Sve manje je izlazio, a sve više tonuo u delo

Smrt je za njega počela našim odlaskom s Bulevara Osman, što mu je stvarno razderalo dušu. Ne kažem da ga i bez toga iscrpljujući rad i bolest ne bi savladali. Ali stojim pri tome i uverena sam da ne grešim: da je g. Prust ostao na Bulevaru Osman, nesumnjivo bi duže živeo.

Da bi se dobro razumeo taj aspekt njegovog života, treba stalno imati na umu značaj njegove vezanosti, s jedne strane, za sećanje na roditelje i porodične korene, a s druge strane, za navike.

Već ga je napuštanje roditeljskog doma u Ulici Kursel, posle smrti majke 1905, mnogo pogodilo. Kad više nije bilo gospođe Prust, on je takoreći pobegao iz tog velikog stana čiji su jedan deo, posle smrti profesora Adrijena Prusta, zatvorili. U načelu, trebalo je da nasledi roditelje.

– U ono vreme, bilo je teško iznajmiti tako ogroman stan – objasnio mi je jednog dana. – Stan je bio u vlasništvu društva „Feniks“, te kad sam tražio da raskinem ugovor o zakupu, jer ne samo što bi mi bilo bolno nego ne bih ni mogao sam tamo da stanujem, najpre su mi odgovorili da je to nemoguće: statut društva to nije dozvoljavao. A onda su mi izašli u susret i rešili da, zbog mog oca i svega što je učinio za Pariz i za ceo svet, naprave izuzetak i oslobode me obaveze.

Ali on se ni za šta nije pobrinuo. Njegov brat Rober je, kad je došlo vreme, organizovao selidbu i preuzeo na sebe podelu imovine, dok je g. Prust s Felisijom, starom odanom sluškinjom svoje majke, otišao u Versaj, u hotel „Rezervoar“.

Pre Versaja, osetio je potrebu da nekoliko nedelja provede u sanatorijumu doktora Solijea u Bilankuru; Leon Dode mu je često pričao o Solijeu, sa kojim je studirao medicinu. Šta ga je zaista navelo da tamo ode? Da li je istinski verovao da mu je psihoterapija potrebna i da će mu prijati? Ili je samo bio znatiželjan? S njim je uvek bilo teško tačno razvrstati motive. Možda je bilo i jednog i drugog? Nikad mi nije otkrio. Uostalom, njegova sumnjičavost naterala ga je da preuzme mere predostrožnosti.

– Nisam imao baš puno poverenje u tog Solijea – pričao mi je. – Šta, da odem, pa da me zatvori i da mi ne dâ da izađem!... Nipošto to nisam želeo. Pre nego što sam ušao, objasnio sam mu da sam spreman da se podvrgnem lečenju pod uslovom da mogu da odem kad god poželim.

Ne verujem da je uopšte to lečenje ozbiljno shvatio. Pre mu je ostalo u sećanju kao kakva smešna uspomena. Sećam se da mi je ispričao:

– Razonode je bilo napretek. Oko klinike se nalazio prilično lep vrt. Jednog dana, izašao sam u vrt i seo na klupu. Nešto kasnije, pored mene je seo veoma lep i otmen mladić i gotovo istog trenutka krenuo je sa svojom pričom. Rekao mi je da su ga tu zatvorili kako bi ga lišili nasledstva njegovih roditelja. Osetio sam sažaljenje, ali se u isto vreme javilo i zrno sumnje. Sutradan ili možda dva-tri dana kasnije, ponovo je seo do mene i počeo istu priču. A onda mi je neočekivano pokazao prstom ispred sebe i rekao: „Pogledajte, gospodine, vidite li je? – Koga? – Pa devicu Mariju, gospodine! Na travnjaku je, zar ne vidite kako ide k nama?“ E, onda mi je, Selesta, sve bilo jasno...

Ne verujem da je posle toga u Solijea imao više poverenja.

