Sve što znamo naučili smo iz priča

Usred džungle na Obali slonovače leži zatvor kojim upravljaju osuđenici. U ćelijama vladaju posebni zakoni, a stražari su tu kao statisti – posmatrači koji događaje vide kroz mali prozor, sigurni iza zaključanih vrata.

Čitav film traje jednu noć – od trenutka kada mladi osuđenik (Koné Bakary) stiže u zatvor La Maca, do sledećeg svitanja. Odmah je jasno da je zatvorska zgrada svet za sebe, lišen zakona i pravila iz spoljašnjeg univerzuma. Zatvorenici se kreću u grupama, a te skupine podsećaju na plesačke trupe koje spremaju novu predstavu. Kroz prljave hodnike se ne hoda, već leti i svaki događaj je pažljivo isplaniran – čak i nasilje koje trpi Sexy, zatvorenik/ca koji menja rodna pravila, izgleda kao pozorišna predstava – okupljeni oko njega/nje, ostali muškarci se ogledaju u savršenoj koži koja ih tera da je dodirnu, te ih uvlači u sebe poput začaranog ogledala.

Pažnju će im skrenuti dolazak novog zatvorenika, što odmah izaziva interesovanje istinskog upravitelja zatvora (dangoro) – osuđenika po imenu Blackbeard (Steve Tientcheu), koji je zbog lošeg zdravlja postao laka meta. Želi da se život i vladavina završe pod njegovim uslovima, pa mladog osuđenika proglašava „Romanom“, zatvorskim pripovedačem koji mora da privuče i zadrži interesovanje onih koji ga slušaju.

Priča počinje u noći „krvavog“ Meseca, a uskoro postaje jasno da ne sme da se prekine do zore. Ukoliko zaustavi priču, novi pripovedač prekida i sopstveni život. Poput Šeherezade počinje pripovest o prijatelju iz detinjstva, legendi vođi bande po imenu Zama King. U stvarnim događajima ipak nema dovoljno materijala za priču koja traje celu noć, pa se Roman kreće kroz vreme, pozajmljuje iz legendi i širi priču kako bi kupio vreme.

Uloga pričanja je da zabavi druge zatvorenike, ali ispod površine ključa nešto drugo – obećano im je krvoproliće kad se pripovedanje završi. Budući da Roman nema ono što je imala Šeherezada – mogućnost da se slušaoci zaljube u njega – prinuđen je da kreira umetnost koja uzbuđuje više od ubistva.

Reditelj Philippe Lacôte je halucinogenu priču napravio po ugledu na uspomene iz sopstvenog detinjstva i vreme kada je posećivao majku u zatvoru La Maca. Tada se, kako kaže, osećao kao da dolazi u neko magično kraljevstvo iz prastarih vremena. Iz toga je nastala kombinacija surove, zatvorske drame i bajke koja istorijske događaje objašnjava kroz alegoriju. Ostali zatvorenici se s vremena na vreme pretvaraju u plesače, pa svojim telima podražavaju delove priče, što atmosferu čini još nestvarnijom.

Nema života bez priče, bar ne onog pravog. Ona služi kao utočište, uteha, prolaz u druge svetove. Njeni junaci su besmrtni, a s njima i autori – čovek odavno veruje da mrtvi žive dok god neko priča o njima. Rečima se rastresaju stare kosti, s njih se skida koprena zaborava, te izlaze nova sećanja koja mogu da posluže za zabavu, ali i kao važne lekcije o životu. Sve što znamo naučili smo iz priča.