Read on: Andrej Nikolaidis, Mađarska rečenica (OKF & Buybook, 2016)
Dvojnik

Photo: media.steampowered.com

Svet je neprijateljsko mesto za većinu

Uprkos istorijskim okolnostima koji su mnoge ljude u poslednjih tridesetak godina nasilno prognale iz svojih domova, u postjugoslovenskoj književnosti nema previše romana koji tematizuju izbegličko iskustvo. Ivana Bodrožić to čini u Hotelu „Zagorje“ Vule Žurić u romanu Lepi dani zatim prođu, ali ne pada mi na pamet više ni jedan primer fikcionalnog teksta. Novinarski zapisi Mirka Demića koji se uveliko dodiruju s literaturom su nešto drugo. Moja ograničena perspektiva naravno ne znači automatski da ih nema, niti da su loši, nego prosto da ih je srazmerno malo, iako je progona na etničkoj, rasnoj, verskoj, polnoj i inoj osnovi na ovim prostorima vazda bilo, a traju i dalje, potmulo i pritajeno, sve dok se ponovo ne dohvatimo za guše.

Novi roman Andreja Nikolaidisa Mađarska rečenica bavi se upravo ovom temom, iako na prvi pogled tako ne izgleda. Naime, roman predstavlja biografiju naratorovog prijatelja i uzora Džoa, izbeglice i pisca, stradalnika i mislioca, koji je misterizono nestao u Budimpešti, iako je oduvek smatrao da je Beč pravo mesto za smrt. Napisan u jednoj jedinoj rečenici, narativ predstavlja najbolji roman ovog autora jer je postignuta koherentnost čiji su nedostatak njegovoj književnosti povremeno zamerali. Naime, Andrej Nikolaidis u svojim romanima esejizira na različite teme, što je pojedinim čitaocima predstavljalo problem jer su se ti delovi pojavljivali u tekstu kao neka vrsta stranog tela. Ova primedba je lako oboriva – roman je odvajkada imao takvih sklonosti, tako da to nije samo ovom autoru svojstvena novotarija.

Ipak, u Mađarskoj rečenici su esejistički delovi koherentnije uklopljeni, oni su sada integralni deo teksta jer su motivisani kao citati jednog od likova, kao Džovoe reči koje narator ponavlja, sećajući se prijatelja. Druga stvar koja ovaj tekst izdvaja iz opusa jeste upravo taj ronilački zahvat koji vas tera da ovaj odista neveliki roman pročitate u dahu, za vreme dok ste se sklonili s površine dosadnog trajanja u svakodnevici, dakle, da neprekidno od velikog slova do tačke čitate, da izgurate tu mađarsku rečenicu (iako zapravo ona mnogo više liči na nemačku, bernhardovsku) do kraja i da joj se nakon toga vratite još koji put. Jer, kao i u prethodnim romanima ovog autora tekst je toliko zgusnut, intenzivan i nabijen značenjima da ih jedno čitanje ni izbliza ne iscrpljuje.

Izbeglištvo se u Mađarskoj rečenici javlja kao tema na nekoliko nivoa. Najpre kao sudbina glavnog junaka koji u Ulcinj stiže iz Sarajeva, zatim kao sudbina njegovog omiljenog pisca kojim je zapravo opsednut Waltera Benjamina, međutim i kao metafora licemerja savremenog sveta, posebno Mađarske, čija granica služi kao nepremostiva prepreka i osmotička membrana za reke ljudi koji iz Sirije, Iraka, Avganistana i ostalih zemalja, beže od rata, opasnosti, nemaštine i jada svih vrsta. Ipak, ne treba smetnuti s uma činjenicu da je Nikolaidis, uprkos onom što bi se besumnje moglo nazvati angažovanim autorom, pre svega odličan pisac koji ne dopušta da mu se tekst pretvori u pamflet, pa se stoga obilato koristi ironijom ne, naravno, da bi relativizovao pogubne prakse tako očigledne u ovoj fazi kapitalizma, nego da bi tekst učinio rasterećenijim, prohodnijim, ali istovremeno da bi odmakom od stvari, njih učinio vidljivijim.

Neke se stvari u literaturi dešavaju spontano, pa je tako paralelno s Mađarskom rečenicom u Hrvatskoj Marinko Koščec objavio roman U potrazi za početkom kruga. Ovi romani nisu tematski bliski, ali se koriste veoma sličnim narativnim postupkom, Nikolaidis dosledno čitavom dužinom romana, a Koščec gotovo od samog početka. Radi se o uvođenju doppelgängera u literaturu, nešto što nije novo, štaviše prilično je staro. U novije vreme verovatno je najupečatljiviji primer Čak Palahnjuk koji je ovo primenio u Borilačkom klubu izuzetno efektno jer pomenuti postupak ostavlja priličan broj mogućnosti da se odnosi između pripovedača, junaka i čitalaca postave u neprekidnom odnosu nepoverenja, podozrivosti, preispitivanja, da se naprave višesmislenim i tako nateraju čitaoca na razmišljanje. Tek tako, može da se istrpi srazmerno velika količina negativnih emocija koju Nikolaidisov narativ proizvodi, ne samo spram sveta i čitalaca, nego najviše spram junaka, odnosno pripovedača.

Jer Džo je takav, istovremeno izaziva divljenje i sažaljenje, obožavanje i gađenje, a pripovedač pokušava da bude neka vrsta amortizera, da ublaži posledice Džoovih postupaka, čak i kada su oni protiv licemerja i malograđanštine. Džo stoji umesto onog što bi trebalo da bude frojdovski Id, dok pripovedač, zajedno s nama stoji kao Superego, neko ko pokušava, doduše bezuspešno, da uspostavi kontrolu nad svojim podsvesnim, slobodnim, nesputanim, politički nekorektnim i istovremeno osetljivim na nepravdu i laž. Zato je Džo neko potpuno oslobođen novca, oslobođen materijalnog, dok je pripovedač onaj koji je dužan da izmiruje njegove dugove. Džo je u tom smislu i neko ko odbija da uđe u odnose uzrokovane kapitalizmom i istorijom, dok smo svi mi ostali zajedno s pripovedačem duboko u tome, bez obzira da li smo to birali ili ne.

Mađarska rečenica je duboko potresan roman, bez obzira na Nikolaidisovo spisateljsko umeće da se izvlači iz melodrame kao žanra. Njegova uznemirujuća moć leži upravo u tome što nastaje u svetu i opisuje ga onakvim kakav je bio, jeste i biće zauvek – neprijateljsko mesto za većinu i rajska planeta za manjinu. Ovaj problem ne može da se reši kroz književnost, ali ona je dužna da na njega ukazuje na sebi svojstvene načine, da viče iz sveg glasa Car je go, čak i kada je okružena ljudima koji ništa ne žele da vide, a još manje da čuju.

Oceni 5