Što se tiče njegovog boravka u hotelu „Rezervoar“ u Versaju, rekla bih da mu baš i nije ostao u lepom sećanju. Samo mi je rekao:

– Ne znam da li je to bilo zbog hotela ili zato što mi je bio takav period u životu, ali ostala mi je slika nekakve učmalosti. O tome sam pisao i Rejnaldu Hanu.

Stvarno je počeo da se oseća bolje tek kad se s Felisijom nastanio na Bulevaru Osman 1906. godine. E, tu je bio kao kod kuće. U tom stanu je Luj, brat njegovog dede, proveo poslednje dane svog života pošto je otišao iz vile u Oteju. „Stric Luj“ nije imao dece, pa je svu imovinu ostavio svojoj bratanici, gospođi Prust, i njenom bratu Žoržu Veju. Pošto je i Žorž Vej umro, njegova udovica, to jest ujna g. Prusta, bila je vlasnik zgrade. A g. Prust je postao njen podstanar. Mnogo nameštaja koji je nasledio od roditelja, a zatim, preko majke, i od „strica Luja“, prodao je – bilo ga je zaista previše. Ali čak i pošto je s bratom podelio nameštaj, i dalje mu je, kao što sam već rekla, ostalo previše. Zato je trpezarija postala magacin, bila je krcata nameštajem, do plafona, pa u nju nismo ni ulazili.

Ali on se dobro osećao među nameštajem po svom izboru, koji je u njemu budio najviše uspomena. I nameštaj je postao deo njegovih navika. U suštini, osim njegove sobe, ostatak stana je bio pust. Kroz veliki salon se samo prolazilo, u njemu nikog nije primao. Za retke goste, i nikad više od jednog u isto vreme, mali salon je bio samo usputna stanica pre ulaska u sobu. Jedino smo g. Prust i ja ponekad u njemu sedeli.

Uz to, cela zgrada ga je slušala. Stanari su na svaki način gledali da mu udovolje. Izuzev slučajnog susreta ili pisma kojim bi im zahvaljivao na ljubaznosti i uslužnosti, on s njima nije imao neki dodir, ali su mu bili dragi. Doktor Gaže iz prizemlja imao je kćer; g. Prust je za nju smatrao da je baš ljupka. Bavila se dobrotvornom prodajom, sećam se, i svaki put bi o tome obaveštavala g. Prusta, a on bi joj slao novčanicu. Jednom mu je donela ručno izrađen jastučić s čipkom i pismo. Jastučić nije hteo, ali za pismo je rekao da je „krasno“, napisano iz srca i duše. Posle smrti g. Prusta, gospođa Gaže mi je priznala da je od muke htela da se pojede što je spalila pisma koja su od njega dobili.

Na spratu iznad bio je izvanredan američki zubar Vilijams. Kod njega su preko dana radili tehničari za proteze, u delu stana okrenutom ka dvorištu, ali se ništa nije čulo. Vilijams se bavio sportom: svake subote vozač ga je vozio na golf. Oženio se veoma otmenom i naparfimisanom umetnicom koja se mnogo divila g. Prustu, što mu je i napisala. Sećam se da je svirala na harfi. Stanovala je na trećem spratu, iznad muževljeve ordinacije.
G. Prust je smatrao da su „neskladan“ par. Ne verujem da je gospođu Vilijams upoznao, ali su se dopisivali i znam da je prilično uživao u njenom prefinjenom načinu izražavanja.

Posle svega toga, razumljivo je zašto se onog dana, kad je trebalo da ode s Bulevara Osman, osećao kao da su ga otrgli od korena.

Da tragedija bude još veća, sve se odigralo u okolnostima koje su mu veoma teško pale. Naime, njegova ujna prodala je zgradu a da ga nije obavestila, tako da se krajem decembra 1918. najednom našao pred svršenim činom. Banka Varen-Bernije otkupila je celo prizemlje i nameravala je da otvori blagajnu prema dvorištu. Iako je g. Prust u očajanju mislio da će tu, uprkos svemu, moći da ostane, kad su početkom 1919. otpočeli radovi, shvatio je da je njegovom miru došao kraj i da će, sve u svemu, i ceo njegov život, kao i ta kuća za koju se toliko bio vezao, biti izobličeni.

