Juhan Haštad: Nadalje ćeš samo stariti
Duur 01 S

Photo: sunearthsky.files.wordpress.com

Svet koji ispada iz šarki

Nadalje ćeš samo stariti norveškog pisca Juhana Haštada (1979) predstavlja ciklus kratkih proznih tekstova čija formalno-žanrovska svojstva i okvire nije lako, ako je uopšte poželjno, odrediti. Među njima ima kratkih priča i crtica koje uspevaju da „uhvate“ i da, uz dozu ironije, cinizma, gađenja ili, makar, melanholije predstave fenomene, doživljaje i osećanja koji definišu svakodnevni život na početku 21. veka, bilo da je reč o – stvarnim ili imaginarnim, jer ta razlika u svetu dela i nema važnosti – mazohističkim i sadističkim ispadima pripovedača (prema (ne)poznatom detetu na igralištu, sestri, životinjama itd.), kroz koje se manifestuju već duboko ukorenjene, a u ovom slučaju hipertrofirane potrebe i strahovi savremenog (mladog) čoveka, bilo da se pripovedač služi tipičnim prizorima i detaljima atmosfere urbanih i medijskih prostora i sadržaja kojima su svest i svakodnevni porodični i privatni život u savremenom svetu potpuno prožeti i preobraženi: ulični proroci kataklizmi i eko-aktivisti; apatične mase; ratovi i katastrofe kojima mediji hrane glad za spektakularnim terorom kod svojih gledalaca „u posebno opremljenim sofama i stresles-nameštaju, fejk rovovima u zgradi i stanu, naoružanih dečjim programom i koka-kolom protiv svakojakih sranja“ (28); parovi koji se svađaju nasred ulice, nesvesni voajera s prozora; smešani i izvitopereni zvuci koji svaku privatnost čine iluzornom, prodirući iz tuđih stanova i tuđih uređaja, ili ko zna otkud. 

Ima u toj zbirci i tekstova koji se mogu čitati i kao skice ili nacrti ili fragmenti (moguće) priče; zapisa nalik isečcima iz privatnog dnevnika (što par zabeleški, sa ili bez naknadnih komentara, eksplicitno i jesu), od kojih nekoliki, ukoliko se ne obrati pažnja na godinu izdanja originala (2001), mogu da zaliče i na tvitove, statuse ili komentare novinskih vesti na društvenim mrežama; možda i pesama u prozi, ako se ima u vidu da je ovaj oblik bio Bodlerovo poetsko i poetičko rešenje za problem izražavanja, prikazivanja i komuniciranja iznenadnih trzaja svesti tj. ka šokovima otvorenog urbanog senzibiliteta koje stvara neprestana upletenost u nebrojene i, treba dodati, neprozirne, najčešće nepojmljive odnose kakve donosi moderan svet.

Većina zapisa je apelativna; pripovedač se obraća majci, devojci/devojkama, dedi, samom sebi. Bolje rečeno: pričalac, zbog efekta kompulzivnog brbljanja proizvedenog učestalim parataksičnim rastezanjem rečenice digresijama u opis i afekt, u tuđe reči, usputne misli, asocijacije, periferne nadražaje, pop-kulturne reminiscencije i aluzije, kao i nabrajanjima, delimičnim ponavljanjima i variranjima – „lutajući tok misli“ koji kao da podražava ili simulira stalne, automatizovane izmene kanala i sadržaja karakteristične za televizuju (67) – kao da je, ponekad, završiti rečenicu teško i, možda, strašno, pa se pribegava svojevrsnom verbalnom rifu. „Primalna“ scena – osnova „kosmogonije“ (kako je autor odredio prvi deo zbirke) – snimak deteta koje ne dâ da se snimanje završi, koje mora da nastavi da bude pred kamerom i zbog toga je spremno da učini i najgadniju stvar, da proguta živog puža, svedoči o toj nezaustavljivosti, ili: „nikada nisam gotov“ (17). Zaustaviti se znači suočiti se sa sobom, ili – sa činjenicom da tog sopstva, zapravo, i nema, da je prazno i neispisano kao belina oko tekst(ov)a, prostor za (tuđi) komentar: „goli zidovi, pust pod s persijskim tepihom (Ikea)“ (18) – u svetu dela koje (se) poziva na uvrnuti mahniti (ritam) „Everybody has something to hide but me and my monkey“ Bitlsa, spolja je unutra i unutra je spolja. Svojevrsno, efektno meandriranje iskaza kroz sliku – bilo da je reč o nečemu viđenom tj. o slici iz stvarnosti, o mentalnoj slici koju konstruišu mašta i/ili sećanje i san, o fotografiji ili snimku, tj. slici na ekranu TV-a – mada je granice između ovih vrsta slika teško, često i nemoguće uočiti i međusobno ih razlučiti, što je ključno za savremenu poetiku pretapanja mentalnih i medijskih slika, uz osećaj sveprisustva (stvarne ili zamišljene, virtuelne) kamere, oka-kamere, („uvek sam u kadru“), tj. uz saobražavanje percepcije, pamćenja i sećanja aparatima za vizuelno beleženje i reprodukovanje fotografija i videa – odvija se bez objašnjenja, iz zapisa u zapis, tako da pojedinačni tekstovi deluju kao karike jednog lanca. Čas su prustovski razgranati u vremenu i prostoru, tako da se jednom rečenicom obuhvataju razni, hronološki neustrojeni vremenski periodi, onako kako ih svest, aficirana zvucima, frazama, mirisima ili slikama, u trenutku ređa i povezuje, ponekad se bernhardovski opsesivno uvijaju oko svoje teme, ponekad su kafkijanski zapleteni u lavirint mogućnosti kroz koji vodi krivudava nit hipotetičkog, uslovnog narativa, a povremeno su krajnje svedeni, minimalistički.

