa samom sobom... Žena bujne mašte i velikog srca, ljubiteljka književnih trilera, paralisana pred mogućnošću da ponovo počne da živi rođeni život.

Njena priča zapravo je mnogo tužnija nego Maryna iz Wolf Like Me ili bilo koja druga. Njena priča je gorka pilula koja se može progutati samo uz žanrovsku šećerlemu. Ozbiljna drama o tapkanju u mestu u nepodržavajućoj sredini bi nas dotukla. Zato je nekad lakše okrenuti glavu, zamišljati neko bolje mesto i... Ugledati Glenn Close! Da, upravo ona se pojavljuje u poslednjoj sceni, da haos bude veći. Bingo!

Ako su već sve priče ispričane, možda su serije poput ovih putokaz ka pronalaženju nekog novog, ubuduće manje formalnog izvora kreativnosti. S obzirom na sve što smo preživeli i što je tek pred nama, u ovom trenutku sasvim je očekivano da bizarno postane „nova normalnost“.