Na osnovu onog što mi je tad, pa i kasnije često govorio: „Oduvek sam bio fin prema ujni, a ona je sve prodala a da mi ništa nije rekla!“, mogla sam da procenim koliko ga je to bolelo, ali sam isto počela da verujem, iako preda mnom o tome nikad ništa nije pomenuo, da bi bez oklevanja kupio zgradu samo da mu je ujna otkrila svoje namere. Naime, suprotno onome što se pričalo – neki su čak tvrdili da se kod ujne zadužio, te da joj nije platio stanarinu, čini mi se, za tri godine – on je imao dovoljno novca da podnese i taj trošak a da pritom ne ugrozi svoj način života. Da je imao ikakvih novčanih poteškoća, ja bih to znala.

U svakom slučaju, zakon ga je kao pisca štitio: mogao je da ostane na Bulevaru Osman još osamnaest meseci. Međutim, nije hteo.

– Radije bih se odrekao svojih prava nego da neprestano trpim buku – rekao mi je tada.

Pojavio se problem s nameštajem. Bio je to još jedan potresan događaj, odstranjivanje prošlosti koja je predstavljala ceo njegov život i gotovo njegovu dušu. Trpezarija i sav nameštaj njegovih roditelja koji je trinaest godina u njoj stajao nagomilan otišli su na prodaju. Za prodaju se pobrinula agencija u Ulici Šovo-Lagard u četvrti Madlen; ista ta agencija za njegovu ujnu prodala je zgradu na Bulevaru Osman. Otišao je i deo nameštaja iz velikog salona, među kojim, sećam se, i veliki kristalni luster. Čak se sećam da se radnik iz agencije koji je vodio prodaju prezivao Diboa¹ – nema šta, bio je predodređen za taj posao. Sve je budzašto prodato; g. Prust je bio previše utučen i nije hteo time da se bakće. Od mene je samo tražio da odem do agencije.

– Idite, Selesta, da vidite kako ide prodaja – rekao mi je.

G. Diboa je bacio oko na radni sto g. Prusta i ščepao ga je za sebe. Veliki kristalni luster trebalo je da bude prodat za ondašnjih pet franaka; pri pomisli koliko bi g. Prustu zbog toga bilo teško, na svoju sam ga ruku za njega otkupila. Rekao mi je posle da sam dobro postupila. Sve ostalo je otišlo kao i sto. Da je g. Prust doista prodao nameštaj da bi, kako se tvrdilo, došao do gotovog novca, onda se, ruku na srce, ne bi moglo reći da se od prodaje baš ovajdio!

Još jednu laž moram da raskrinkam. Pričalo se kako je, „ne bi li uštedeo“, zamolio svog prijatelja vojvodu De Giša da plutane ploče, kojima mu je soba bila obložena, proda nekom prodavcu čepova. To nije istina. Preduzeo je odgovarajuće mere da se ploče pažljivo skinu. Na njegov zahtev, dok ne nađe novi stan u kom će ih ponovo postaviti, privremeno su ih stavili u garažu. E sad, moguće je da se vojvoda ponudio da sve to nadgleda ili da ga je g. Prust zamolio, ali ništa više od toga.

Naime, kad smo konačno, posle višemesečne potrage, pronašli stan u Ulici Amlen, g. Prust se u njega nije uselio s namerom da tu i ostane. Uvek je mislio je da je to samo usputna stanica.

Međutim, pre te, bila je još jedna usputna stanica. Morali smo negde da se smestimo. Samo što nalaženje stana nije bilo mačji kašalj. Svi su se bacili u potragu. Sećam se da se Odilon jednom vratio sa adresom neke lepe zgrade na Bulevaru Perer. Međutim, tuda je prolazila železnička pruga.

– Molim, da mi voz prolazi! Ma ne dolazi u obzir, Odilone!

Pošto je i doktorova žena gospođa Gaže u novonastaloj situaciji tražila stan, ponudila se da pomogne. Dala nam je adrese. Ništa nije odgovaralo. Bila je pronašla stan u istom kraju, nadomak parka Monso, u Ulici Proni.

