Otac i majka su zaćutali
Aabrac 16 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Sve o mom bratu

U koferu do deset kilograma težine nije mogao da ponese mnogo stvari sa sobom kada se vratio u Srbiju mesec dana pre smrti. Verovatno to nije ni želeo. Dočekao sam ga na aerodromu. Pozdravili smo se kao stranci i seli u auto. Otkad su nam roditelji umrli, često smo razgovarali telefonom, ali su naši razgovori bili bezlični. Ja ništa nisam pitao, a on nije govorio o svom životu. Sećam se dana kada nam je rekao da je homoseksualac. Otac i majka su zaćutali, a onda postavili nekoliko pitanja koja nisu imala smisla. Mislili su da je to samo jedna u nizu mnogih Milanovih faza. Za razliku od njih, ja sam osećao sramotu. Pravio se da ne postoji to što je izrečeno. Kada se odselio za Barselonu, osetio sam olakšanje. Nisam više morao da čuvam tajnu za koju sam želeo da je niko ne sazna. Majka je pre smrti pokušala da nas pomiri, ali mi nismo bili u svađi, samo nismo uspeli da se razumemo. Sada, kada u ruci držim urnu sa njegovim pepelom, shvatam da je u našim životima sve drugo bilo manje važno od ljubavi koju smo jedan za drugog imali, ali je nismo prepoznali. 

Pored pepela, ostala su sećanja. Dođu mi nekad u san slike prošlosti i vrate ga u moj život. Dovuku ga iz beskraja.

U njegovom koferu bilo je garderobe, mobilni telefon i sveska, u kojoj su bili upisani nazivi pesama koje je voleo i rečenice koje je želeo da zapamti. Godinama sam mu obećavao da ću doći kod njega, ali to nisam učinio. Na kraju, on je došao meni. Poslednjih dana koje smo proveli zajedno, ništa novo o njegovom životu nisam saznao. Bio je isti onaj kao kada smo bili deca. Razlikovali smo se u mnogo čemu, a opet smo bili slični. Njegovo srce je sigurno bilo veće jer me je voleo bezuslovno. Tih dana ostajali smo budni do kasno u noć. Slušali smo muziku i ćutali. U godinama koje su protekle, nas dvojica smo naučili da ćutimo o svemu što nas razdvaja. Sve što je želeo da znam, saopštio mi je tišinom. Trošili smo vreme koje mu je preostalo, sve dok kancer nije prekinuo njegov život. Otišao je tiho kao i mnogo puta pre toga, samo ovoga puta zauvek. 

Dan pre smrti sam ga slagao. Rekao sam mu da će sve biti u redu, a znao sam da neće, i jako ga zagrlio. Tada sam se od njega oprostio. Bilo je strašnije od smrti jer ona nije bila moja, već njegova. Za one koji ostaju, uvek je strašnija tuđa smrt. Rekao bih da je to iz sebičnih razloga i straha. Čovek je biće koje najviše voli sebe i često u toj prevelikoj ljubavi zanemari svoje bližnje. Kada tugujemo, činimo to jer smo ostavljeni. Onaj kome se smrt dešava, u trenu sazna da li se odlazi u večiti mrak ili postoji carstvo nebesko. Nama kojima nije došao poslednji čas, ostaje neizvesnost i strah. Kada se završi život, sećanja koja smo čuvali, odlete negde u beskraj, gde ostanu zauvek. Čak i uspomene koje delimo sa nekim, jer su nastale u zajedničkom trenutku, nisu iste. To je ono što ih krasi. Svako sećanje oboji se na svoj način. Ipak, vremenom izbledi i ostanu samo obrisi. 

Sve ono što je mog brata i mene razdvajalo, posle njegove smrti postalo je nebitno. Svaki korak prkosa glup i neozbiljan, a svaka reč uvrede smešna i nebitna.  

Oprosti, rekao sam mu jednog jutra kratko. Nasmejao se najpre blago, a onda zakikotao i odgovorio da se ne glupiram. Potom je zaćutao, pogledao me u oči uzevši me za ruku i setno uzdahnuo. Znao sam da je želeo da ode kući, tamo gde je našao sreću. Zbog toga sam sa njegovim pepelom u plastičnoj bočici i koferom do deset kilograma težine otišao na put. Odneo sam ga jedinoj dami koja je uspela da mu osvoji srce. Otišao sam u Barselonu, njegov dom.

