Znakovi pored puta
Andrr 01 S

Photo: Stevan Kragujević

Sve kvari naša prokleta potreba za brbljanjem

Takozvani praktični ljudi ne cene umetnost, ne čitaju lepu književnost i preziru poeziju, pa ipak - začudo! - kad god imaju potrebu da saopšte nešto drugim ljudima i da tako utiču na njih, čine to veštim stilom i privlačnim slikama, služeći se dakle upravo onim sredstvima koja u sebi ne cene i ne shvataju. A kako sami to ne umeju da rade, plaćaju skupo svoje novinare i slikare za taj posao.

*

U knjigama je oduvek bilo, pa ima i danas, dosta neistina, poluistina i, ponajviše, praznina; to jest, takvih mesta koja nisu ni istine ni poluistine nego šuplje i sujetno pričanje koje ne kazuju ništa, ali zbunjuje čitaoca i kao korov potiskuje ono što nešto znači i vredi u tom tekstu. Jer, kad nemamo šta da kažemo, a ipak govorimo ili pišemo, činimo to uvek, posredno ili neposredno, na račun istine. Svaka istina, da bi se pojavila i objavila ljudima, traži mnogo vremena i prostora, snage i strpljenja, sporo sazreva i teško se raspoznaje, a na svom putu ima često smetnja i prepreka; ne treba da joj još i mi odmažemo.

Možda je i ovaj moj kratki zapis bolje skratiti i odmah ovde prekinuti.

*

Odavno se pitam zašto pišemo te knjige kad sve više osećamo potrebu da se zbog njih izvinjavamo pred samim sobom i pred drugima; i to, posle svake nove knjige, sve više. U osnovi cele te muke nesumnjivo je naša nezdrava potreba da sebi i drugima pokazujemo sebe i druge. A to još nije pravi ni potpuni odgovor.

Jedno od onih pitanja pred kojima stojimo bez odgovora i bez nade na odgovor, stojimo a ne znamo da li smo više zbunjeni našom potrebom da stalno sebi postavljamo to pitanje, ili svojom nesposobnošću da na njega odgovorimo.

*

Stil? Svi oduvek mnogo govorimo o tome, a ja se i danas pitam: stil, šta je to? Veština zaodeti svoju misao, na najbolji i najubedljiviji način saopštiti je drugima? Kad dobro razmislim, čini mi se da bi mogao biti i mnogo više od toga. Ponekad mi se čini da je stil, to jest sam zvuk reči, rečenica i sklop celine, ujedno i glavna proba istine koju ta rečenica nosi.

Ako vinsko bure, koje kucnemo savijenim kažiprstom, zvukom kazuje da li je puno ili prazno, zašto i naša rečenica ne bi mogla muzički nešto kazati o prisutnosti i odsutnosti misaone ili osećajne sadržine?

Mi ne pronalazimo istine nego ih se, u svetlim trenucima samo prisećamo, i dajemo im „stilski izraz“.

*

Bilo je vreme kad sam verovao u reči (u vrednost reči kao takve), zaklinjao se njima, hrabrio, tešio sebe i druge, beležio ih i pamtio, primao ih sa slepom verom i iskrenim oduševljenjem, i davao drugima kao darove. A onda sam polagano, opet s vremenom, počeo da naslućujem istinu o rečima, da sve bolje uviđam otkud dolaze, kako nastaju i nestaju i kako menjaju oblik i značenje, kakva im je prolazna cena a kakva stvarna vrednost i trajanje. Tako, sve dok mi, najposle, nije postalo jasno šta su i kakve su: dim i ništa, plod slučaja i nereda, kao i sve ostalo oko mene, obične varke, varkina deca i majke novih varki.

Čovek sam, i rečima se izražavam i izražavaću se dok sam živ, to se razume, ali bez iluzija o snazi i važnosti reči, ne zadržavajući se kod njih, i samo se služeći njima, kao što se onaj koji beži, tražeći spas, posluži kamenom na koji stane ili granom za koju se prihvati.

*

Ima u jeziku izraza koji sami po sebi, tako izdvojeni i u letu uhvaćeni, plene i nose moj sluh i moj duh, i otvaraju preda mnom neke nove i nepristupne vidike i daljine o kojima možda ni onaj što te reči izgovara ne zna ništa, i ne sluti da bi mogli da postoje.

To su izrazi koji se mogu čuti od ljudi i, još češće, od žena iz naroda kad govore u jakom uzbuđenju, povodom svojih briga ili šteta, potresa, radosti ili ogorčenja.

Hvatam te reči kao slučajno bačene i srećno nađene dragocenosti, plovim neko vreme na svakoj od njih kao na slobodnom brzom oblaku, i posmatram nove i neviđene svetove oko sebe.

Ta igra traje nekad duže, nekad kraće, i draža mi je od stvarnih doživljaja, igara i uživanja.

A posle, posle ostaje zaborav.

*

O putovanju i putopisu.

Mi bismo možda mogli bolje da zapamtimo jedan predeo, lepše da kažem nešto o njemu, i više da kažemo, kad bismo ga pustili da on govori, a ne da mi njemu pričamo o sebi. Ali sve pokvari naša prokleta potreba za brbljanjem.

*

Dobro je bar jedno, što ni moji najveći uzleti ni najdublji padovi uglavnom nemaju svedoka. Oni se mogu samo naslućivati, ali o njima se može znati samo ono što sam ja sam napisao, a ja, srećom, nisam brz na peru ni opširan u pisanju. Bar nisam to dosad bio.

*

Ljudi bi me mnogo bolje razumeli, mnogo šta mi oprostili i čak ponešto i u zaslugu priznali, kad bi znali da sam godinama sve što sam radio, radio na crnoj, tvrdoj i uskoj pruzi vremena između moje predstave o katastrofi i katastrofe same.

*

U toku našeg života desilo se dosta toga što je ranije smatrano da je isključeno i nemogućno. Bune, ratovi i velike društvene promene koje su ih pratile, razgolitili su čoveka i oborili mnoge njegove tvrđave i svetinje u raznim zemljama i na raznim područjima. Najviše i najteže stradale su reči. Neke smo pokopali zauvek. (Tako smo bar mislili!) Druge smo dugom zloupotrebom izmenili i obesnažili, dodirnuli im dno i sagledali granice. I kako sada da uverimo druge i sebe u vrednost reči? A kako da živimo i radimo bez te vere? Kako da kažemo sami sebi da ono što smo doživeli nije bilo, jer ne može biti? Kako da zaboravmo ono što znamo?

A možda će čovek i tu umeti da se „pomogne i snađe“. Kako se stvari u svetu razvijaju, možda će nam reči biti sve manje potrebne, jer neće više služiti sao pštavanju naših misli i razmišljanja. Naše namere i naši planovi ostajaće skriveni, u nama, a izražavaćemo se neposredno postupcima, svršenim činom, kao udarcem kome ne treba objašnjenja ni reči.

Oceni 5