– U Ulici Proni! – uzviknuo je g. Prust kad je čuo.

Eto, toliko o tome.

Čas mu se nije dopadao kraj, čas nije bilo lifta, što nije dolazilo u obzir zbog njegove astme. Ili se stan ne bi nalazio u potkrovlju, pa se postavljalo pitanje buke zbog koračanja u stanu iznad, što bi zahtevalo da se uradi zvučna izolacija, a opet, pitanje je bilo i koliko bi ona bila dobra. Pominjao se i neki stan na vrhu Bulevara Malzerb, u blizini Robera Drajfusa, njegovog druga iz detinjstva; međutim, i to je otpalo. Bilo je priče i o stanu na petom spratu u Ulici Rivoli, na korak od „Rica“, što je delovalo primamljivo. Ali:

– Tamo bi bilo bučno, a i neću da trpim izmaglice sa Sene.

U međuvremenu, kako su već svi znali da traži stan, stigla je ponuda od glumice Režan. Ona je imala kuću u maloj Ulici Loran-Piša, između Avenije Foš i Ulice Pergolez. Režan je stanovala na drugom spratu, a njen sin Žak Porel, kog je g. Prust dobro poznavao, na trećem. Četvrti sprat bio je namenjen za ćerku, ali je ona tad bila u Americi. Tu smo se privremeno smestili i, iako je već sve bilo namešteno, doterali sobu g. Prusta kako smo znali i umeli, naravno, bez plute.

Režan je tad već bila dama u godinama i patila je od ozbiljnog srčanog oboljenja, ali joj se g. Prust, kao i uvek, neizmerno divio. Ona mu je u romanu i te kako poslužila kao model za lik velike glumice La Berme. Sigurno ga je privlačila pomisao da stanuje u Ulici Loran-Piša, u blizini svog idola iz detinjstva i mladosti. Tada mi je mnogo o njoj pričao. Govorio je:

– Vidite, Selesta, Sara Bernar je zasigurno velika glumica, ali može da iznese samo određene uloge. Režan može sve uloge da igra, od tragedije do bulevarskog pozorišta. Ona prevazilazi glumicu; ona je velika umetnica. Između ove dve žene ista je razlika kao i između dobrog romanopisca i velikog pisca. Jel’ znate da bi je po izlasku iz pozorišta na stotine ljudi čekalo? Morala je da beži na sporedan izlaz. U Španiji je jednom postigla takav uspeh da joj je kralj poklonio kočiju s mulama; video sam je kako se u toj kočiji penje Jelisejskim poljima pri povratku u Pariz. Bilo je veličanstveno!

I Žaka Porela je mnogo voleo. Sećam se da smo u Ulici Loran-Piša jedne večeri s njim pravili imitacije i mnogo se smejali. Posle me je g. Prust upitao šta mislim o njemu. Odgovorila sam:

– Lep je i učtiv dečko, samo pomalo lakomislen.

– Jeste, Selesta, u pravu ste. Ali drag je i prijatan kao povetarac u letnjoj večeri.

Činjenica je da je Režan bila zabrinuta zbog sinovljeve nepromišljenosti. Pošto smo otišli iz njene kuće i nastanili se u Ulici Amlen, predosećala je da joj se bliži kraj i u dugom pismu je od g. Prusta zatražila da mu se nađe i posavetuje ga kad nje više ne bude bilo. G. Prust je bio veoma ganut i ta ga je molba mučila. Rekao mi je:

– Selesta, to je užasno. Tačno je da je g. Porel slabić, ali i ja sam bolestan. Ne mogu da prihvatim takvu odgovornost.

To joj je i napisao u dugom pismu i poslao me je da joj odnesem. Ležala je. Dugo mi je pričala koliko se divi g. Prustu i koliko joj je samo drag. Rekla mi je koliko joj je nesnosno što po savetu lekara zbog srca mora da miruje. Ali i dalje je bila neverovatno jaka i vesela. Pomenula mi je i kako su je primorali da izbaci so iz ishrane i u šali mi rekla: „E, dosta su mi solili pamet.“

Nedugo posle toga je umrla. Želela je da ponovo izađe na scenu i zaigra Otkačenu devicu Anrija Bataja pred publikom koja se sećala njenih uspeha. Sećam se da se g. Prust mnogo brinuo:

– Selesta, videćete... Onako bolesna umreće u pozorištu.
E, tako mi je žao što je prihvatila tu ulogu!