Milana pamtim kao osobu koja je mogla sve. Iako je bio nekoliko godina mlađi od mene, uvek je bio hrabriji. Možda zato što je od onog trenutka kada je okusio život, morao da se bori za sebe. Nije imao drugi izbor. Čak i onda kada je znao da će izgubiti, jedino što mu je preostajalo bila je borba. Radio je to lavovski. Kao dečak, a onda i kasnije, u toku odrastanja, kada bi mu neko dobacio ružnu reč ili ga kinjio jer se razlikovao, umeo je da istrpi, da se napravi da ne čuje. Morao je da se izbori za mesto pod suncem, za sva prava koja bi svima trebalo bespogovorno da pripadaju. Oni koji su privilegovani da budu deo većine, iako smo svakodnevno svedoci činjenice da većina ne mora i nije uvek u pravu, čak i kada su neutralni, svojim okretanjem glave na drugu stranu otežavaju svaki dan ljudima poput mog brata i drugima koji se po nečemu razlikuju. Prećutno, većina nam daje pravo da mrzimo, osuđujemo, napadamo, podsmevamo se. Uprkos tome on se nije predao i nikada nije mrzeo. Nije ni od mene odustao, a trebalo je da ja budem taj koji je hrabar i kažem svima:

„Pa šta! Jel’ je strašno da muškarac voli muškarca? Kakve to veze ima sa svima koji mrzite? Šta zapravo hoćete? Kome smeta ljubav i zbog čega?“ 

Nažalost, ćutao sam. Bio sam kukavica i sada, kada više ne postoji, pokušavam da ispravim grešku. Eh, da mi je hrabrosti barem pola koliko je u njemu bilo, sve bi bilo drugačije, ali nije.

U Barselonu sam doputovao pre svitanja. Na aerodromu me je čekala Olja, naša drugarica iz Beograda. Ona je u Španiju došla nekoliko godina nakon Milana. Vozili smo se širokim bulevarom do Trga Real. Kao da je vazduh mirisao na njega. Bilo je tiho, pusto, ili mi je on nedostajao, pa mi se tako učinilo. Jednom od poprečnih ulica stigli smo do stana u kojem je živeo sa svojim partnerom. Vrata je otvorio krupniji mlađi muškarac u policijskoj uniformi. Kratko je rekao da se zove Migel i da se upravo vratio iz noćne smene. Olja ga je srdačno poljubila u obraze. Nespretno je uzeo kofer iz moje ruke i pozvao u stan. U njihovoj kući sve je podsećalo na Milana. Bilo je onako kako sam zamišljao da će biti. Na zidu su visile fotografije naših i Migelovih roditelja i nekoliko iz pozorišta u kojem je radio. Na sredini zida stajala je slika nas dvojice kada smo bili deca. Na njoj sedimo zagrljeni između roditelja na krevetu naše nekadašnje dnevne sobe. I danas pamtim koliko smo tada bili srećni.

Narednih nekoliko dana Migel me je vodio na mesta na kojima je Milan voleo da provodi vreme. Upoznavao sam njihove prijatelje i poznanike. U samo jednom danu bilo mi je jasno zbog čega je Migel najvažnija osoba Milanovog života. Krasilo ga je to što je bio blag, rečit, pun samopouzdanja i ulivao je sigurnost. Govorio mi je o danu kada je Milan odlučio da se vrati u Srbiju i tu prestane da postoji. Uradio je tako da bi se oprostio od mene jer me ostavlja samog i Migel je to razumeo. 

Svima koji su krasili njegov život, poklonio je dan koji su proveli zajedno. Za svakog od njih taj dan je bio jedan od lepših koje su dotad doživeli. 

Migel i on su nekoliko nedelja pred odlazak za Srbiju uradili i dovršili sve ono za šta dotad nisu mogli da nađu vremena. Bilo je tu pregršt naizgled beznačajnih stvari. Okrečili su stan, trčali pored mora, ručali u restoranima koje su voleli i u onima koje nisu posetili pre toga. Ležali su jedan kraj drugog u tišini satima, gledali u sunce koje se utapa predveče u more. Onda su došle na red i neke bitnije stvari. Najvažnija od njih bilo je njihovo venčanje. Taj dan slavili su dugo u noć, uz sangriju i na mestu koje je Milan najviše voleo, „Los Bunkers del Carmel“ ili, kratko, Bunkeri. To mesto krase zaljubljeni parovi i svi oni koji žele da pobegnu u svoje misli. Samo najuporniji turisti uspeju da nađu put donde i uživaju u predivnom pogledu, od koga zastaje dah. Milan je na tom mestu donosio važne odluke u svom životu. Tamo je odlučio da ne želi da se leči jer leka, zapravo, nije bilo. Nije želeo da troši dane u bolnici. Takav je bio i kada smo bili deca. Kada bi nas roditelji odveli zubaru, na stolicu je sedao prvi. Sve ružno što je morao da doživi, obavio bi odmah, a potom je bodrio mene i uživao u novostečenoj slobodi. Slobodu je voleo više od života. 