Tako povezani, uz očitu misaono-emocionalnu i srodnost tona, ovi raznoliki tekstovi deluju kao da potiču od iste, možda i neurotične, svakako mlade, na neodržive granice i trošnu konstrukciju svog sveta fokusirane osobe, što, uz odsustvo hronologije i kontinuirane, ucelovljujuće narativne potke, sugeriše raspad ili nemogućnost koherentne pripovesti, tačnije obrazovnog romana, koja proističe iz nemogućnosti doslednog, kontinuiranog, kumulativnog razvoja karaktera, obrazovanja tzv. ličnosti i održanja identiteta. Struktura zbirke, zajedno sa svim citatima, varijacijama na tekstove rok numera i parafrazama, tako, odražava ne samo kolažnu teksturu identiteta, već i brojna naprsnuća, tj. frakture, koliko i „koštanu srž“ nesigurnosti, izbezumljujućih strahova karakterističnih za savremeni svet, paranoje i bespoštednog, često i autodestruktivnog gneva zbog sopstvene nemoći.

Iz perspektive mladića nepomirenog sa odraslošću/svetom odraslih, iz limba mlad(odrasl)osti, odrastanje nije i ne može biti sazrevanje, organski rast ličnosti; stoga se psihološko i biološko razilaze, asinhroni su, ne u smislu ne(do)zrelosti već u vidu preuranjene nostalgije za detinjstvom, neprihvatanja odrastanja koje se izražava kroz frenetičan, stakato ritam kazivanja, obraćanja i pripovedanja, bez progresije. Na „kosmogonijske“ scene iz detinjstva i rane mladosti, kojih se pripovedač(i) seća(ju), nadovezuje se „placebo“, koji čine svega tri teksta, jer kakav je nego kratkoročan efekat „šećernih vodica“ i drugih lekovitih iluzija, a onda, skoro logično, „patologija“ svakodnevnog života, u kojoj učestvuju i brojni fleš-bekovi koji, opet, vraćaju prizore iz detinjstva i adolescencije. U toj „petlji“, odrastanje, sa svim svojim „obredima inicijacije“ (prvo zaljubljivanje, promašene veze i raskidi, prvo seksualno iskustvo, prvo opijanje i slično, ali i prvi doživljaji nasilja u najrazličitijim oblicima, bilo da im pripovedač svedoči ili u njima učestvuje kao žrtva ili kao nasilnik, uz buđenje svesti o „velikom“ svetu, svesti da ga se, na neki nejasan način, sve to, svi ti ratovi i masakri, tiču), prikazuje se ne samo kao bolno i frustrirajuće, kao željeno-neželjeno odvajanje od roditelja i od slike roditelja kao utelovljenja sigurnosti, zaštite i ravnoteže, kao stožera, već, pre svega, kao proces derealizacije, postajanja nestvarnim. Taj osećaj nestvarnosti, smanjivanja do granice išćeznuća, osećaj posuvraćivanja, proizvod je mehanizma sprege nasilja, pre svega ratnog, naročito onog u Bosni, iz devedesetih godina dvadesetog veka, i medija koji ga reprodukuju – nasilja (putem) medija – za šta je metonimija tzv. Zapruderov film, sa svim konotacijama i odjecima koje je tokom skoro pola veka sticao u globalizovanoj američkoj kulturi i književnosti (kod DeLila, u Vagi i Podzemlju, na primer).

„I šta sada“ (Et maintenant u žustroj, odsečnoj verziji Žilbera Bekoa; What Now My Love u strastveno-srceparajućoj verziji za Elvisa Prislija) – kadgod bilo to večito hamletovski iščašeno, razglobljeno ili, u Haštadovoj, postmodernoj verziji: „sada“ sveta koji „ispada iz šarki“ (32) – otupljenost, umrtvljenost, indiferentnost? Održati „interesovanje na nivou, a učestvovanje na sigurnoj udaljenosti“ (67)? Ili, naći dokaz sopstvenog postojanja? U ljubavi(ma), neodrživim, kakve već jesu; u efemernim tragovima neposredovane stvarnosti, pre svega u dodiru (da i pogled bude „mekan kao pamuk“ (86)), koji nikada nije dovoljno dubok, nikad dovoljno intiman; u spektakularnom ispadu tj. impulsivnom, skandaloznom gestu, gestu za pamćenje, kao da bi ikoji čin mogao da parira fugi granata; u radikalnom poistovećivanju sa žrtvama i ponavljanju njihovih užasnih iskustava, koje bi, u krajnjoj liniji, moralo da bude samoubistveno? „I šta sada“; između osećaja koji stvaraju puž dok se migolji po ustima i muva u otvorenoj rani od granate, dok gamiže po golim nervima – povraćanje? Samog sebe i svih ostalih.

Oceni 5