Jedne večeri je iznajmio ložu u Operi za izvođenje Antonija i Kleopatre u prevodu Andrea Žida, sa tadašnjom zvezdom Idom Rubinštajn; za vreme predstave javili su mu da je Režan izdahnula. Sve je ostavio, i Operu i prijatelje, i odjurio u Ulicu Loran-Piša.

Rano se vratio te noći. Bio je potresen i veoma tužan. Pričalo se kako je te noći dugo plakao i razmišljao o njenoj smrti. Pitam se ko ga je mogao videti. S mnogo emocija pričao mi je o uspomenama na Režan. Ali za njega uspomene nisu bile nešto mrtvo. Naprotiv, uvek su u njemu budile ushićenje, da ne kažem radost.

Da se vratim na naš kratak boravak u Ulici Loran-Piša. Moram da kažem da uslovi za g. Prusta nisu bili idealni. Nije imao potrebnu izolovanost. Zbog blizine drveća u Aveniji Foš, bilo je izvesne vlage, te se bojao novih napada astme. Pričalo se kako mu je smetala buka; malo su preterali, verovatno i on sam, ali to je, kao što sam rekla, bio deo njegove igre. Sećam se da je s druge strane dvorišta stanovao glumac Francuske komedije Le Barži; videli bismo ga kako šeta po kupatilu, a ponekad i čuli kako na sav glas deklamuje ili se svađa sa ženom – katkad je to teško bilo razlikovati, što je g. Prustu bilo veoma zabavno.

Sve u svemu, g. Prust se nije osećao kao kod kuće. Nastavili smo s potragom i tako smo na kraju našli stan u Ulici Amlen. Pomogla nam je agencija za nekretnine na Trgu Viktor Igo. Dali su mi adresu kuće; kraj mu se prilično dopadao, pa je pogledao ko je ranije tu stanovao i rekao mi:

– Idite pogledajte, pa ćete mi reći.

Stan je bio na četvrtom spratu i imao je lift. Vlasnica je nedavno bila kupila zgradu i htela je da izdaje nameštene stanove. Nalazio se na broju 44. Vratila sam se sa svim pojedinostima i on je onda doneo odluku:

– Kažite toj gospođi da nam izda stan iznad, na petom spratu. Platiću kao da je namešten, ali neka nameštaj iznese.

Tako je ugovor o zakupu potpisan – nedavno sam ga pronašla, među drugim papirima, s potpisom g. Prusta. Dakle, u Ulicu Loran-Piša otišli smo negde krajem maja 1919. godine.

A krajem oktobra, po završetku nekih radova, preselili smo se u stan u Ulici Amlen. G. Prust je hteo da se svuda postave tapisoni zbog buke, pa sam prema njegovom naređenju dala da se prikucaju. Takođe, provedena je struja iznad njegovog kreveta, kao i na Bulevaru Osman – postavljena su tri prekidača – za zvono, za noćnu lampu i za rad. Iznad nas se nalazio jedan stančić, s jednom prostorijom i kuhinjom, i sobe. Sobe su bile prazne, a u stančiću je živela gospođa Pele, kućna pomoćnica Aristida Brijana, koji je stanovao u Ulici Loriston, na uglu Avenije Kleber prekoputa nas. Nije bilo dece i nikad nijednom detetu g. Prust nije kupio, kako se tvrdilo, filcane papuče kako bi se manje čula njihova jurnjava. Bila je samo ta gospođa i nipošto nije bila neprijatna, samo sam joj, u zamenu za obećanje da neće praviti buku, u ime g. Prusta odnela novac.

Na dan useljenja, izašao je dok su u njegovoj sobi obavljali završne radove.