Od dana kada je prestao da postoji, pre nego što zaspim, mislim na njega u tišini. Zovem ga u snove. Nakon jedne takve noći u Barseloni, ustao sam ranije nego obično i probudio Migela. Zajedno smo otišli do Olje, a onda sve troje do Bunkera i tamo smo čekali svitanje. Tek rođeno sunce bilo je blago, a boje jače nego prethodnih dana. Gledali smo u prelepu Barselonu, sedeći na jednoj od terasa. Izvadio sam bočicu sa njegovim pepelom i istresao je na beton. Gledali smo se u tišini, a onda sam im rekao sve čega sam mogao da se setim o svom bratu. Bila je to priča o njemu i o svoj braći i sestrama na svetu. O svima koji su bili neshvaćeni, odbačeni, prećutani, zaboravljeni. O onima koje je krasilo sve ono po čemu se razlikuju. 

Ljudski rod čine nesavršena bića jer da nije tako, ne bi bilo ratova, ljudi koji pate, gladuju, umiru u mukama. Ne bi bilo napuštene dece i straha. Ne bi bilo važno koje smo boje kože, pola, rase, seksualne orijentacije ili imamo li neki hendikep. Ko i u čije ime odlučuje da ljubav nije ljubav ako se voli isti pol? Ko određuje šta je ispravno, a šta nije? Imamo li pravo da sudimo o nečijem životu? Pravimo razlike tamo gde one ne postoje. Zbog toga imamo granice i države koje se ograđuju žičanim ogradama, podižu zidove. Imali smo već jedan takav zid u Nemačkoj. Srušen je uz veliki napor pre trideset godina, a isto toliko godina je delio živote i bio izvor nesreće milionima ljudi. 

Previše je onih koji su izgubili život zbog svih pomenutih i nepomenutih beznačajnih razlika. Postojao je mladić koji nije mogao da diše jer je nečije koleno bilo na njegovom vratu. Živeo je nekada negde dečak u crvenoj majici čije je telo izbacilo more na obalu grčkog ostrva. I dalje u ovom nesavršenom svetu postoje žene čija prava nisu izjednačena sa pravima muškaraca. Kada bismo za trenutak posmatrali svet očima svih onih koji su obespravljeni i kada bismo uspeli da smognemo snage da odbacimo predrasude, shvatili bismo. Umesto toga, dopuštamo da ono što ne razumemo ili ne želimo da prihvatimo, pravi razlike među nama, a naše sestre i braća postaju žrtve. Kad zakuca poslednji čas, treptaj duše u grudima koji vodi u nepoznato i dah kad zatreperi na usnama, sve postaje nebitno i kasno je za pokajanje. U smrti smo svi jednaki. 

Dok sam govorio sve ono čega sam mogao da se setim o njemu, pepeo je raznosio vetar, milujući nas i mrseći nam kosu. Španci imaju izreku da ne treba završiti dan pre nego što saznamo nešto novo. Svaki dan koji se rodi svitanjem, prilika je za početak. Na nama je da ga iskoristimo. Sve u čemu smo grešili, trebalo bi da pokušamo da ispravimo i ostavimo za nama. 

Moj brat je za mene bio najbolji i najvažniji čovek koga sam poznavao. Nije se trudio da promeni svet, ali je svoj krojio najbolje što je umeo. Vidim ga u osmehu ljudi na ulici, pogledu ispod obrva neznanaca. Čujem mu korake dok pada kiša po gradskom betonu i osetim njegove ruke u vetru koji me miluje. Te večeri usnio sam mirnim i čvrstim snom i znao sam da će novi dan biti bolji. U danu za sobom saznao sam najbitniju stvar u svom životu. Naučio sam kako da ga nikad ne zaboravim. 

Knjigu možete preuzeti na sledećem linku

Oceni 5