Malo-pomalo, život se manje-više vratio u normalu. Ulica je bila mirna, nalazila se u otmenom kraju, ponavljam – već sam pominjala kuću gospođe Stendiš, koja se videla iz kuhinje.
U prizemlju se nalazila pekara koju je držao jedan veoma čestit čovek iz Pui de Doma; nije imao nijedan zub, ali je zato uvek imao poneku lepu reč. Prezivao se Montanjon. S njim sam se dogovorila za telefoniranje – naravno, zbog pravljenja hleba, pekara je radila gotovo cele noći. Išla bih pravo kod njega u trpezariju, bez pitanja. Ne znam otkud nekim ljudima to da je on bio i vlasnik zgrade i domar. Već sam rekla da je zgrada imala vlasnicu – gospođu Bule. A domarka je bila jedna starija žena čiji je muž nastradao kad je u podrumu zgrade eksplodirao parni kotao. Postoji još jedna izmišljena priča prema kojoj je „pekar-domar“ imao malu ćerku koja je često dolazila kod g. Prusta i donosila mu poštu. To dete nikad nije postojalo, izuzev u nečijoj mašti. Samo me je jednom prilikom, sećam se, g. Prust zamolio da pitam pekara Montanjona da mu pošalje svog pomoćnika kako bi mu objasnio proces pravljenja hleba, jer je želeo da napiše članak o hlebu. Pomoćnik je došao; g. Prust mu je postavio nekoliko pitanja, dao mu novčić i pustio ga da ide. Zadržavam se usput na ovim tričarijama zato što, kad ljudi koji važe za pametne zbog takvih konkretnih detaljčića poveruju u slične besmislice, možemo se onda s punim pravom zapitati gde je istina u njihovim veličanstvenim zapažanjima o g. Prustu i njegovom delu. Kad samo pomislim da je čak i pisac kao što je Edmon Žalu, koji je važio za ozbiljnog čoveka, u vezi sa stanom u Ulici Amlen mogao da napiše: „Na zidovima su visili komadi papira i pocepane draperije“, rastužuje me laž iz pera jednog takvog čoveka.

Dobro znam da je i g. Prust u pismu, čini mi se Monteskjuu, napisao kako u sobi ima mesta jedino za krevet. Ali to je rekao u šali.

Naravno, u Ulici Amlen nije bilo kao na Bulevaru Osman – da ponovim, za g. Prusta je to uvek bio samo privremeni smeštaj, eto dokaza. Ali nije baš bila ni takva beda. Naravno, sećam se koliko sam se smejala kad sam videla tri šerpe i tri okrnjena tanjira koje je gazdarica ostavila kad je iz stana iznela svoj nameštaj (posle smrti g. Prusta naplatila je ta tri tanjira kao deo inventara).

Bez obzira na sve, začarani krug se koliko-toliko ponovo stvorio. Naposletku, raspored je bio dosta sličan, samo što je bilo manje prostora i manje nameštaja. Opet su tu bili, samo manjih dimenzija, salon, mali salon (koji je pre ličio na budoar) i soba. Gosti su tuda prolazili do njegove sobe. Ja sam najčešće išla kroz hodnik i budoar i ulazila u njegovu sobu kroz dvokrilna vrata, kao i na Bulevaru Osman. Blizu njegovog kreveta nalazila su se još jedna, jednokrilna vrata, preko kojih je mogao da dođe do kupatila, koje je bilo odmah prekoputa u hodniku. Do kupatila se nalazila soba s knjigama i srebrninom koja se više nije koristila. I, naravno, moja soba, koja je izlazila na predsoblje, odmah s desne strane.

U sobi g. Prusta mnogo toga je nedostajalo – nije više bilo ni klavira, ni velike komode, ni velikog ormana sa ogledalom; sve to, kao i još dosta nameštaja, završilo je u skladištu. Krevet, čija je pozlata od silnih inhalacija izbledela, stajao je na istom mestu kao na Bulevaru Osman, blizu kamina, s paravanom iza, osim što je u podnožju kreveta bilo tek toliko prostora da se otvore vrata koja vode u hodnik i da se prođe. Kineska komodica koju je toliko voleo bila je takođe tu, približno na istom mestu. I velika fotelja za goste. I tri stočića, na kojima mu je pod rukom bilo sve što mu je trebalo za rad: i rukopisne sveske i sveske s beleškama, gomila maramica, kutija papira za paljenje praha „legra“, naočare, sat. Na kaminu knjige. Svezaka s crnim koricama od moleskina više nije bilo: kao što sam rekla, spalila sam ih. (Neko je napisao kako mi je g. Prust, pre nego što smo otišli sa Bulevara Osman, rekao da uništim hrpu papira, fotografija i još nečeg. To nije istina.) Na prozorima su bile veoma lepe duge plave satenske zavese.

U budoaru je stajao crni orman za knjige iz malog salona s njegovim omiljenim izdanjima: Gospođa De Sevinje, Raskin, Sen-Simon u lepom povezu sa ugraviranim inicijalima „M. P.“. A umesto fotelja, niske stolice bez rukohvata.

Sa Bulevara Osman takođe smo doneli veoma lep portret infantkinje, koji je u stanu u Ulici Amlen stajao u salonu, zatim portrete gospođe Prust i profesora Adrijena Prusta na stalku, Eleovu sliku i, naravno, portret g. Prusta koji je naslikao Žak-Emil Blanš.

Dakle, život se nastavio svojim uobičajenim tempom. Zvonce, popodnevna kafa, naše noćne sedeljke i razgovori, rad na romanima, tišina. Jedino što je g. Prust sve manje izlazio, a sve više tonuo u delo i sve više ponavljao:

– Vreme mi leti, Selesta...

Kad danas o tome razmišljam, čini mi se i da se u Ulici Amlen manje inhalirao, iako je uvek sve bilo spremno za taj ritual; sveća u hodniku je stalno gorela, kao i na Bulevaru Osman.

Ali kad se prisetim stana i kad pročitam reči koje se često koriste kad se o tom stanu govori kao o njegovom „poslednjem prebivalištu“, te reči za mene onda poprime tragično značenje. Naime, poslednje dve godine života proveo je u atmosferi u kojoj se smrt već nazirala. Bilo je na neki način prazno u odnosu na Bulevar Osman i duboko je patio što se odvojio od dragih predmeta. Ali nijednom mi se nije požalio.

Pored velikih dimnjaka na Bulevaru Osman, dimnjaci u Ulici Amlen bili su malecki ili su bar tako izgledali. Pošto zbog prašine nije mogao da podnese centralno grejanje, pokušala sam da založim, da bih ga kao nekada obradovala toplotom vatre. Ali dimnjak nije dobro vukao, pa je dima bilo i u sobi. G. Prust mi je rekao:

– Smeta mi dim, Selesta. Ukus drveta mi je i u ustima i u plućima. Ne mogu da dišem. Treba s loženjem prestati...

Nisam više ložila.

Sećam se kako je ležao u krevetu, mala zelena svetlost osvetljavala je stranice koje je pisao ili ispravljao, dok su mu se iza leđa gomilali džemperi; kako bi koji pao, tražio bi mi drugi da ogrne ramena. A uopšte se nije žalio. Nikad nije rekao: „Loše mi je...“ Govorila bih mu:

– Prehladićete se, gospodine.

Samo bi se osmehnuo, ponekad bez ijedne reči, ili bi me pogledao kao da želi da mi kaže: „Ovde smo samo u prolazu. Kad budem završio, biće nam bolje.“ Ili:

– Videćete, draga Selesta... Kad budem na delo stavio tačku, otići ćemo na jug. Da se odmorimo; jeste, uzećemo odmor. Oboma nam je i te kako potreban; i vi ste baš umorni.

Ali delo je prvo trebalo završiti; jedino je to bilo važno. Ostalo su sve bile materijalne stvari, tričarije.

Jeste, Ulica Amlen mu je bila poslednje prebivalište. Tu je radio bez predaha, u sobi u kojoj je često bilo hladno kao u grobu. To ga je u grob i oteralo.

(1) Prezime Diboa bi se moglo prevesti kao „Drvodelić“.